Од 195 улица, колико их у Требињу има, свега седам је названо по знаменитим женама наше историје, иако их је много више чије име и дјело то заслужују. Сатисфакцију донекле пружа чињеница да се већина налази у центру града. Око Главне улице, дакле, смјештене су Десанка Максимовић, Царица Милица, Јелена Анжујска, Бета Вукановић и мајка Југовића, док су улице Стаке Скендерове и Жане Меркус у насељу Хрупјела, односно у Придворцима.
Све саме хероине, изузетне жене које су мијењале, обогатиле и оплемениле нашу историју! Свака на свој начин јединствена, по заслугама посебна јер оним што су за живота учиниле, задужиле су нашу традицију и културу. Јесте их тек седам добило на значају у Требињу, али то је величанствених седам!
Нит која их повезује је да су се усудиле бити другачије, да су прихватајући задате норме, успијевале изађи из оквира друштва у којем су стварале и живјеле. Уз љубав, као најузвишеније осјећање, његовале су, чак и вијековима прије нас, несаломиви женски дух, залажући се, како су знале и умјеле, могле и смјеле, хтјеле да покажу да жена и те како на сваком пољу, чак и ратном, никако није мање вриједна ни занемарљива личност!
ПЛЕМКИЊА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ
„Kо хоће да доживи чудо мора се радовати као ласте“ – говорила је наша велика пјесникиња, професор књижевности и члан Српске академије наука и уметности, Десанка Максимовић, она, коју су сви вољели. Рођена је 1898. у Рабровици, а одрасла у селу Бранковина код Ваљева. Као дијете учитеља, књигу је завољела веома рано па се и прије школе упознала са оним што лежи међу њеним корицама. Послије ваљевске гимназије и студија књижевности и историје уметности на Филозофском факултету, Десанка Максимовић је захваљујући стипендији француске владе отишла у Париз 1923. године, гдје је била професор у Првој женској гимназији.
Увијек елегантна, пуна топлине и доброте које су зрачиле иза чудесног осмијеха по којем је памтимо, остала је упамћена и као пјесникиња која је написала најљепше стихове о љубави. Писала је онако како је осјећала због чега и данас носи епитет племкиња српске поезије. Цијелим бићем предавала се пјесмама, називајући их властитом дјецом, учећи нас својим стиховима да волимо, храбро и истински, неспутано и до вјечности.
Много је вољела људе, посебно младост, коју је савјетовала да чувају здравље, стекну што више знања, имају радозналости за живот око себе, да воле све људе, своју домовину, да читају пуно јер, знала је рећи, свака књига доноси нову област знања. Онако женски вољела је свог Сергеја Сластикова, глумца и пјесника и, како је више пута истакла удала се за онога кога је њено срце тражило, иако је сиромашан, за своју прву љубав.
Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић била је управо љубав, а основно пјесничко гесло, да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човјеку и животу. Зато многе њене пјесме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих увјерења и начела, мишљења, боја и вјера, и да буду строги према својим манама као и према туђим.
Стваралачки израз бојила је вјечито занесена својим окружењем, свим из чега је упијала и даровала љубав. Од свих вриједности у животу, кроз своје пјесме нарочито је истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље. Њена дјела превођена су на многе језике, док се поједине пјесме налазе у антологијама поезије. Била је истинска хероина једне епохе, увијек спремна на опрост, тражећи помиловање и опровдање за сваку посрнулу душу. За живота је уживала обожавање, поштовање и дивљење својих читалаца.
Објавила је око педесет књига поезије, пјесама и прозе за дјецу и омладину, приповједачке, романсијерске и путописне прозе. Њена поезија је и љубавна и родољубива, и младалачка, и озбиљна, али увијек осјећајна. Неке од њених најпознатијих пјесама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“, „Крвава бајка“, „Покошена ливада“.
Умрла је 1993. године у Београду, а сахрањена у њеној вољеној Бранковини, поред своје вјечне љубави, супруга Сергеја Сластикова Kалужанина, који је преминуо 1976. године, скоро двије деценије прије ње. У многим градовима Србије подигнути су јој споменици, осликани мурали, назване школе, као и улице. Поносни можемо бити што и у Требињу имамо улицу са именом Десанке Максимовић!
ЖЕНСКО ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ У БИХ
Улица Стаке Скендерове налази се у насељу Хрупјела. Становници овог дијела града можда ни не знају да пут којим свакодневно пролазе носи име по првој жени која је у Сарајеву дјеловала у јавном и културном животу међу Србима и још 1858. године отворила прву женску школу у овом граду. Припада женама које су оставиле значајан траг не само у Сарајеву, него и у БиХ.
Поријеклом из Пријепоља, Стака Скендерова рођена је у Сарајеву, на Илиџи 1831. године. Била је српска учитељица, писац и друштвени дјелатник из Босне и Херцеговине. Писала је за руске часописе и помагала руском конзулу Александру Фјодоровичу Гиљфердингу у прикупљању српске културне баштине. Била је и прва жена која је у БиХ објавила своју књигу„Љетопис Босне 1825 – 1856“.
Била је веома необична жена у вријеме када је живјела. Говорила је руски и турски језик, а писменост је стекла, претпоставља се, самоука. Зна се да је доста читала и да је једина жена тог времена која је пјевала у цркви. Њен начин живота сматран је раскалашним јер је поред мушког одијела које је носила, те цркве и учионице једнако вољела кафану, што у то вријеме није одобравано. Чак је била и на хаџилуку у Јерусалему, због чега су је звали хаџи Стака или хаџи госпоја.
Женска школа коју је основала слободно се може назвати почетком описмењавања жена у Сарајеву. У тој жељи, била је прва жена из Сарајева која је посјетила султана Абдулазиза у Цариграду. Подршка Стамбола и османских власти донијела јој је анимозитет имућних сарајевских Срба и новина које су издавала српска удружења, док јој је сиромашно српско и остало становништво Сарајева узвраћало огромним симпатијама.Тадашњи османски намјесник у Босни, Топал Осман – паша, помагао је Стакину школу и њу су похађале и његове кћрке. Поред српске, у школу су уписивана дјеца и муслиманских и јеврејских породица из Сарајева. За дјецу богатих родитеља школарина се плаћала, док је школовање било бесплатно за оне из сиромашних кућа.
Живот Стаке Скендерове окончао је трагично, када су је на Илиџи прегазила коњска кола. Преминула је 26. маја 1891. године, а сахрањена је на православном гробљу на Кошеву. Признање за рад, који је увелико допринио развоју Сарајева, дошло је тек након њене смрти, иако је била жена која је своје име уписала крупним словима у историји и култури БиХ. Зато је прича о Стаки прича о женском освајању слободе у 19. вијеку на Балкану у друштву апсолутно патријархалном, али и прича о жени која се борила за сиромашне и равноправност међу класним разликама и еманципацију жена.
Године 1931. добила је улицу у Сарајеву на Мејташу, али је 1994. године њен назив преименован, тако да данас, ова изузетна жена нема своје обиљежје у граду у којем је живјела и којем је дала цијелу себе. Али зато своју улицу има у Требињу, у малом граду на југу Републике Српске, у коме се са поштовањем чува од заборава сјећање на ову посебну жену!
ПАМТИТЕ МЕ ПО ЉУБАВИ МОЈОЈ!
Још једна жена која је корачала у мушком одијелу, била храбра, јахала коња и пушила цигарете, борећи се за властита увјерења и слободу била је Жана Меркус, Холанђанка, учесник у Херцеговачком устанку. Њено јунаштво и подвизи у штабу херцеговачког вође устанка Мића Љубибратића описала је Ребека Вест у књизи „Црно јагње и сиви соко“.
Ова пркосна Холанђанка у мушкој херцеговачкој ношњи, с црногорском капом, називана и Јованка Меркусова, рођена је у Индонезији у породици генералног гувернера холандске колоније Источна Индија. Рано је остала сироче без оба родитеља. Била је авантуриста и филантроп, оснивач мреже болница у Француској, у Палестини имала велике грађевинске планове, у Херцеговини се равноправно борила са мушкарцима.
Студирала је језике на Сорбони и течно их говорила седам, а истовремено се бавила и милосрђем у Паризу, служећи добровољно у Црвеном крсту, те је основала мрежу болница. Велика жеља јој је била да у Јерусалиму изгради Дом искупљења, али је сазнавши за побуну сељака против турака у Херцеговини 1875, одлучила да подржи побуњенике. Новац је искористила за куповину оружја устаницима, вјерујући да је овај устанак први корак ка пропасти Отоманског царства.
Почетком 1876. године, Жана Меркус налази се као добровољац међу херцеговачким устаницима са којима се бори раме уз раме у најжешћим борбама у првим борбеним редовима. У нападу на Љубиње проглашена је за најхрабријег борца. У борбе је увијек ишла у народној херцеговачкој мушкој ношњи са капом завратом на глави. Турци су је дочекивали уз заглушујућу вику и галаму, називајући је погрдним именом „Црвени ђаво“ због њене црвенкасте косе. На питање да ли је у Херцеговини као припадник Црвеног крста да помаже рањенима, упамћен је њен одговор: „Мени су живи и здрави Херцеговци дражи од болесних и рањених“.
Крајем марта 1876. године у Београду јој је приређен величанствен дочек, а стихове јој је посветио и пјесник Ђура Јакшић, називајући је „Анђелом чистим“, у пјесми у њену част „Добродошлица Јованици Меркусовој“. На жалост, из Београда је протјерана те се немоћна, болесна, разочарана и сиромашна вратила у Париз. Посљедње дане живота провела је у сиротишту у Утрехту, у којем је умрла почетком фебруара 1897. године. Породица је се стидјела и била је заборављена од свих, а о њеном гробу нико није бринуо. Тек тридесетих година 20. вијека гроб Жане Меркус је обновио конзул Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Утрехту, пјесник и књижевни критичар Сибе Миличић.
И данас се памти аманет ове добротворке: „Ако погинем у борби сав иметак завјештавам српском народу. Памтите ме по љубави мојој“, поручила је Жана пред полазак на Дрински фронт.
Због онога колико је дала за слободу потлачених народа и изградњу болница често је за живота поређена са Јованком Орлеанком, али је након смрти ипак заборављена. На Балкану данас се мало ко сјећа ове храбре жене и још мање зна о њој и њеној јуначкој и славној борби. У Требињу пак, Жана Меркус није заборављена, а њена улица смјештена је у насељу Придворци, на предивном шеталишту поред Требишњице.
ВЛАДАРКА, СВЕТИТЕЉКА И ПРВА УЧИТЕЉИЦА СРПСКИХ ДЈЕВОЈЧИЦА
Правог имена Јелена Анђелина, краљица Јелена Анжујска (1236 – 1314.) била је супруга српског краља Стефана Уроша и мајка краљева Драгутина и Милутина. Једина је жена средњег вијека у Србији којој је посвећено житије, а написао га је архиепископ Данило Други. Захваљујући „Житију краљице Јелене” сачувана је од заборава жена коју Српска православна црква слави као светицу.
Према ријечима архиепископа Данила, била је француског поријекла, а о њој је записао: „Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, теши нелицемерно и безболно, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином”.
Према опису савременика била је лијепа, љупка, племенита и веома образована, народ ју је волио. Говорила је неколико језика и оцјењивана као најпросвећенија личност тог доба. Према неким изворима, није претјерано марила за традиционални положај жене и утицала је на унутрашњу и спољну политику тадашње државе. Бавила се преписивањем и поклањањем књига, описмењавањем сиромашних дјевојака и оставила је печат на цјелокупну историју, како српске државе, тако и жене. Поред дјевојчица, подстицала је образовање и описмењавање становништва које се у то вријеме одвијало у оквиру цркава и манастира.
Била је 65 година српска краљица, одржавши се на престолу дуже него и један други српски владар. Упамћена је по спремности да увијек саслуша народ и помогне. За потребе женске сирочади у мјесту Брњак основала је прву српску школу за домаћице, а школа за сирочад била је и прва женска школа на Балкану. Помагала је манастирске болнице те основала и самосталну болницу у Бару. Ковала је и свој новац.
Историја је ипак, највише памти као добротворку и ктиторку, која је дала да се на ободу Голије сагради манастир Градац, њена најзначајнија задужбина, посвећена пресветој Богородици, изграђена око 1270. године.
Замонашила се 1280. године у цркви Светог Николе у Скадру, а у Ђурђевим Ступовима је 1282. године титулисана као „велика краљица”. Умрла је 8. фебруара 1314. године у свом дворцу Брњци. Сахрањена је у манастиру Градац, према сопственој жељи, по православном обреду. Посмртни остаци краљице Јелене су, упркос оштрој зими, одмах по њеном упокојењу пренесени у манастир Градац. Три године послије смрти, Јелена Анжујска проглашена је светитељком.
Данас у манастиру Градац нема моштију Свете краљице Јелене јер је овај манастир више пута пустошен па се не зна када су њене мошти нестале. Монаси манастира Тврдош код Требиња као велику светињу чувају нетрулежну руку за коју предање каже да је рука свете краљице Јелене.
У Требињу, осим властите улице, Јелена Анжујска има и обиљежје на зидинама Старог града – барокну фигуру са круном на глави коју је свом граду поклонио пјесник Јован Дучић. Представљена је тако што симболично пружа руку којом је према предању даривала народ у својим посјетама Требињу у којем је имала и двор. На црној мермерној плочи пише: “У славу Свете Јелене Анжујске, краљице српске, Стефана Уроша Првог супруге, а мајке краљева Драгутина и Милутина. За побожну успомену на њене честе боравке у свом двору у Требињу”.
НАЈВОЉЕНИЈА СРПСКА ЦАРИЦА
Кнегиња Милица (1335-1405.) је била жена српског кнеза Лазара и православна светица. У народном предању, кнез Лазар се често назива царем, као највећи обласни господар и насљедник цара Уроша па се и Милица често назива царица. Сматра се владарком изузетне мудрости и доброте. Као хришћанка, према свједочењу биографа, била је „сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена“.
Милица је рођена око 1335. године. Потицала је из владарске лозе Немањића. Отац јој је био кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан, праунук Стефана Немање. Често је боравила на царском двору, где је и упознала мужа, Лазара Хребељановића, српског кнеза, за кога се удала 1353. године. Имали су осморо дјеце, пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина: Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у најранијем дјетињству.
У свом владању исказала је изузетну мудрост. Наиме, послије велике трагедије српског народа и пораза на Косову 1389, где је заједно, са свим својим витезовима и војском, погинуо и српски кнез Лазар, Милица је, иако јој је нуђено да са дјецом оде да живи у Дубровник, изабрала тежи пут и остала у Србији, суочена са пропашћу српске државе и нејасном визијом будућности. Била је принуђена да се, поред мајчинства посвети и државничким пословима јер су јој синови још били мали.
Увидјевши након косовске трагедије да угарски краљ припрема нападе на Србију, прихватила је савез са Турцима и успјела да поврати предјеле српске земље које је угарски краљ освојио. Међутим, цијена којом је платила овај савез била је превелика, донијевши јој огромну личну жртву, када је најмлађу кћерку Оливеру морала да уда за турског султана Бајазита. Поред мудрости стратега и владарке, Милица је посједовала и доказала мудрост родитеља, мирећи своје око власти завађене синове. По тешкој зими, у већ позним годинама живота отишла је у Свету Гору, како би спријечила сукоб синова Стефана и Вукана.
Међу бројним храбрим подвизима остали су упамћени и њени одласци у Цариград, свом зету цару Бајазиту. Први да од сигурне смрти спаси сина Стефана и други, када је молила да мошти свете Петке пренесе у Србију као залог спасења своје земље. Уз помоћ тада већ утицајне кћерке, успјела је да издејствује пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд, у Капелу Свете Петке на Калемегдану, а данас су у румунском граду Јаши.
Мудрошћу и дипломатијом, успјело јој је и да фебруара 1391. године пренесе мошти косовског великомученика Лазара из цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Бавила се и књижевношћу, а позната су њена дјела „Молитва матере” и „Удовству мојему женик”.
Њено име везује се за доброчинства бројним манастирима и црквама, мада је круна њеног задужбинарства ипак манастир Љубостиња код Трстеника, у којем се замонашила 1393. године и као монахиња Јевгенија, провела посљедње године свог живота. Ту је и умрла 1405. године, гдје се и данас чувају њене мошти. Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару. Остала је до данас највољенија српска царица Милица. С тога не чуди да центар нашег града краси улица са њеним именом!
ЊЕМИЦА СРПСКЕ ДУШЕ
Бета Вукановић била је сликарка епохе импресионизма, зачетник умјетничке карикатуре у Србији, педагог и једна од оснивача Друштва српских умјетника „Лада“, најстаријег умјетничког удружења у Београду. Поријеклом Њемица, готово цијели живот провела је у Београду, који је при првом сусрету назвала „својим градом“.
Рођена је под именом Бабет Бахмајер у Бамбергу 1872. године, гдје је завршила основну и Вишу женску школу. По завршеној Занатској умјетничкој школи придружила се тадашњем Савезу умјетника, а потом у Минхену уписала приватну сликарску школу Антона Ажбеа, гдје је упознала и свог супруга, Херцеговца Риста Вукановића. У атељеу су се вјенчали 1898. године и умјесто свадбеног путовања, заједно стигли у Београд. Звала га је „дугачки Херцеговац“ и са њим не само стварала, него и живјела, како је говорила, „велику љубав“ у срцу Балкана.
У Београд је дошла са 26 година, донијевши са собом европске сликарске правце, међу којима и пленеризам, стварање на отвореном, по угледу на идеје француских сликара Реноара, Монеа и Дегаа и почетком 20. вијека постала зачетницом пленеризма у Србији. Са супругом је 1902. основала Краљевску умјетничку школу, која је радила до 1905. године, изњедривши генерације импресиониста. Имала је четири атељеа, а најљепша је била фасада куће, коју је Бета осликала. Изнад главног улаза у кућу стајала је композиција Три музе. Била је то прва руком осликана фасада у Београду.
Учила је младе сликаре да сликају у природи. Сликала је искључиво по моделу, изражајне, живописне портрете и мртву природу, најчешће цвијеће. У сликарство Србије унијела је многе ликовне врсте које прије ње нису постојале или нису биле примјетне. Његовала је портрет, акт, композицију, у техникама уља, пастела и акварела.
Оставила је преко 500 хумористичких портрета личности из београдског политичког, културног и умјетничког живота и сматра се зачетницом умјетничке карикатуре у Југославији. Према неким подацима аутор је преко 500 карикатура, од којих је сачувано 140. Својим карикатурама је илустровала и роман Бранислава Нушића „Општинско дете” 1902. године.
Уз Марка Мурата, најзначајнији је и најтипичнији представник пленериста. Излагала је на свим југословенским изложбама „Ладе“, а поред тога у Риму, Минхену и Паризу. Тестаментом је Музеју града Београда оставила 247 слика. Музеј је поједине предмете из њеног атељеа, као и медаље, ордење и указе откупио након њене смрти, што је придодато њеном легату, који броји укупно 293 предмета.
Преживјела је четири рата, као болничарка и асистенткиња љекарима, због свог знања светских језика. Током Првог свјетског рата, избјегла је из земље, али се, послије мужеве смрти вратила. Због свог поријекла, њемачки Трећи рајх јој је понудио сарадњу и чланство у организацији “Културбунд”, што је она одбила, говорећи да себе сматра Српкињом.
Основала је 1919. Удружење ликовних уметника у Београду, а 1921. постала наставник у Уметничкој школи. Израдила нацрт за ратну новчаницу од 50 динара, чија је прва партија издата марта 1915. године у Паризу, а данас се сврстава међу нумизматички највриједније српске новчанице.
Сликала је до краја живота у свом атељеу, у згради Коларчевог народног универзитета. Остала је упамћена као једна од најцјењенијих српских сликарки. Добитница је награде за животно дјело 1971. године, а преминула је 1972. у 101. години живота, скоро шест десенија након свог супруга. Њих двоје данас имају своју улицу у Требињу, у знак сјећања на двоје животних и умјетничких сапутника, који су оставили неизбрисив траг у српској култури.
ЕПСКИ ЛИК ЖЕНЕ СИМБОЛ ЉУБАВИ И ТРАГЕДИЈЕ
Круну женама којима је Требиње указало привилегију и поштовање чини улица Мајке Југовића, тик уз требињску Главну улицу. Мајке као синонима за љубав најузвишенију, безграничну и безусловну. Мајке, као такве, која воли, подноси стоички и храбро, како мора, мајке хероја, издржљиве жене, опјеване у једној од наших најљепших епских балада „Смрт Мајке Југовића“. Пјесма косовске тематике, високе умјетничке вриједности, снажним емоцијама доноси мајчинску бол када изгуби свих седам синова и мужа у боју на Косову, све до тренутка када душевна бол пређе границе издржљивости и разори мајчинско срце. Љубав мајке према синовима, симбол је немјерљиве љубави и трагичног усуда многих жена наше историје, пјесма као вјечита опомена.
И баш тако се некако чини да су све ове жене наша опомена. Биле су и остале оне које су, упркос отпору патријархалне средине мијењале свијет, а образовањем, интелектом, талентом, добротом освајале непобједиву тврђаву друштва и времена у којем су битисале. И премда су, тужно је то рећи, многе заборављене, на срећу и част оне увијек нађу пут да их се спомене, да нас подсјете колики су допринос дале и колики залог милосрђа оставиле за будуће нараштаје!
