Новија српска православна црква Светог Спиридона у Трсту и десно од ње део палате Куртовића.
Читајући странице књиге Радмиле Михајловић „Културно памћење тршћанских Срба” недавно објављене у рубрици Фељтон, желим да се осврнем на двојицу требињских Срба који су својим радом и умећем у Трсту постали веома богати и цењени.
Јован Јово Куртовић, рођен у требињском селу Зачула, и Драго Памучина, рођен у требињском селу Заградиње, показали су се као велики родољуби који никад нису заборавили свој родни крај и људе, своје Требиње одакле су кренули у свет.
Јован Куртовић је из Трста, преко свог четвртог брата Симеона који је остао у Требињу, послао новац да се уз манастир Дужи изграде две чатрње – два резервоара за воду и да се подигне манастирски виноград. То су једне од најстаријих чатрња тог типа у Херцеговини. Дао је и новац да се на Требишњици изгради млин за потребе сељана. Из Венеције је 1777. године послао два свећњака за манастирску цркву, који и дан-данас стоје у њој, а на којима пише да је то поклон Јована Куртовића. Својим преданим радом Јован је овековечио име породице Куртовић, име Требиња и своје родне Зачуле.
Драго Памучина одужио се свом родном селу тако што је подигао цркву и око ње ограду. Из Трста је слао црквене књиге и реликвије. У свом тестаменту оставио је 500 форинти за потребе сеоске цркве. У требињском селу Сливници, у средишту четири кнежевине, саградио је српску основну школу с приземљем и спратом, како би у њу могла да долазе деца из свих околних села. У школској згради били су и стан за учитеља, дјачка кухиња и библиотека. Тестаментом је оставио 10.000 форинти за потребе школе.
У оружаним сукобима 1995. године, у време распада Југославије, школу су минирале хрватске оружане снаге иако није била војно упориште. остали Су само зидови на којима и дан-данас пише „Српско училиште добротвора Драга Памучине 1887”.
За време Херцеговачког устанка 1875–1876. године Драго је слао оружје и муницију устаницима. Црногорској војсци у борби с Турцима послао је два топа и 700 пушака. За своје заслуге одликован је Орденом књаза Данила и Таковским крстом. Кад је преминуо „Босанска вила” је објавила некролог о овом српском добротвору у броју 6 од 29. фебруара 1892. године.
