Милорад Крунић још као петнаестогодишњак одлази из сигурности породичног дома како би остварио своје дјечачке снове. Заљубљеник у одбојку, спреман на многа одрицања, са родитељима који су донели веома храбру одлуку како би свом дјетету омогућили да успије, одлази у Нови Сад и почиње активно да тренира овај спорт. С обзиром да у родном Љубињу није имао могућност да тренира, свјестан је да заостаје за својим вршњацима у Новом Саду. Но, то га није обесхрабрило него му је дало потребну снагу да буде све бољи и да докаже, прије свега себи, да може да постигне све што жели. Одвојеност од породице и живот у ђачком дому у великом граду сасвим сигурно су утицали да данас буде то што јесте – човјек свјестан својих могућности, упоран и сигуран у себе и спреман да се до краја бори за оно што жели. Тако je Милорад Крунић данас тренер одбојке који ће сасвим сигурно остати уписан у историји Црне Горе и Хрватске по резултатима какве нико досад није забиљежио.
„У Љубињу је током цијеле основне школе био рат и није било тренинга. Ипак, као и сви Љубињци, обожавао сам одбојку коју смо играли само на часовима физичког васпитања гдје је наставник примијетио да сам добар у овом спорту и указао мојим родитељима да би требало да тренирам на једном вишем нивоу. Тако, пред сам крај рата, 1996. године, одлазим у Нови Сад и сматрам да је то био изузетно храбар потез мојих родитеља који су допустили да одем сасвим сам у другу државу. Одбојку сам тренирао у Одбојкашком клубу Војводина, у млађој категорији, и врло брзо прелазим у млађе категорије Одбојкашког клуба Футог и ту сам био до краја средње школе. Живио сам у Ђачком дому Бранково коло и за овај дом ме вежу прелијепе успомене. Мислим да су те четири године одрастања у дому, далеко од породице, иако стресне и напорне, извукле најбоље из мене и да је управо живот у њему заслужан за мој изграђени карактер“, започиње своју причу овај четрдесеттрогодишњи тренер одбојке.
Нажалост, авантура одбојкашког играча Милорада Крунића изненада је прекинута када је са 22 године доживио саобраћајну незгоду приликом које су му пресјечене тетиве на лијевој руци. Свјестан да никада више неће истим квалитетом играти одбојку, схвата да би заиста уживао да се нађе на мјесту тренера. Ипак, као неко ко није имао завидну играчку каријеру зна да ће његов пут бити пун трња и препрека, али исто тако зна да ће успјети.
„Док сам био у ОК Футог имао сам сјајног тренера Сашу Јовановића, Сарајлију кога ратни вихор доводи у Футог. Са овим клубом и тренером смо, као млађа категорија, биљежили сјајне резултате, те смо били јуниорски вицепрваци тадашње Југославије. Сале је био јако добар према нама, увијек смо му се могли обратити и мислим да је управо он утицао на то да пожелим да будем тренер. Крајем 2004. године одлазим у Нови Сад како бих се опробао у тренерским водама и ту прву прилику ми даје Александар Пантић Панта, предсједник ОК Нови Сад. Почињем да тренирам другу екипу ОК Нови Сад, док је у у другој дворани, упоредо са нама тренирала прва екипа. И, рекао бих, ту почиње моја прича озбиљног одбојкашког тренера. Током наредних неколико тренинга примијетим да ме посматрају и Панта и чланови управе и постајем свјестан да се нешто спрема, осјећао сам да ћу добити прилику да тренирам прву екипу. Екипа Новог Сада је била у четвртој лиги и уводим је у трећу, наредне године у другу лигу. Затим одлазим у Младост из Турије и улазимо у прву лигу Србије и Црне Горе. Са 27 година добијам мјесто тренера осјечке Мурсе, екипе која је играла хрватску суперлигу и долазим са задатком да не испадну из лиге. У клубу је било опште расуло, играчи су отишли, а ми играмо полуфинале гдје испадамо на мајсторицу. Затим се враћам у Нови Сад и преузимам клуб Слободана Бошкана - Дунав волеј, који је у другој лиги Србије и уводим га у прву. Када је 2012. године Игор Шимунчић постао тренер сениорске репрезентације Хрватске позива ме да будем са њим у стручном штабу и да будем његов први помоћник. Радо прихватам ту понуду и цијело љето смо провели на припремама, играли смо квалификације за Европско првенство и Европску лигу. Са Хрватском игра финале Европске лиге 2013. године и пласира се на Европско првенство 2015“, прича нам Милорад развојни пут своје каријере.
Репрезентација Хрватске - финале Европске лиге 2013.
Милорад није могао ни да сања да ће се његова каријера развијати том брзином. Чини се, квалитет и таленат увијек нађу пут и избију на мјесто које заслужују. Тако овај тренер одбојке наставља ка својим циљевима које је увијек себи постављао и можда на тај начин извлачио само најбоље од себе.
„На почетку каријере сам током утакмица био заиста напет и нервозан, за сваку сам се припремао до крајњих граница, покушавајући да уђем у главу сваком противничком играчу. Ипак, требало је заиста много труда, рада и дисциплине како бих постао ово што сам данас. Да бих напредовао у овом послу требало је пуно енергије и одрицања јер нисам био велики играч који ће лако добити прилику да води први тим. Свој пут сам годинама крчио потпуно сам док се нисам доказао и драго ми је због тога јер су тако моји успјеси већи. За некога моји успјеси можда нису велики, али за мене који сам кренуо из Љубиња од нуле су огромни јер кад крећеш из мањих средина испред тебе је један неизвјестан и дуг пут доказивања“.
Ипак, захваљујући својој упорности и истрајности, и кад је било најтеже Милорад није одустајао па је тако данас тренер који има завидну репутацију и још боље резултате. Тако је клуб Марина Каштела подигао када се чинило да је то немогуће и увео га у финале.
„Марина Каштела су један мали породични клуб наслоњен на фирму Марина Каштела и слободно могу рећи моја друга кућа. Када сам 2013. године дошао да водим овај тим, дочекало ме је мноштво проблема са којима се требало ухватити у коштац. Прве године ми се екипа растура, остају само дјеца. Ипак, са предсједником клуба се договорим да не појачавамо екипу него да дјеци која су остала пружимо прилику па ћемо на полусезони одлучити шта ћемо даље. И, потпуно неочекивано, Марина Каштела која се распала и која се годину прије борила у задњем колу и остала у лиги - игра финале против Младости и водимо 2:0 у Загребу“, прича нам Милорад који је наредних девет година водио овај клуб.
Марина Каштел 2016 - 2017.
Клуб Марина Каштелa је под Милорадовим вођством освојио троструку круну – суперкуп, куп и првенство 2017. године и, према ријечима овог врсног тренера, сјајан резултат који су остварили био је прекретница у његовој каријери.
ОКРЕНИ ИГРУ У СВОЈУ КОРИСТ
„Када сам освојио титулу са Марином Каштелa буквално сам био сам, а са друге стране је била Младост, гигант који је био и првак Европе, који влада хрватском одбојком и који има и репрезентативке. И, треба у серији до три побједе први да дођете до њих. Сјећам се, ми смо добили прву утакмицу у Каштелима, они другу у Загребу, ми трећу опет у Каштелима и четврта се игра у Загребу и знам да морам да је добијем јер немам снаге за пету. Међутим, ту ме толико обузима нервоза и стрес и почињем да радим против себе. Наиме, кад је некој цури рођендан имао сам обичај да јој купим чоколаду и поклоним на тренингу и онда настављамо даље. Тај дан прије утакмице је пун стреса, мали клуб је у прилици да буде првак, покушавам да смирим и себе и играчице. И, због фокуса на предстојећу утакмицу нисам се сјетио рођендана једне дјевојке. Затим гледам како да урадим што краћи тренинг како бисмо се приштедили за утакмицу и дјевојка којој је рођендан пита могу ли да одиграју њихову омиљену игрицу и ја махинално говорим да не може, а она ми одговара мени за рођендан. У том тренутку постајем свјестан шта радим, својим поступцима окренуо сам екипу против себе желећи да смањим оптерећење на тренингу. Стварам утисак да ми је та цура неомиљена - нити сам јој честитао рођендан нити сам јој купио чоколаду и још јој не дам игрицу да играју. Долазим кући и кажем жени да сам изгубио ову утакмицу, окренуће се против мене и неће играти добро. И добијем идеју да у ресторану гдје увијек ручамо прије утакмице организујем изношење торте и свијећа. Излазе куварице, конобарице, пјесма и видим да се све цуре окрећу ка мени и знам да сам утакмицу сигурно добио“.
Трофеји освојени у Каштелима 2013 - 2022.
Ипак, Милорад о свим својим успјесима прича скромно, неријетко свој успјех представљајући као нешто нормално. Али, рекли бисмо, овај тренер итекако има на шта да буде поносан. Са посебним жаром истиче своје играче са којима је, каже, било лако радити па је тако и успјех дошао очекивано.
Након Каштела одлази у Херцег Новог са којим осваја два купа и двије титуле без изгубљеног сета и тако су клуб Херцег Нови и њихов тренер уписани у историју. Тренутно је Милорад тренер женске црногорске одбојкашке репрезентације.
Клуб из Херцег Новог који није изгубио ниједан сет
„Замислите како је када вам једна држава повјери својих 16 најбољих кћерки да радите са њима, наравно да је то велики осјећај одговорности. Ипак, сигуран сам у себе и свој стручни штаб да нећемо погријешити и да ћемо дати свој максимум. Чињеница је да Црна Гора не може сутра постати првак Европе, али је битно да правимо кораке напријед и да у свакој утакмици изгледамо као екипа која се може борити и са јачима од себе“.
ПОРОДИЦА – НАЈВЕЋА ПОДРШКА
„Мислим да је подршка породице највећи успјех и предност у сваком послу. Моја супруга је била одбојкашица, а сада је тренер млађих категорија и сигуран сам да је њено разумијевање за моје изостанке кључ успјеха и она је моја највећа подршка. Некада ми се чини да је мало хвалим, али заиста сам поносан на њу и то како ради са дјецом и одгаја их, не само као тренер него и прави родитељ и педагог. Наравно да су ту и наши синови као подршка на утакмицама, али они су још мали и сигуран сам да ово не бих могао све да постигнем да немам пуну подршку и разумијевање своје супруге“.
Поред тога што је страствени заљубљеник у одбојку, Милорад је опчињен и фасциниран својим родним Љубињем и голубовима. Стога, редовно одлази у свој родни крај како би напунио батерије и одморио од мноштва изазова које намеће сваки дан.
Тренер године 2022 - 2023.
„Мислим да је за велику љубав коју осјећам према Љубињу крив рани одлазак. Фалило ми је да проведем дјетињство тамо. Сјећам се, кад сам први пут долазио из Новог Сада карту сам купио скоро мјесец дана раније. Пропустио сам многе битне догађаје у Љубињу да бих постао ово што сам данас. С обзиром да стално себи задајем неке задатке и постављам циљеве, 2017. године, када смо играли финале са Марином Каштелa, кажем себи да, уколико освојимо титули крећем да поправљам стару ђедову кућу. Титула је освојена, а кућа која је некада била стара и оронула, сада је права љепотица. На уласку у кућу је капија од кованог гвожђа и на њој цијела постава Марине Каштелa, тачније њихови бројеви“, прича нам Милорад коме је сан да једном живи на Чепрусима, селу изнад Љубиња гдје је и кућа коју поправља.
Стара ђедова кућа у Чепрусима коју обнавља
Чини се да је ипак Марина Каштелa посебно мјесто заузела у срцу овог тренера иако није склон претераном исказивању емоција. Међутим, како је сам рекао, сматра их другом породицом па тако не чуди што су баш бројеви овог тима на капији Милорадове старе куће. Но, у Љубињу се налази још једна љубав врсног тренера, а то су голубови којих има двадесетак.
„Сјећам се када сам био мали да је отац имао голубове и када сам напунио седам година тражио сам да се и мени купе голубови. Први голубови су ми 1988. године дошли из Новог Сада поштом и још увијек памтим име човјека који их је послао, његову адресу и број телефона. Голубове нисам имао око годину и по дана када сам отишао у Нови Сад у средњу школу. Тренутно имам писмоноше, мулеманс, које мајка одржава боље него ја. Опчињен сам овим птицама, не знам како бих дефинисао ту љубав. Мислим да голуб не би био симбол мира у цијелом свијету да није таква птица, а уз то и лијепа и племенита“, прича нам Милорад који пред зиму смањи број голубова тако што их подијели дјеци у Љубињу.
Фасцинација голубовима траје од дјечачких дана
Милорад Крунић је неко ко се од тинејџерских дана бори да успије у животу. Истина, требало је много труда, рада, успона, падова, суза и зноја, али све што је прошао у животу је вриједило и данас је тренер који ниже успјехе. Како је рекао, његови успјеси су за њега још већи ако узме у обзир чињеницу да је кренуо из малог Љубиња од нуле, но, рекли бисмо, његови успјеси су огромни у сваком случају и сасвим сигурно може и треба да буде примјер и мотивација младима да се покрену и боре за своје снове.
.jpg)
