ТРЕБИЊЕ │ Док се на глобалној геополитичкој сцени заоштрава нови хладни рат - српском народу, са позиције националих и државних интереса, потребан је нови спољнополитички курс – са мање политике безусловних а штетних уступака Западу и више искрености у односима са Русијом, оцијенио је вечерас у Требињу историчар, политолог и спољнополитички аналитичар др Срђа Трифковић.

Он је на трибини „Нови хладни рат и геополитика Балкана“, коју су под покровитељством Града Требиња приредили Удружење „Херцеговац“ и Музеј Херцеговине, истакао да хладни рат никад није ни престајао, првенствено јер је спрези интереса америчке војне индустрије и безбједносних структура било потребно „да Русија остане ривал и непријатељ“ како би та супротстављеност „одржавала темпо развоја тих структура и оправдавала енормне војне издатке“.

Други важан разлог јесте анимозитет западне, прије свега америчке либералне елите према Русији „зато што она одбија да прихвати моделе понашања и узусе постмодерне западне цивилизације“, који су, сматра Трифковић - у суноврату и „оличене у истополним браковима и парадама поноса, у неконтролисаној имиграцији и слављењу мултикултурализма, макар и по цијену угрожавања демографског и културног опстанка сопственог народа“.

Трифковић је казао да нема сумње да је 90-тих година прошлог вијека, у вријеме свог економског и политичког краха, Русија била спремна на коореративни однос са Западом - али је „прихватање концепта глобалне хегемоније од стране америчког естаблишмента потпуно измијенило правила игре“, што је резултовало проширењем НАТО савеза „малтене до предграђа Санкт Петерсбурга“.

Трифковић је истакао да је Балкан за актуелну америчку администрацију периферно питање, на жалост препуштено „нижеразредним бирократама из апарата Стеј дипартмента, који апсулутно слиједе континуитет политике из времена Клингтона, Буша и Обаме“.

„Према томе, никоме не морају да полажу рачуне. Својим шефовима могу да кажу да је све у реду, да све држе под контролом - и да су Срби послушни. Не морате ништа практично да мијењате у том курсу јер су све унапријед задате координате на свом мјесту“, рекао је Трифковић.

Због тога, сматра Трифковић, за српски народ пожељан би био неки „нови и креативнији сценарио“ како би разбио ту „већ уходану и увелико навикнуту номенклатуру америчког дипломатског апарата, који је своје основне поставке према овом подручју развио још 90-тих година прошлог вијека“.

„У најмању руку, са српске стране, мислим на званични Београд, потребан је проактивнији однос са мање безусловног сљедбеништва евроинтеграцијском путу, који је до сада прескупо коштао а који, могуће је – не води никуда“, истакао је Трифковић.

Он је оцијенио да је са становишта озбиљне спољне политике апсурдан став – да је важно слиједити пут евроинтеграција чак и када знамо да тој трци нећемо видјети циља, с обзиром да је зарад тог пута Србија већ поднијела велику жртву, кроз читав низ уступака који задиру у кључне аспекте националних и државних интереса, те да је у околностима када нам се тај циљ чини недостижним а жртва узалудна - потребна „барем диверсификација спољнополитичких опција“.

„Потребан је барем мало искренији однос са Русијом. Њој се увијек окрећемо када загусти, а када се ствари мало смире – опет бирамо бриселски пут. Мислим да би Србија била више цијењена и од стране Запада уколико би мање била спремна на безусловне уступке и мање у реторичком смислу прихватала диктате из Брисела и Вашингтона као неминовну датост“, истакао је Трифковић.

Он је оцијенио да, с друге стране, заинтересованост Русије за подручја Балкана није фиксна и зависи управо од динамике односа са балканских државама.

„Очигледно је да је са Бугарском побољшала односе од избора новог предсједника прошле године. Другим ријечима, Русија би и на Србију у већој мјери рачунала као на партнера када би званични Београд играо отворенију игру – чистијег срца и јаснијих намјера“, закључио је Трифковић.

Р.С.