Ја сада идем у нове „битке“ са Америма, а ви, драги моји, уживајте у сунчаним данима под дно Леотара и запамтите - ништа није као што изгледа, као што нас лажу на телевизорима...Чувајте мој град и реците му да га волим!
Људи увијек носе своје родно мјесто у срцу, гдје год да крену, јер је оно дио нас и не пушта нас да падне у заборав.
Рођена сам у малом градићу на обали плавооке љепотице која крије многе тајне. Одрастала сам у Требињу гледајући како се људи боре за живот, како млади доктори, електричари и глумци зарађују за живот радећи неки други посао за који ти ни не треба диплома, а и који нису вољели. Питала сам се да ли ја то могу?
Да ли могу остати у своме граду радећи нешто што не волим јер у струци за коју сам се опредијелила, као и у свакој другој, тешко је наћи посао. Од малих ногу сам почела да путујем. Тренирајући пливање, а касније и кошарку, до данас сам обишла пола Европе. Одушевила бих се у сваком граду када бих видјела или чула како на младе људе гледају као на генијалце, као на новог Теслу, Едисона, Ајнштајна...јер ми млади заслужујемо то. Заслужујемо поштовање за све оно што радимо јер смо сви ми амбасадори наших градића у далеким, многом већим земљама.
И, ето, пролетјело је све то дјетињство - студије одабрах у Београду, очекујући промјене... И шта да вам кажем: опет иста ствар или газиш ил' те гази - то је рецепт овдје. Можеш бити и узоран студент са индексом препуним десеткама али џаба све то када немаш 'везу' за своју жељу. И опет моје Требиње носим у срцу и причам им колико су људи доље на југу топлији, пријатељски настројени, колико смо уствари два различита свијета иако смо 'наши'.
Током студија се наслушах толико прича о тој Америци: лијеп живот као у бајци, новац пада са неба...Хајде да видимо и то, можда је тамо моја срећна звијезда. Ево после 21 године стигох у Америку, директно у Њујорк.
Хмм, 21 година, неко би рекао прерано за такву одлуку, али не и ја жељна нових авантура... Овде сам већ шест дана и могу вам реци има истине у томе - земља као из бајке, море, плажа и коктели, све је као сан... Али, драги моји суградјани, „крвав“ је то новац, од јутра до сутра и тако у круг...Нема оне кафе под платанима, оног прелијепог погледа са Црквине, нема тихог шуштања модрооке силе, Требишњице...
Нема, јер људи не знају да уживају у ономе што имају. И да, драги моји, они из Њујорка једва чекају да зараде новац да виде Европу...Они из Америке не иду на Ибицу и Тајланд, иду у Дубровник, Будву...Зато, драги моји, чувајте ми моје Требиње, јер је то сан. То је нешто што се не може описати ријечима, нешто што се мора осјетити, додирнути... Нешто што нам измами осмијех на лице и кад смо миљама далеко на другом крају свијета...
Ја сада идем у нове „битке“ са Америма, а ви, драги моји, уживајте у сунчаним данима под дно Леотара и запамтите - ништа није као што изгледа, као што нас лажу на телевизорима...Чувајте мој град и реците му да га волим!
Драгана Перишић*
*некадашња кошаркашица „Требиња 03“ и тренутно играчица београдског „Партизана“, успјешан студент два факултета Београдског универзитета - из Сједињених Америчких Држава, гдје се налази у студентској посјети, пише нам о својим размишљањима о свом граду и далекој Америци.
