У болничкој лабораторији: ТИМ БЕЗ РЕЗЕРВНЕ ПОСТАВЕ

Постоје међу нама они који цијели свој радни вијек носе огроман терет одговорности. Обично су то појединци - скромни, сакривени од очију јавности и врло образовани. Они које срећемо сваки дан, који живе у нашем комшилуку и о чијим радним мјестима не размишљамо док нас нека, најчешће невоља, не упути на њих. Кад се ти људи нађу на окупу онда добијате тим који красе знање, озбиљност, одговорност и уиграност.

Један од таквих тимова је Служба за лабораторијску дијагностику Болнице Требиње. Ланац који чине 22 карике. И то 21 дама и један мушкарац, коме на пословном окружењу, вјерујемо, завиде многи. Они су служба подршке и тим без кога ни Болница ни Дом здравља, а сами тим ни Требиње не би функционисало.

 „Служба за лабораторијску дијагностику је у основи болничка лабораторија, али по уговору радимо све анализе и за Дом здравља те представљамо јединствен примјер обједињене лабораторије у Републици Српској те лабораторије која изводи секундарне и терцијарне услуге па чак и многе анализе које раде само клиничке лабораторије. Сем тога радимо услуге и за Завод за медицину рада и спорта, Дјечији диспанзер те домове здравља у источној Херцеговини.“ - започиње наш разговор шеф тима др Драженка Грубач, специјалиста клиничке биохемије и упознаје нас са остатком вриједне екипе: „Троје специјалиста, двоје клиничке биохемије и један магистар специјалиста медицинске биохемије, специјализант медицинске биохемије, биолог, три виша лаборанта, два лабораторијска инжињера и средњи лаборанти чине наш уиграни тим. Заиста тим гдје смо сви ослоњени једни на друге и ако затаји само једна карика успорава се цијели процес.“

Служба за лабораторијску дијагностику или како Требињци воле да кажу „Лабораторија“ ради 24 сата. И суботом и недјељом и празницима. Дневи просјек им је 250 пацијената и око 2.200 анализа. Импозантне цифре.

„Узимање узорака је од 6:30 до 9 часова, а ми већ од седам часова почињемо са анализама. На првом мјесту су нам болнички пацијенти и хитни случајеви. Чим се нека анализа заврши, исте секунде се шаље љекарима јер имамо одличан лабораторијски информациони систем. Поносна сам што сам на челу овог тима, који никад није затајио, престао да ради и што никад нико није примијетио да смо одсутни, болесни, заражени,... Свака анализа је урађена на вријеме. Никад никога нисмо вратили.“ – наставља др Грубач, која је шеф Службе већ 12 година и прича нам како су прије годину дана успјели да организују свој рад иако су четири младе жене из тима отишле на породиљско односно трудничко боловање.

По анализама Свјетске здравствене организације чак 75% дијагноза се успостави на рачун биохемијско – хематолошко – имунолошких налаза што говори о неопходности квалитетне лабораторије, а лабораторију не чини квалитетном само најновија апаратура. Знање људи је пресудно.

„Кад је кренуло ово лудило, морам га тако назвати, свима нам је корона била једна велика непознаница. Само смо били свјесни чињенице да на првом мјесту морамо заштити своје особље. Вирус не смије ући у тим тако да сви будемо заражени у исто вријеме. Јер ми немамо резервни тим, а ни резервне апарате. Пазите, на одјељењима или у породичној може у испомоћ доћи други љекар или сестра, а ми ту шансу немамо. Лично сам имала етичку и моралну одговорност према мојим људима јер сам шеф Службе. На првим кризним штабовима препоруке за лабораторију су биле да се узимање узорака измјести ван болнице, а да је лаборантима довољно да носе маску и рукавице јер је било  мишљење да је корона респираторни вирус. Наравно док се није утврдило да је то мултисистемска болест свих органа. Било је тешко, јављала се и паника, свјесна или несвјесна јер сви ми с једне стране имамо професионалну одговорност, а с друге породицу. Мислим да је то био главни проблем свих медицинара, и без обзира што то глупо звучи, нико не жели да он буде тај који ће пренијети вирус свом ближњем. Било је и грешака у корацима. Требало се договорити са Домом здравља, Дјечијим диспанзером... Међутим врло брзо смо се уходали, али се нисмо надали да ће трајати оволико дуго и да ће оставити оволике посљедице по популацију. У свему овоме срећа је у нашој служби да смо ми све 'стара школа', која поштује и правила и законе.“ – објашњава нам др Грубач начин функционисања лабораторије у редовним, али и ванредним околностима и јавно признаје да је као шеф много захтјевна и понекад, како рече, помало неправедна јер тражи да севако на послу да свој максимум.

„Ма цијели тим је такав. Вјерујте свака анализа се одради у рекордном року. Кад је неко болестан, ускачу остали. Мијењамо се, допуњујемо, прекидамо одморе, а и како не би били такви кад су све колеге и из Болнице и из Дома здравља фер према нама и никад нису тражили нешто што знају да не може. Договарали смо се и кад је неки апарат био у квару или кад фали особља, а у овој ситуацији увијек је неко на боловању.... Тренутно су нам три лаборанткиње и специјализанткиња на трудничком што је предивно с једне стране, али с друге четири битна члана нам фале. Даље, тренутно су нам заражене двије колегинице. Пацијенти не смију да осјете да нас шесторо фали. Највише посла је у првој смјени у којој раде виши лаборант Љиљана Милановић, лаборант Валентина Тркља и медицинске сестре Биљана Јанковић и Драгана Стевић.“ – изричита је др Драженка, која се помало преиспитује да ли би требало увести норму на количину дневних анализа и које су то границе до којих они као тим могу ићи. И то њена недоумица траје колико трептај ока. Брзо слијеже раменима, провјерава докле су дошли са издавањем налаза па уз благи осмијех дода како је ово мали град, како се сви знамо и како онда да врате некога. Зато је боли неправда и моменти кад наши суграђани пишу неосноване жалбе.

„Од тренутка кад је налаз готов до валидирања и приспјећа налаза породичном љекару максимално прође 20 минута. Такође, налазе шаљемо пацијентима директно. На вађењу крви наше сестре свима кажу да на полеђини упутнице упишу свој мејл или вајбер број. Проблеми се јављају петком. Људи су нестрпљиви и рецимо ако је наш налаз готов у 14 часова, а њима породични љекар ради прву смјену, онда ако није хитно, морају чекати понедељак.  Међутим у свом овом терету ми смо заправо сретни кад нама апарати раде. Прије него што је почела корона са менаџментом смо се договорили да унапријед набавимо довољно реагенса да се не би догодило да немамо за урадити крву слику или урин. Увијек се може десити да је дошло више пацијената него што смо планирали, да реагенс из ових или оних разлога није дошао, али то се рјешава за 24 сата.“

Служба за лабораторијску дијагностику се прикључила пројекту бањалучког Клиничког центра, у сарадњи са ресорним министарством, да све оне анализе које не раде у Требињу, пацијенти могу урадити у Бања Луци.

„Да пацијенти не би трошили огроман новац у приватним лабораторијама, добили смо замрзивач који је на минус 20 и овдје се узму узорци. Ми их исцентрифугирамо, запакујемо и наши возачи првом приликом кад иду за Бања Луку носе те налазе. Грађани треба да знају да је за те налазе неопходна упутница од породичног љекара која гласи на Клинички центар у Бања Луци. Сваки породични љекар је добио списак анализа и цјеновник и ако пацијент није ослобођен партиципације, породични љекар ће му објаснити на који жиро рачун да уплати за партиципацију у Клиничком центру. Овим пројектом су грађани источне Херцеговине покривени огромним бројем анализа. Да се разумијемо, ми ово не морамо радити, али желимо и на тај начин пацијентима да изађемо у сусрет. И опет кад дођу ти налази, зовемо их да им саопштимо, да преузму...“ – прича нам ова скромна жена колики труд улажу и зато, каже нам, сви у тиму врло емотивно доживе неразумијевање суграђана.

Куриозитет требињске лабораторије је да су њена два љекара др Драженка Грубач и др Магдалена Вукоје једино двоје специјалиста клиничке биохемије у Херцеговини. Специјализацију су завршиле на Медицинском факултету у Београду и чине двојац који се сјајно допуњује. Примјећује се то већ при првом сусрету с њима. По сопственом признању др Грубач чини озбиљнији дио, а др Вукоје духовитији дио, а опет обје у нашој комуникацији истичу огромну захвалност прим. мр Мирјани Средановић, која је била вишедеценијски шеф лабораторије и која је поставила ову Службу на здраве темеље. Прим. мр Средановић, иако се недавно пензионисала, није жељела у тешким временима оставити тим на цједилу те сваког мјесеца по десет дана ради пуном паром.

Др Магдалена Вукоје је послије Мирјане Средановић била шеф Службе око двије и по године те из личног искуства потврђује ријечи др Грубач. Посао је ово који су лично изабрале, за који су се школовале и који раде са огромном љубављу и пожртвовањем.

„Мишљења сам да нам корона није много повећала обим посла, јер и прије ње смо радили више од невјероватних 2.200 анализа дневно. То је око 65.000 мјесечно. Звучи нестварно с обзиром да нас је само 22, али радимо и дан и ноћ. Нама је корона направила проблем у организацији посла. Од потпуног измјештања вађења крви и уопште узимања узорака па три четири селења са једне на другу локацију, а све по стандардима наше струке неприхватљиве до дефицита у кадру. Међутим, изборили смо се. Како, ни ми сами не знамо, али имали смо и велику срећу да од почетка радимо са најсавременијом опремом што се тиче лабораторијских анализа. Хвала менаџменту наше болнице, хвала добављачима реагенса који су увијек ту, хвала сервисерима опреме који живе у Сарајеву и Бијељини и на сваки позив крећу према Требињу и бескрајно хвала свим колегама у тиму што смо успјели задржати колегијални, људски и пријатељски однос.“ – надовезује се др Магдалена Вукоје на колегиницине ријечи и прича нам како свакодневно имају „тешке“ анализе, тешке у смислу да сазнају да је неко млад или њима близак озбиљно болестан, али да се никад прије није сусрела са толиком патологијом како код људи који су умирали од короне.

„И ми смо људи од крви и меса, иако на првом мјесту морамо бити сурови професионалци, али заболи, крене и суза. Први сазнамо резултате. Одавно се нисмо мање смијали као за ових претходих годину дана. Велики је притисак на овај тим, али издржаћемо.“ – оптимистична је др Магдалена која каже, оно што понављају и сви љекари, најтеже је кад зазвони телефон у три ујутро и мораш на посао због неког хитног случаја, а онда од седам часова наставиш нормално прву смјену. Поготово је тешко кад кући остану мала дјеца, а најљепше је кад први сазнаш да је нека жена, која се мучи на вантјелесним оплодњама, трудна па јој јавиш срећну вијест.

Да би тим функционисао беспрекорно, слажу се, морају се његовати људски и пријатељски односи, али да би тим напредовао онда се мора улагати у знање и образовање. Зато су обје поносне на младе образоване који су их појачали, а још више на оне који вриједно раде и својим искуством рјешавају неке тешке моменте. Њих двије лично опредијелиле су се да наставе да уче и усавршавају се. У посљедњих пар година, раме уз раме, стајале су са колегама у Милану, Паризу, Варселони, Атини, Лисабону, Берлину, Истанбулу... на свјетским конгресима из области клиничке биохемије. Корона их је накратко успорила, али чим се ситуација стабилизује, одлучне су, наставиће тамо гдје су стале и свом тиму доносити нова сазнања.

ПРОБЛЕМ ОКО ВАЂЕЊА КРВИ

По препорукама епидемиолога и инфектолога одјел за узимање узорака крви и урина је измјештен из зграде Болнице. Изазвало је то револт код грађана, нарочито у зимским мјесецима, кад су чекали испред контејнера или на паркингу без тоалета, клупе и надстрешнице. Свјесни су тога и у Лабораторији, али у њиховој надлежности није рјешење тог проблема.

„И ми смо тужни јер су и за нас ови услови вађења крви незадовољавајући. Свјесни смо да по правилима струке ту мора постојати тоалет, али је сва ова ситуација са короном ванредна па зато молимо пацијенте да се стрпе. И сами се надамо скором рјешењу овог проблема. Пандемија је свјетских размјера и нажалост, у овом тренутку то су једини могући услови. Молимо све за разумијевање јер и ми радимо у тим условима.“ – поручује др Драженке Грубач.

ЧЕТВЕРАЦ ЗА ПОНОС

По ријечима др Грубач и др Вукоје посебна похвала иде на рачун четири лаборанта, који никад, ни прије короне, а ни за вријеме короне нису испали из строја. То су Милица Бабић, Бранка Миљановић, Зорица Главановић и Дражена Нинић. Управо је Дражена Нинић изабрана за главног лаборанта, а докторице углас кажу да је заслужила преданим и пожртвованим радом.

„Већ 27 година сам у Лабораторији. Ни сама не могу да вјерујем како је брзо прошло вријеме од те ратне 1993, године кад сам се запослила.“ – у краткој паузи између анализа каже нам Дражена Нинић и додаје да се прије доста више радило ручно.

„Тада сам била млађа па терет и умор нисам толико ни осјећала. Носила ме је младост, а сада искуство. Сад је много лакше радити јер имамо апаратуру, али је огроман притисак због короне. Људи су у паници, нон стоп зову да питају за налазе. Навикли смо на много посла, али је проблем кад је неко одсутан. Није лако постићи, а правило Службе је да се све анализе морају тај дан одрадити. Значи и кад неко испадне из тима,ови други преузму сав тај посао. За сад успијевамо и надам се да ће тако остати.“ – тихо нам говори Дражена Нинић док се ужурбаним кораком враћа на радно мјесто.