Иако нису баш на корак од града, Домашевцима не пада на памет да капитулирају и гурну кључ у браву. Ваљда су зато у недељу 22. маја ове године, у свом селу, заказали двије радне акције, једну на школи, и једну на Црквеној кући...
У ОВО доба године Љубомир је рај земаљски. Око пута, низ поље и брдима просто букти зеленило. Странац, који би се овдје изненада нашао, тешко да би се могао досјетити да се налази у сурој и каменитој Херцеговини. Вегетација је и ово године пожурила. Ко коси, косиће прије него што је косио минулих деценија...
У суботу, у селу су се састали Кијци, састали се да проговоре а можда да се и о нечем договоре, а већ сутрдадан, у недељу, у Домошеву су организоване двије радне акције. Једна на изградњи школе а друга на изградњи Црквене куће која је већ једним дијелом под кровом.
Што се школског крова тиче, он ће понедељак дочекати на ледини. Друге није било, да би се школа санирала, морало се кренути одозго, корак по корак, опрезно, да трулеж негдје не попусти под ногом.
Светозар Томановић - Мома и данас зовем “начелником”
СВЕ ЈЕ ОВО покренуо један неуморни ентузијаст, који је у Љубомиру, и кад је с оне стране океана. Наравно, ријеч је о Момчилу Зотовићу у Америци који се не мири с чињеницом да школски кров може да се стропошта на земљу, а село Домашево, ако нам свима буде свеједно, потпуно замре...
Да је главни организатор акције Момо Зотовић и у овом тренутку у Америци потврђује најстарији акцијаш Светозар Томановић...
- Кад је Момо био у Домашеву, отишли смо заједно да он то све слика. Кад је видио школу и све то снимио, сузе су му удариле на очи. И мене је срце забољело кад сам видио како је вјетар све открио и упропастио. Момо има и један разлог више за ону сузу, јер, он је међу осамдесетак ђака био најбољи. Није знао записат ништа друго него “петицу”.
Посебно је био симпатичан учитељу, па га је он, као најбољег ђака, изабрао за „начелника“. Било је то вријеме казана, овдје се кувало. Момо би ђаке постројио да иду по реду, да се не гурају око казана. Зато сам му ја рекао, да га више нећу звати никако друкчије него “начелником”. Тако га и зовем данас, док ми овдје радимо, а он све прати и гледа из Америке. Вјеруј ми, пријатељу, он о Домашеву више мисли у Америци, него ја овдје. Поменућу себе, нећу друге, а нијесам најгори.
МОМО је наравно, финансијски и организационо подупро пројекат, и народ је сакупио нешто новца, и већ данас може се рећи да школа неће пропасти. Момов брат Миладин свједочи да је, радити одједном цркву, црквену кућу и школу, велик “залогај” и за јаче и млађе село, али Домашевци су се одважили да се ухвате посла. Да, дакле. школи изграде нови кров, а онда, кад се скупи још која пара, па да се наставити са радовима. Наравно, школа се неће вратити у претходну функцију, али, није немогуће да у школи брзих дана проради какав погон за прераду меса, млијека или нечег што природа овдје у обиљу нуди.
ДА СВЕ ОВО има смисла, потврђује и Раде Лечић, који је овдје завршио четири разреда основне школе, пјешачећи сваки дан по три километра у једном правцу од свога Подосоја. И он данас више времена проводи у селу, него у граду, и, кад све сабере, види да село има велике шансе да преживи, јер се град сам не може хрвати са својим проблемима.
Са школе прво треба спасити цријеп
- Штета је, велика је штета - каже Данило Ћапин - што објекти ове врсте, и домови и школе и жељезничке станице, пропадају. Да смо их сачували, можда би одавно имали своју намјену, нешто би се у њима дешавало, нешто би се радило. Имао сам стрица који је отишао 1926. године у Канаду. Након 43 године, први пут је дошао у Домашево. У Канади је имао свој хотел, и стекао је фин иметак. Они су се тамо бојали комунизма као куге. Кад је видио да народ гласа за Тита и он је поштовао народну вољу, међутим, био је критичан и знао је да каже: „Напустили сте село и то вам неће на добро изић!“. Ми то сви добро знамо. Све што је било здраво и што је ваљало потицало је са села. На селу, свако дијете од пет година већ је имало свој задатак и своје обавезе. Тако рано стицало је радне навике, а кад се у том добу стекну, више нема зиме. Тај ће ваљати и себи и држави.
Брано Дурсун говори да удружење “Херцеговац” подржава овакве акције не би ли и други спасили некретнине ове врсте на свом подручју, и увели их у неку нову функцију. Домашево није једино селу у коме се то ради, и зато очекивати је сличне вијести и са других адреса.
Мјештани Домашева носе неку посебну свијест о свом селу, јер Домашево је древно село, давно убиљежено у књиге. Споменици културе овдје су нормалан дио пејзажа. Једино је чудно, а ваљда и ненормално, што још није упаковано у ни један једини туристички “пакет”...
Н. Марић
