Некако смо навикли је да брига о културној баштини углавном „препуштена“ институцијама. Стога је више него необично када се око овог задатка од опште ползе окупе и самоорганизују заљубљеници спремни да овом племенитом послу (а, треба ли рећи, посве залудном у погледу личних бенефиција) дарују труд, вријеме - и властити новац. Није ова обавеза оптеретила, још мање осиромашила ниједног приложника. А на здравом темељу, кад свако стави само по један камен – грађевина брзо осваја висине. Ова са именом хумског кнеза, који је у историји наше културе постао посебно знаменит као наручилац по љепоти ненадмашног Мирослављевог јеванђелистара, већ је толика да се и издалека види. Задужбина свом народу, нашој културној баштини. Добро које треба да служи добру...
Чланови Задужбине - Предраг Милошевић, Павле Ратковић и Дејан Шкриван
Кад волонтерски ентузијазам и безинтересна љубав око општег добра саберу људе и умноже руке – оне постају кадре да испишу и најљепше приче. Једна таква одвела нас је у просторије Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ у Граду сунца. Недјеља поподне није случајно изабрана – свака друга је већ више од пола године резервисана за квиз који Задужбина, са идејом да међу младима афирмише вриједност и важност знања, организује за требињске средњошколце. Као само једна од страница ове приче, недељни квиз био је тек повод...
ДА ЗНАЊУ ВРАТИМО ПОШТОВАЊЕ
Без превише амбиција, кажу нам домаћини, са квизом се кренуло у октобру прошле године. Такмичарски дух и жеља за доказивањем и самопотврђивањем учинили су остало. Школарци су се толико „загријали“ за ову врсту забаве да су и пријаве тимова морали закључити прије времена. Од читаонице Задужбине још на почетку се одустало па је за квиз обезбијеђен значајно већи простор оближње конференцијске сале. На квиз, сваке друге недјеље, данас долази око седамдесет требињских средњошколаца, који се такмиче у знању из седам тематских категорија: српски језик и књижевност, историја, географија, наука, умјетноста, спорта и сваштара.
- Морам да признам да сам био један од оних који баш и нису дијелили оптимизам да ће бити овакав одзив дјеце. Имамо екипе из све четири школе - Гимназије, Техничке школе, Центра средњих школа и Музичке школе. Чак су нам се јављали ђаци из осталих херцеговачких општина, које нажалост нисмо могли прихватити из логистичких разлога: нисмо могли да им обезбиједимо превоз - казује нам Дејан Шкриван, професор историје, који руководи организацијом квиза.
Срећна околност, каже Шкриван, је што значајан дио чланства Задужбине чине просвјетни и културни радници, па свако колико може учествује око организације, креирања питања из области које су им блиске. Међу волонтерима су просвјетни радници Предраг Милошевић, Ведрана Павићевић, Жанела Пажин, Срђан Ратковић, Ана Миљковић, кустоси музеја Лазар Радан и Петар Милошевић, академски сликар Теофил Окиљевић, информатичар Ненад Марјановић... Труде се да питања буду квалитетно осмишљена, води се рачуна и о чињеници да школарцима различитих усмјерења ни градиво није исто, те да све остало око организације, од почетка до краја, буде беспријекорно технички „утегнуто“.
- Оно што је мене, такође, изненадило и обрадовало – наставља Дејан - јесте да имамо заиста јако добре резултате. Дјеца из недјеље у недјељу одговарају на питања са високим процентом тачних одговора. Као педагог сматрам да овакви квизови нису ђацима корисни само као својеврсна провјера шта и колико знају, већ и сјајан начин учења, те да ће овакве и сличне праксе све више бити дио система рада и у нашим школама. Такође, јако је битно што се овдје уче и тимском раду. Квиз је такмичење тимова, при чему свако, у ономе у чему је најбољи, доприноси успјеху своје екипе. Затим, овдје имају прилику и да се друже и склапају нова пријатељства. У сваком случају, два сата врло квалитетно проведеног времена.
Квиз вреднује и награђује знање, што је негдје био и основни мотив организатора – да се међу школарцима истакну они марљивији, да зналци буду пожељније и популарније друштво, да се врати углед и поштовање образовању.
- Такође, један од циљева квиза – додаје Дејан - јесте да популаризујемо овај простор, оживимо нашу библиотеку и читаоницу...
Како већ рекосмо, квиз је само повод за причу. Разлога је много више...
БИБЛИОТЕКА СА 15.000 КЊИГА
Људи добре воље и племенитих намјера међусобно се, ваљда, лако препознају. Тако су и књиге стизале са разних адреса. За кратко вријеме редови су нарасли до плафона. Библиотека Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ данас већ броји више од 15.000 књига, од разноврсне стручне литературе до белетристике! И још расте, из дана у дан...
- Овдје имамо заиста озбиљних издања - надовезује се на причу секретар друштва Павле Ратковић. - Споменуо бих, рецимо, легат проф. др Драге Мастиловића, декана Филозофског факултета у Источном Сарајеву, који је за нас скупио више стотина књига. Затим, Републички секретаријат за вјере и господина Драгана Давидовића, који су нам поклонили сва њихова, заиста вриједна издања. Матица српска из Црне Горе, такође, сва своја издања. На опремању овог простора помогла нам је и управа Града Требиња, наша Народна библиотека, Културни центар, а посебно Епархија ЗХиП и наш преосвећени епископ Димитрије - који је дао и благослов за објављивање дијела књига поводом 800 година самосталности Српске цркве. Највише нам помаже Музеј Херцеговине, како стручним савјетима тако и приликом организовања активности. Имамо и заиста екслузивне примјерке књига Прије свега, златно издање Мирослављевог јеванђеља из 2019. године, које је штампао г. Вељко Топаловић у Београду и сматра се за најуспјелије фототипско издање на свијету. Кошта више од 3 и по хиљаде евра а ми овдје имамо један примјерак свима доступан да га прелиста, фотографише, проучава. Иначе, библиотека је отворена љети сваки дан поподне. И сваки дан би неко навратио, долазе и дјеца и старији... - казује нам Павле, док разгледамо добрано попуњене полице.
Иако за сваку причу око Задужбине ријеч радије препушта другима, не можемо се отети утиску да разговорамо са понајвећом „радилицом“ у друштву. Своје минуте, међутим, наш саговорник углавном користи да истакне туђа дјела и доброчинства. У првом реду, како каже, њиховом главном доброчинитељу Милици Мијановић, директору „RDT Swisslion“ и управи Града сунца, која је Задужбини без икакве накнаде обезбиједила просторије у Колосеуму, гдје су и формирали библиотеку са читаоницом. И за квиз су им бесплатно уступили конференцијску салу у истој згради. Захвалан је и другим дародавцима, покровитељима и спонзорима, свима који су препознали вриједност овога што раде и прискакали у помоћ кад би затребало. Такође и члановима Задужбине који се на различите начине труде да идеја која их је окупила заживи. И ту већ стижемо до самог средишта приче. Шта је чини посебном и како се она уопште десила?
КАМЕН ПО КАМЕН - ЗАДУЖБИНА
Некако смо навикли је да брига о културној баштини углавном „препуштена“ институцијама. Стога је више него необично када се око овог задатка од опште ползе окупе и самоорганизују заљубљеници спремни да овом племенитом послу (а, треба ли рећи, посве залудном у погледу личних бенефиција) дарују труд, вријеме - и властити новац. Није ова обавеза оптеретила, још мање осиромашила ниједног приложника. А на здравом темељу, кад свако стави само по један камен – грађевина брзо осваја висине. Ова са именом хумског кнеза, који је у историји наше културе постао посебно знаменит као наручилац по љепоти ненадмашног Мирослављевог јеванђелистара, већ је толика да се и издалека види. Задужбина свом народу, нашој културној баштини. Добро које треба да служи добру.
А све је, како нам казује Павле, кренуло од неколицине љубитеља књига и наше културноисторијске баштине. Оних који за ту љубав понајвише имају захвалити привилегији да дуго година сарађују са најзнаменитијим истраживачем и тумачем овдашњег писаног споменичког насљеђа и старе архивске грађе, такође ентузијастом изузетне енергије, Новљанином др Гораном Комаром и његовим Друштвом за архиве и повјесницу херцегновску. (Читаоцима Гласа није потребно посебно представљати дугогодишњег сарадника нашег листа.) Временом су схватили да удружени могу много више да учине и за своју љубав и нашу културу...
Из библиотеке Задужбине - Златно издање Мирослављевог јеванђелистара
- Тако смо формирали удружење грађана под називом Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“ да се бави прикупљањем и објављивањем архивске грађе српске културне баштине. На почецима те 2017. године је било петнаестак људи да би сада већ имали 45 чланова. Ми смо, уствари, организовани као једна мала фондација – сви они одвајају из својих личних примања 20 марака мјесечно за активности Задужбине. Углавном, за штампање књига, јер је оно најскупље. Чланови Задужбине су професори универзитета, средњих школа, кустоси музеја, имамо правника, економиста, љекара и инжињера, свештеника, људи разних професија који дијеле исту љубав према књизи. И који, свако из своје струке, помажу око приређивања наших издања за штампу. Посебно наши чланови - др Александар Пајкановић и др Дарко Ђого, наш главни уредник за издавачку дјелатност - професор на катедри за историју Дејан Дошлић, професори Предраг Лозо, Драгослав Илић, Борис Радаковић... Од наших чланарина скупимо неколико хиљада марака годишње и још толико од пројеката да би све ово финансирали – појашњава нам секретар друштва.
У међувремену, ова мала заједница бивала је све већа, све више чланова је налазила и у другим градовима Републике Српске и сусједним земаљама гдје живи српски народ, најчешће међу људима од пера и науке које је идеја око Задужбине одушевила.
Ако задужбина треба да буде добро што траје и што ће служити будућим генерацијама, што надилази мјерила једног времена и све наше коначности - онда су то управо књиге и оно у њима сабрано и овјековјечено...
ЗА ПЕТ ГОДИНА – ВЕЋ ДЕСЕТ ОБЈАВЉЕНИХ КЊИГА!
Нешто више о истраживачком и издавачком раду Задужбине казаће нам предсједник скупштине овог друштва Предраг Милошевић.
- И прије формирања Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ неколицина нас је сарађивала са др Гораном Комаром. Помагали смо у теренском раду на простору источне Херцеговине и шире чак. Кад је задужбина формирана наставили смо тај рад на попису некропола, старих крстова, средњовјековних натписа. Горан је стално са нама и члан је наше задужбине а имамо и јако блиску сарадњу са Друштвом за архиве и повјесницу херцегновску. Он је несебично нама препустио и већину својих рашчитаних архива. Неколико дјела које смо објавили су у првом реду његови радови. Задужбина је обезбиједила финансијска средства и појавила се као издавач. Наравно, наша издавачка дјелатност није стала на томе. Сад је већ десет објављених књига иза нас – напомиње Предраг.
Десет објављених књига за свега пет година постојања - заиста је импресивно постигнуће и за институције којима је брига о културној баштини у опису посла акамоли за једно друштво ентузијаста. Свака од њих драгоцјен је прилог будућим истраживањима прошлости. Било да је ријеч о налазима теренских истраживања писаних трагова средњовјековља на подручју Херцеговине (тим прије, што се само захваљујући волонтерској посвећености једног човјека стиче утисак да се овим данас уопште неко и бави) или о публикованој грађи из разних архива – од Дубровника, Пераста, Херцег Новог и манастира Савине до Венеције, која је важна за разумијевање прошлости наших простора и која ће, на једно мјесто сабрана и растумачена, истраживачима уштедјети и вријеме и труд.
Док заједно листамо квалитетно опремљена издања Задужбине, замолићемо Предрага да нам нека репрезентативнија и представи...
- „Књига о стећку“ је сигурно једно од важнијих дјела које смо објавили. Горан је то писао неких двије или три деценије. Веома важна у овом нашем времену када је историјски ревизионизам око поријекла стећака толико узео маха. Поменуо бих и „Рускову књигу“ – записе дубровачког ћириличног писара Руска Христофоровића, која је уствари копијална књига документа преписке Дубровачке републике и првенствено обласних српских господара од 1395. до 1423. године. Рецимо, у тој књизи је и преписка са књигињом Милицом, деспотом Стефаном Лазаревићем, Сандаљом Хранићем, Павловићима, Санковићима, Бранковићима... Објавили смо је као фототипско издање – фотографију оригиналног текста прати његов препис старом ортографијом. Између осталог, штампали смо и „Фочанску Александриду“, средњовјековни роман о Александру Македонском, који је чуван у манастиру Пиви. Данас је оргинал у приватној збрици породице Кулиџан, која нам је књигу уступила за фототипско штампање. Јако занимљива је и књига „Јужни Срби“, гдје су сабрана писма наших предака које су у борби за ослобођење и уједињење у млетачко-турским ратовима писали на разне важне адресе – казује нам Предраг.
На сугестију домаћина, поменућемо овдје и „Општи лист – Тврдошко-савински поменик“, једини сачувани поменик манастира из долине Требишњице, такође фототипски штампан са упоредним преписом савременом српском ћирилицом, затим капитално дјело „Споменици српски (повеље-писма-натписи)“, такође и монографију „Средњовјековни споменици Чајнича“...
Поред објављених десет – додаје секретар Задужбине Павле Ратковић – још четири књиге су у припреми. Околности им у посљедње вријеме баш и не иду на руку - услуга штампе је значајно поскупјела. То је проблем тим прије што издаваштво није и једина дјелатност Задужбине.
Подсјећа да су прошле године организовали и свој први научни скуп, поводом 30 година Републике Српске, на тему српске историје и културе памћења, у сарадњи са филозофским факултетима универзитета у Источном Сарајеву и Нишу и Републичким центром за истраживање рата и ратних злочина.
Прича око квиза знања за средњошколце није само прерасла и најоптимистичнија очекивања, већ до крајњих граница затегла и способности друштва, најприје оне финансијске, да започето изнесу до краја. Из чланарина задужбине треба обезбиједити аутобуски превоз и послужење за школарце, награде за најуспјешније. Па онда и вриједан наградни фонд за побједнике циклуса, чији промоцију планирају да организују 9. маја, након десет кола такмичења, на посебној свечаности. Треба ли напомињати да је за дјецу све бесплатно, а цјелокупан рад на организацији волонтерски. А идеја је увијек више него могућности...
- Планирали смо да организујемо и школу руског језика – казује нам Павле кад су школарци већ почели да пристижу и примакло се вријеме да наше домаћине оставимо обавезама око квиза. - Руски дом из Београда већ нам је послао књиге и уџбенике. Такође, и школу информатике и математике. Наравно, за наше школарце и студенте све је бесплатно. Сад смо још ангажовани око опремања читаниоце. Очекујемо и додатну помоћ Града Требиња - да се купи још полица, такође и рачунарска опрема за читаоницу... Углавном, трудимо се да ово буде једна лијепа градска прича. Зар није боље да дјеца проводе вријеме у читаоници него у кладионици?
