У данашњој емисији „У сусрет јубилеју – из архива Радио Требиња“, враћамо се дану који је у историји Требиња остао уписан као повратак пјесника, тренутку када је Јован Дучић, након више од пола вијека, стигао у свој завичај. Тих октобарских дана град је дисао другачије: улицама је текла тиха свечаност, а у погледима људи као да је титрала мисао да се остварује нешто давно зажељено и дубоко завјетовано.
Поворка која је пратила пјесников одар, молитве под сводовима Саборног храма и хиљаде окупљених, све је то обликовало дан који није био само поштовање једном пјеснику, него и поштовање љепоти, култури и корјенима.
Тога дана говорио је владика Атанасије, дубоко и надахнуто, о Дучићу као човјеку „господског духа“, чија је ријеч била стијена, а љепота мјера свих ствари. У његовом казивању осјетила се она херцеговачка струја тврдоће и благости, која је и Дучића обликовала и коју је он цијелог живота носио.
Над одром је бесједио и патријарх српски Павле. Његове ријечи, кротке и дубоке, подсјетиле су да је Дучићев стваралачки пут од класичне љепоте водио ка вјери, ка јасноћи хришћанске мисли и доброте.
„У његовом срцу ништа више није могло замијенити Христа,“ говорио је патријарх. „А љепота која почива на истини и добру — остаје.“
Академик Матија Бећковић тог дана је говорио као Дучићев сабрат, по језику и поезији, кога је називао „најшумнијом лирском заставом српског народа“, човјеком чији стихови нису само красили књиге већ и уздизали народ у временима када му је достојанство било најпотребније. Бећковић је подсјетио да је Дучићу задужбинарска мисао била у крви, да је украшавао свој родни град, а да је на крају сам постао његов највећи украс. „Требиње ће,“ рекао је, „дуже трајати по њему него по свим својим камењима.“
У име града, обратио се начелник општине Требиње Михајло Мијановић, чије су ријечи одјекнуле као „завјет љубави и поштовања према пјеснику“, а у емисији ћете чути и дио са свечане академије „Очи на оба света“.
Враћамо се у тренутак када је Требиње изговорило ријечи које се изговарају једном у вијеку: „Добро нам дошао, пјесниче.“
