„Исјецала сам се, имала ишијатикусе, упале мишића, плакала сам, све ме бољело, али се нисам предала. Изгледа да је наш српски инат прорадио! Мада мислим да ме највише подстакла реакција неких познаника из Србије, који би ме питали - шта ја то уопште радим? Изнервира ме кад људи воле да припадају неким стереотипима и хтјела сам да им покажем да је то веома озбиљан инструмент, на којем се свира и преко стотину година“, прича Соња...

Када неко уз доказану виртуозност на виолини стекне и академско звање магистра овог инструмента, професионално свира и кастањете, упоредо клавир, мандолину и ђембе, а најпосле овлада и музичким потенцијалом - обичне тестере за дрва, кад иза себе већ има три албума, међу којима и први снимљен на Балкану са музиком на тестери, бројне позоришне представе, концерте и наступе широм Србије, Европе и Јужне Америке, а тек је на прагу четврте деценије живота - не можемо да  не одамо признање.

Кад притом нема проблем да властити пут „крчи“ марљивошћу, одрицањем, упорношћу и вољом да изнова открива и надограђује своје таленте, а понајвише  вјером да оно што ради има смисла, упркос, како каже, ери шунда, кича и површности - онда је јасно зашто и успијева да остане досљедна својој тананој умјетничкој души и заслужи мјесто које јој с правом припада: на позорници.

Она је Соња Калајић, виолинисткиња и прва српска дама која свира на тестери. Овим инструментима представила се требињској публици на овогодишњој „Светосавској академији“.

„Имала сам ту част и прилику да први пут у Требињу прикажем умијеће на виолини и тестери уз пратњу Дарка Арменског на кларинету и бас кларинету. Не могу вам описати задовољство што сам учествовала на тако битном датуму и догађају, нарочито у вашем прелијепом граду са шармантним спојем крша, плодног зеленила и несвакидашњег сунца“, каже Соња за Радио Требиње.

Открила нам је да једним дијелом и она у себи носи херцеговачке коријене.

„Моја мама је по оцу Херцеговка. Ето, можда није ни случајно што сам се и ја нашла у Требињу и што ми се толико допао цјелокупан амбијент овог мјеста и дивних људи“.

Соња Калајић рођена је у Београду у породици познатих родитеља, мајке Весне Вујице архитекте и оца Драгоша Калајића сликара, писца, журналисте, публицисте и некадашњег члана Сената Републике Српске. Одрастање у таквом окружењу, каже, није било једноставно.

„С друге стране било је добро за мене. Тјерало ме да постављам високе циљеве и њима тежим, што је у неку руку било добро за времена у којима сам одрастала. На вријеме сам схватила да живот није лак и да се сама морам изборити за своје мјесто и тежити мојим идејама“.

Одрастајући уз звуке класичне музика, завољела ју је још као дјевојчица. Бира виолину, коју је дипломирала и магистрирала на Факултету музичких уметности у Београду.

„За разлику од родитеља ја сам сензибилније душе, мени је музика више одговарала због мог карактера или сентимента и мислим да је то добро, јер је то оно у шта се моји родитељи нису разумјели. У противном бих била у њиховој сјенци. Овако је све испало како треба, испоставило се да сам талентована за то што радим“.

По природи, као и већина умјетника, склона истраживању, није се могла зауставити само на виолини. Дјечији сан да свира на тестери, касније јој се и остварује. И како то живот уреди, боравећи двије године у Буенос Аиресу, гдје се усавршавала на пољу танго музике, упознаје чувеног аргентинског тестераша Родрига Геру, који је вољан да јој помогне.

„То је незаборавно искуство! Он има свјетску каријеру, а живи ван цивилизације, у делти ријеке Тигре, у прашуми има колибу. Авантура је била уопште га наћи и одлазити на часове. Обука је трајала пола године и било је трагикомично. Исјецала сам се, имала ишијатикусе, упале мишића, плакала сам, све ме бољело, али се нисам предала. Изгледа да је наш српски инат прорадио! Мада мислим да ме највише подстакла реакција неких познаника из Србије, који би ме питали - шта ја то уопште радим? Изнервира ме кад људи воле да припадају неким стереотипима и хтјела сам да им покажем да је то веома озбиљан инструмент, на којем се свира и преко стотину година“, прича Соња, која је захваљујући упорности и таленту са тестером пропутовала цијели Србију, наступала у Бечу, Мађарској, Румунији, те снимила ЦД под називом „Saw friendly“, први на Балкану на којем ова алатка за дрва „проговара“ музиком...

Бојазни од реакције публике на звук тестере, додаје Соња, има и данас, али радује је чињеница да су оне већином позитивне. Признаје да јој понекад засмета што је данас егзибиционизам важнији од умјетности и што је јавности познатија као „тестерашица“ него као виолинисткиња.

„Човјек осјети неку врсту неправде. Толике године сам уложила у виолину, а нисам лош виолиниста, напротив. Али чудни су путеви господњи и ко зна зашто је то добро. Ваљда је то нека цијена коју плаћам. Знате оно, када негдје добијете на другој страни изгубите“, закључује Соња Калајић, пред којом су нови концерт у Бечу са квартетом „Сенсартика“, наступи у дуу виолина са Александром Курилић, планови за нови цд, нада за поновно играње „Кројцерове сонате“ у Мадлениануму, „Gitar Аrt festival“ у Херцег Новом, те жеља за концертом - у Требињу.

„Волим да свирам по мањим срединама јер су ту рјеђа догађања, па су људи више под утиском. У томе видим мисију онога што радим, неку врсту изазова. Искрено се надам да ћу ту мисију употпунити и концертом у Требињу крајем љета!“

Солидарност

Соња се својевремено није одазвала позиву да са тестером наступи на фестивалу у Њујорку (NYC Musical Saw Festival) јер, како каже, није имала срца да од било кога у својој земљи, тада тешко погођеној поплавама, тражи новац за пут.

„Било ми је испод здравог разума да за себе тражим новац и путујем у Америку. Мислила сам да то није толико важно јер свакако не могу са једним инструментом на прави начин представити Србију. Мислим да су ти новци били потребнији за обнову школа, за људе који једва преживљавају...“

Тестера са симфонијским оркестром

Недавни традиционални „Београдски новогодишњи концерт“ у Сава центру за Соњу је био назаборавно искуство.

„Свирала сам на тестери са Симфонијским оркестром и хором РТС-а. То је прилика која се тешко добија. Највеће признање морам одати Бојану Суђићу и оркестру и ансамблу 'Коло' и хору РТС-а, који су успјели да скупе 4 хиљаде људи на нешто што није кич и шунд. Све је било на виском професионалном нивоу, поред мене наступио је тенор солиста Зоран Тодоровић и наши 'Колибри', а они су такав потенцијал, потврда да имамо изузетно талентован народ“, каже она.

Маја Бегенишић