„ДИС театар“ из Бањалуке, вечерас ће на 69. Фестивалу фестивала извести представу „Пламен тишине“, коју је режирао Новица Богдановић. Режисер је заједно са Шимом Мајић Јосиповић написао текст за ово осварење, у којем глуми млада аматерска трупа.
„Пламен тишине“ је представа инспирисана љубављу Алексе Шантића и Анке Томлиновић, али биографске и историјске чињенице нису оно на чему се инсистира, него представа истражује простор у коме љубав престаје да буде приватна ствар и постаје мјесто судара појединца с околином.
Новица Богдановић каже да је ово емотивна прича о љепоти љубави, о времену у коме живимо.
„Ово је прича и о простору у коме живимо, о немогућности да се неке ствари десе, о пропуштеним приликама, о страху да нам нешто измиче из руку, о мјесту и времену гдје смо се и када родили, јер морамо да живимо ту гдје јесмо. Ово је прича о љубави између пјесника и Анке Томлиновић, која се распламсала у њиховим раним данима и када је требало да се крунише браком, све је било против њих. Од тога што су рођени на погрешним странама и моста и живота, па до свега осталог и ту је настала идеја нашег истраживања. Хтјели смо да видимо колико нас то нешто што урадимо или не урадимо детерминише даље у животу. Познато је да је Шантић написао ту пјесму `Што те нема`‚ и да је читав живот имао Анку у својим мислима. Нажалост, њихова љубав је била немогућа. Ми смо на тој основи направили једну модерну причу коју причамо савременим позоришним језиком, не користећи пуно елеменената класичне драматургије. Ова прича је пронашла пут до позоришне публике и лијепо је прихваћена“.
Нису први пут на Фестивалу фестивала, „ДИС театар“ је позориште младих из Бањалуке. Једна од глумица вечерашње представе је Јелена Лена Марковић, коју ћемо гледати у улози Анке.
„Кренули смо од првобитне идеје да говоримо о животу и дјелу Алексе Шантића. У једном тренутку се појављује име Анке Томлиновић, која нам се чини као веома необична, занимљива жена. Питамо се ко је она и налазимо веома мало информација. Крећемо да се интересујемо и схватамо да је Анка, заиста, фасцинантан лик па редитељ одлучује да читаву причу постави из визуре Анке-савремене и тадашње Анке. Тако да у представи гледате и једну и другу Анку, а све кроз призму и савремене жене. Доста реплика и мисли које се протежу кроз представу могу да се повежу са данашњим временом. И даље имамо те страшне окове, терете, калупе у које нас, да ли околина, традиција, нешто друго или на крају и ми сами, стављају и они нас спутавају и не дозвољавају нам да процвјетамо и доживимо пуни сјај“.
Душица Лакић је током рада на представи уско сарађивала са Јеленом јер обје глуме главну јунакињу и њихове роле се током цијеле представе преплићу. Задовољство јој је било да ради на овој улози.
„Неке сцене сам морала замислити, неке ствари сам могла да дочарам и доживим захваљујући личном искуству али свакако је било лијепо проћи кроз читав идејни процес и замислити како ова жена процвјета и како њени поступци и поступци људи око ње, утичу на сам развој догађаја“.
Па, да видимо вечeрас колико наши животи припадају заиста нама, а колико насљеђу, породичном памћењу, вјери, обичајима, средини и времену у коме живимо!
У комаду, који траје 50 минута, сазнајемо да ли је свака велика љубав истовремено и прича о слободи...
