Петог фестивалског дана, на репертоару 68. Фестивала фестивала, је „Хасанагиница“ Позоришта „Драгољуб Милосављевић Гула“ Културно-просветног центра Петровац на Млави.
Овај комад, рађен према тексту чувеног Љубомира Симовића, адаптирао је и режирао Милош Јагодић, режисер који већ дуго сарађује са овим позориштем, које има традицију дугу 117 година.
Симовићева „Хасанагиница“ је први пут изведена 1974. Године, у Народном позоришту у Београду.
Милица Илић, директор Културно-просветног центра Петровац на Млави и Позоришта „Драгољуб Милосављевић Гула“ истиче да је ово најигранији трагични комад на територији бивше Југославије у свим позориштима и појашњава шта петровачко позориште доноси својом „Хасанагиницом“.
„Тако да је и нашем позоришту био велики изазов да радимо овај комад, као аматерско позориште. Но, уз помоћ професионалаца који су сарадници на нашој продукцији представе, од редитеља, сценографа, костимографа, охрабрили смо се јер су нам рекли да је наше позориште послије 117 година постојања зрело за такав комад. `Хасанагиница` петровачког позоришта не може да буде различита од онога што је `Хасанагиница` по тексту Љубомира Симовића али оно по чему се она издваја јесте, прије свега, колективна игра глумаца овог ансамбла. Иако је главни лик и носилац цијеле драме Хасанагиница, коју тумачи моја колегиница Милица Стојадиновић, свих седам ликова су подједнако заступљени, свако има своју улогу и функцију у овој драми и мислим да је та колективна игра овог извођења Хасанагинице оно што је издваја“, каже Илићева.
Радња је смјештена у другу половину 19. вијека
„Она говори о положају жене у друштву друге половине 19. вијека, у вријеме владавине Османске империје на овим просторима. Жена је имала породичну функцију, да рађа, трпи, да слуша мужа, брата. Њена трагедија догодила се из емотивних разлога, тај велики ага њу протјерује из своје немоћи. Та лична трагедија жене и њене подређености обичајима, друштвеним кодексима који су тада владали, говори, на крају, о суштини односа мушкарца и жене, о тој једној љубави, узвраћеној или неузвраћеној, која је плаћена управо цијеном тадашњих породичних обичаја и права, односно свега онога што жена није имала у том друштву - ни право гласа ни право воље ни право емоција али се опет некако повинула и била жртва и у томе је трагедија овог комада“, оцјењује Илићева.
Процес рада на било којој представи овог позоришта је увијек исти, без обзира о којем жанру је ријеч.
„Тај процес траје нека два мјесеца, то су врло озбиљне пробе, са професионалним редитељем и његовим сарадницима, гдје су глумци аматери искусни и прошли су разне селекције и школе глуме. Много представа је иза мојих колега који глуме у овој представи. То су скоро свакодневне пробе од два до пет часова. Свако од глумаца у овој представи је озбиљно радио на свом лику, кроз разговоре, читања, учења, кроз страдања за тај лик и мислим да их је Милош Јагодић, редитељ ове представе, јако добро водио. И, управо та колективна игра, игра партнера за партнера, гдје су сви они окренути једни другом и ономе што је тема сцене коју играју је управо нешто што је умјетничка и глумачка јачина ове представе“, каже директор Културно-просветног центра Петровац на Млави и Позоришта „Драгољуб Милосављевић Гула“
Текст је дошао непланирано на репертоар петровачког позоришта.
“Ми смо се осмјелили, редитељ који више од 20 година сарађује са нама, јако добро познаје наш ансамбл, наше могућности. Локална самоуправа доста улаже у аматеризам већ деценијама и сматрали смо да можемо да изњедримо овај комад. Имали смо ту срећу да је академик Љубомир Симовић тада био жив, нажалост, он се упокојио ове године. Ми смо радили `Путујуће позориште Шопаловић` по његовом тексту. Позвали смо га када смо пожељели да радимо `Хасанагиницу` и он је нас охрабрио у томе јер му је увијек био плезир и велико радовање када аматери играју његове текстове. Упустили смо се у ту авантуру, продукција је на заиста високом нивоу, редитељ познаје ансамбл, глумци су дали све од себе и ето већ 22 играња `Хасанагинице`! Пуно награда, играња, гостовања, сала и то је оно што је нама најбитније, да што више играмо, да што више људи гледа ту представу и да се сарадња са другим позориштима у цијелом региону развија“, истиче Илићева.
Аутентична костимографија
„Ја потписујем кортимографију, иначе сам по струци историчар умјетности, такође сам и глумица петровачког позоришта и увијек ми је задовољство када могу и са ове друге стране сцене да будем дио ансамбла као костимограф, сценограф, чак и реквизитер. Мени је велика част и задовољство што сам мали дио овог великог ансамбла. Костими су историјски рађени по предлошку. Радила сам идејне скице и осмислила костиме, моја колегиница Жарлина Перић са мном их је сашила и костими су аутентични. Потрудили смо се да нема никаквих импровизација, да се тај текст ни на један начин не скрнави јер је услов аутора био да нема никаквих импровизација, савремених контекста, мијењања и ми смо то испоштовали и кроз костим, и сцену и саму радњу представе. Овај комад, кореспондира са савременим свијетом само у том психолошком смислу, жене и мушкарца, јер то је нешто што се не мијења кроз вријеме. Људи су исти и у антици, средњем вијеку, новом и савременом добу. Тај однос мушкарца и жене и та превласт мушкарца над женом, упркос свим феминистичким покретима, никада неће замријети али искрено да кажем, у здравој мјери и не треба. Нас је природа тако створила. Са савременим добром може да се повуче паралела код одласка људи у рат, колико их то психолошки мијења у тим борбама, колико се то рефлектује на породицу и тај неки положај жене спрам мужа који код нас на Балкану, поготово у мањим срединама, далеко више личи на то старо доба него негдје другдје“, сматра Милица Илић.
Дакле, трагедија на сцени Културног центра, која не кореспондира са савременим свијетом, а говори о драми, болу, немоћи једне жене у једном суровом времену.
Стољетна традиција, бројне представе, жанровски разноврсне, предани глумци и позоришни дјелатници, подршка професионалаца те бројне награде - обећавају!
Двије столице на сцени, прегршт глумачког талента и плач - вечерас у Културном центру, од 20 и 30!
