Након двогодишње паузе, на Фестивалу фестивала, опет су нама наши драги „Црвендаћи“, како од миља волимо да их зовемо – Позориште “Стеван Сремац“ из Црвенке. Долазе, након „паклене“ селекције, са представом „Полонеза Огинског“, која је рађена по тексту Николаја Кољаде, најпознатијег савременог руског драмског писца, а у режији и адаптацији Милене Павловић, познате глумице и редитељке. Уз њену чврсту палицу и врхунски професионализам, ансамбл из Црвенке, сјајни глумци и апсолутни професионалци, суочили су се са једном дубоком и тешком причом, славног Кољаде. Наиме, ријеч је универзалној причи о носталгији, коју свако доживљава на свој начин.
Милена Павловић, коју знамо по бројним улогама српске кинематографије, а понајвише по чувеној Марини из „Ми нисмо анђели“, прилагодила је, чини се, на најбољи могући начин, овај текст руског писца, црвеначком ансамбу. Ово је и за њу био својеврсни изазов - по први пут у својој каријери, ради с аматерским позориштем.
„Иза мене је 14 представа, ово је 15. режија. Ја сам самоуки редитељ али сам у позоришту толико дуго, од своје девете године, да сам била у бројним ситуацијама гдје сам могла да стичем та знања. То сам упијала потпуно несвјесно. Била сам у могућности да на разним мјестима и на разне начине скупљам та знања. Од 2000. године и `Пијанисте` датира мој редитељски рад. То је мој почетак, а послије тога су се рађале те остале представе. Небојша Брадић је био задовољан мојим начином рада и од њега сам доста тога научила, дао ми је неке смјернице које као глумац нисам могла да успоставим. Овај рад је с аматерским позориштем заиста специфичан, зато што глумци као професионалци па ево и сама - често западну у неку апатију, ваде неке фиоке и забораве на ту радост игре и ту посвећеност позоришту. Овај одлазак у Црвенку и рад са овом дивном екипом ме је освјежио и пружио ми је ново искуство и нови угао гледања и вратио ме на `подешавања`. Црвеначка глумачка екипа је заиста специфична. Они су велики радници, имају свој ниво испод кога не иду. Врло су строги према себи али и према редитељу“, навела је Милена Павловић.
Кољада - изазов и за глумце и за редитеља
„Глумци Позоришта `Стеван Сремац` су жељели један изазов, сложили смо се око Кољаде. Жељели су неки нови стил у својој поставци и то се заиста и десило. Види се да они могу нешто ново. То је био велики изазов и за њих и за мене јер ни ја нисам радила раније Кољаду. Највеће тежиште у представи смо ставили на то суочавање са сном главне јунакиње, који мора да се демистификује и да стварност прихвати онаквом каква јесте. Кољадин текст је слојевит и обиман. Требало је адекватно подијелити улоге, протумачити текст, одлучити коју причу причамо. Опредијелили смо се за ту тему избјеглиштва жене, која је морала да оде из своје домовине стицајем околности. Нама је била битна интимна прича младе жене, шта је све прошла у том избјеглиштву и зашто се враћа у своју домовину. То је свима нама јако блиска и свестрана прича, која се може смјестити у било коју државу“, појашњава она.
Цвијета Јовановић Мучалица, која у представи игра Тању, каже да су они позориште које воли да се жанровски мијења.
„До сада нисмо никада радили Кољаду и нисмо никада радили са редитељком, тако да смо ове године одлучили да направимо један искорак у том погледу. Када радите са различитим редитељима, онда од свакога научите нешто ново, свако има свој начин рада, свој стил. Нама је јако важно да се ми као глумци не поновимо. Ово је доста комплексно Кољадино штиво, међутим, Милена је урадила јако добру адаптацију. Радили смо много на анализи ликова јер је ово представа која се игра из дубине душе, овдје нема лажи, нема преваре. Она нас је потпуно оголила што се тиче глумачке игре, што се нама допало. Постоји разлика када радите са професионалним редитељима и професионалним глумцима који се баве режијом. Милена је своју режију проткала, ставила је глумачку игру у први план, јако нас је оприродила и мислим да послије неколико годинама, када смо имали брзе представе чак и акробатске, кореографске, свашта нешто, овога пута имамо једну представу која је сва у тачној емоцији. Мора да се игра тачно, искрено и ја волим да кажем да ја у овој представи дишем. Од почетка до краја, све моје колеге и ја, у лику смо и иза сцене. Дакле, волим да гледам шта моје колеге раде на сцени али то не посматрам као Цвијета него као Тања. И то је невјероватно, од почетка представе па до краја, ми смо 100 одсто у својим улогама. Надам се да ће тако бити и вечерас у Требињу. То је оно што волим да нагласим и што је велика ствар ове представе“, јасна је Цвијета.
Од њих публика очекује савршенство. Конкуренција су сами себи.
„Плаши нас помало што се од нас увијек очекује одлично играње и одлична представа. Пролазимо јаку селекцију и увијек се деси да ми будемо сами себи највећа конкуренција јер нас упоређују са прошлогодишњом нашом представом. И код публике која нас зна, наше црвеначке, када дођу на премијеру, ми смо увијек у страху и одговорности, треба испунити та ишчекивања.И овдје је тако. У Требињу се осјећамо као код своје куће. Знамо да смо Требиње навикли на добре представе и да су оне увијек биле лијепо примљене од требињске публике. Надам се да ће тако да буде и ове године. Ми и сада имамо то - да ли ћемо наше Требињце разочарати или ћемо их опет одушевити“, уз смијех каже она.
Зоран Радуловић, још један заштитни знак црвеначког позоришта, у овом комаду игра Сергеја.
„У 80 година постојања црвеначког позоришта, некако смо можда и запоставили руске писце и ето ове године Милена Павловић први пут ради у нашем позоришту и одлучила се да постави овај комад. Обрадовала ме је што коначно радимо једног доброг руског писца. Текст је вриједан пажње, има шта да каже и поручи. Срећан сам што ми је повјерена улога Сергеја. Срећан сам јер до сада у свом позоришном раду нисам имао прилике да радим на оваквом лику и оваквој улози. Као и сви ликови, и моја улога је веома комплексна. По својој вокацији, она је драмска али има и тај неки други правац. Па, да не откривамо баш све! Једна, заиста, изазовна мушка епизода. Уложено је пуно труда, рада и ето исплатило се, сада смо ту“ каже Зоран Радуловић.
Ово је комад у коме се смјењују смијех и сузе.
„Није то лако изнијети - комад у коме се смјењују туга, сузе, носталгија, сјета и помало комедије. То је оно, да ми просто и не осјетимо да смо у својим најтежим животним моментима неким људима који то посматрају са стране, смијешни“, закључује он.
Мирослав Малацко је по први пут на Фестивалу фестивала, по први пут сарађује са Позориштем „Стеван Сремац“. Одушевљен је доласком у Херцеговину.
„Прелијепо је, мирно, а ипак фестивалски. Одушевљен сам свиме што сам до сада видио. Ово је моје прво гостовање код црвеначког позоришта, тако да сам можда највише узбуђен од свих њих. У глуми сам преко десет година, доста је `материјала` за мном али ево први пут овако успјешно, односно најуспјешније што се може са глумом.Ј а сам из оближњег села поред Црвенке, тамо глумим на русинском језику, а сада сам се опробао и у српском. Мислим да сам се одлично уклопио, као да је све баш за мене писано и да је то управо тај `комплет` који треба да буде“, каже овај симпатични младић.
У представи глуми лик Дејвида.
„Дејвид је Тањин најбољи пријатељ, њена сродна душа, а ипак не зна шта је. Тражи се, као што и Тања тражи себе. Све је испреплетено у тражењу“, додаје Мирослав.
Сви су одушевљени доласком у Требиње, кажу да су двије претходне године биле дуге, предуге. И нама су фалили. Али, ево сада су, на даскама које живот значе са представом за препоруку. Гарантујемо драмски спектакл, сјајну глуму, емоције, искрено и професионално представљање. Од 20:30 часова, вечерас, у Културном центру!
