У Требињу развијају сателитско господарство. Изнајмљују апартмане захваљујући близини Дубровника, држе цијели низ ресторана намијењених Дубровчанима, упола јефтиније продају ауто дијелове, дупло јефтиније пружају услуге ауто сервиса, а ту је и здравствени туризам, навлаке и дентијере. Нема тамо више пуно индустрије, то је пропало као и у Хрватској и све се прабацило на услуге, усмјерене према првим сусједима који имају нешто вишка пара – Дубровчанима. Кад тржишту затвориш врата, оно изађе кроз прозор... DSC_0171

Кад се наша предсједница у свој својој раскоши постави пред карту Еуропе са штапом у десници, показат ће гдје се требамо оријентирати као држава. Лијево према Балтику, а десно према Украјини. То је та балтичка усправница, то је будућност Хрватске. Тамо ће ићи цеста, жељезнице, плиноводи, нафтоводи, чуда и чудеса новог миленија. Како и тко ће то платити још се не зна, али стратегију врсног стратега не треба доводити у питање.

Кад просјечно неосвјештени грађанин Дубровника окрене леђа мору и покуша лоцирати гдје је та усправница, која, је ли, обично иде од мора према брду, прво ће помислити да је ријеч о Требињу. У односу на линију обале пада отприлике 90 ступњева – усправно. Удри у брдо џадом до Бргата, па до оне тарабе од границе на Иваници, онда још неколико кривина лијево десно и стигао си равно на кружни ток пред главном метрополом усправнице – Требињем. Ту се тек отварају неслућене могућности: помадоре, паприке, сир торотан, јањетина, телетина, пека, ауто-дијелови, а тек баклаве. Којим путем поћи?

Обични људи који живе од свог рада воле слушати велике теорије, али кад дођу оних два дана викенда склонији су ономе што им је лако доступно. Умјесто путовања на Балтик линијом мањег отпора завршит ће у Требињу, или Херцег Новом, или Неуму. А то Требиње ипак је најближе. Без обзира на све што је било и што се многи куну да тамо више ногом крочити неће. Ратне страсти су се примириле откада се један наш бранитељ појавио у кафани у Требињу и с врата викнуо конобару пиће за све. Сви су се окренули и у чуду погледали, а он је објаснио: - У здравље и фала вам, јер да није било вас 1991. године ја данас не би имао ратну пензију.

У Требиње нисам ишао све до лани. Пошао сам из радозналости након што су исцрпљене све могућности локалних излета према Конавлима, или Приморју. Ајде добро, близу је. Након четири излета усправницом, могу рећи да није лоше, осим што њихова гранична полиција зна без везе пеглати. Први пут су хтјели наплатити некакви зелени картон који се не може платити за један дан, него само за три, двапут је било лишо, а задњи четврти пут прошао сам цијели антитерористички преглед. Тражили су опрему, жаруље, свијетлећи прслук, коноп за вучу, а заправо их је занимало имам ли бомбу у гепеку. Не чудим се, јер сумњиво смо изгледали. У ауту је било пола уже фамилије из три генерације, плус дјечија колица у гепеку. Положили смо и стигли у метрополу усправнице, обавили што смо намјерили и сретно се вратили.

У Требињу развијају сателитско господарство. Изнајмљују апартмане захваљујући близини Дубровника, држе цијели низ ресторана намијењених Дубровчанима, упола јефтиније продају ауто дијелове, дупло јефтиније пружају услуге ауто сервиса, а ту је и здравствени туризам, навлаке и дентијере. Нема тамо више пуно индустрије, то је пропало као и у Хрватској и све се прабацило на услуге, усмјерене према првим сусједима који имају нешто вишка пара – Дубровчанима. Кад тржишту затвориш врата, оно изађе кроз прозор.

Дубровник је, с друге стране, својим грађанима затворио врата. Град се претворио у туристичку кулису без домаћих статиста. Не само да је све скупо због погледа на море и 10 посто на музику, него је постало недоступно. Да не набрајам изравно, али у Требињу је пуно више доступних ресторана, него у хипертуристичком Дубровнику. Кад смо код квалитета, метропола усправнице опет је испред Дубровника. А некако ми се чини и да су љубазнији, јер рачунају дугорочно. Гости им нису типа једанпут и никад више.

Тако да смо дошли до тога да Дубровчани већину својих потреба најлакше могу задовољити  - у Требињу. Док се чека да проради балтичка усправница, боље ишта него ништа.

Антун Масле (Дубровачки вјесник)