Ипак, пошто на свијету ништа није црно-бијело осим дреса Боависте и још покоје ситнице, ваља похвалити многе Дубровчане који су, без размишљања, жељели помоћи породици из Требиња. Нудили су смјештај од Жупе до Затона, чак и у ужем дјелу Града, али понајвећи проблем били су бројни скалини који воде до смјештаја што особи с инвалидитетом приступ чини немогућом мисијом.
ДУБРОВНИК I Kако је могуће да у оваквим, хитним ситуацијама, гдје опоравак стопостотне особе с инвалидитетом зависи о интензитету вјежби које не смије прекидати, постоје људи који броје крвне зрнце, умјесто да помогну не размишљајући о тим глупостима?
Дубровачки дневник писао је о случају мајке са сином, стопостотним инвалидом, који је тренутно на лијечењу у Дубровнику. Подсјетимо, син од 29 година, скочио је у плитко море, те је остао стопостотни инвалид, односно не може помакнути ни руке, ни ноге. Посљедњих мјесеци био је на лијечењу у Поликлиници Главић, једном од ријетких мјеста, не само у Хрватској, него у регији, које има потребне увјете за рехабилитацију и прогрес пацијента у оваквим и сличним случајевима.
Момак је на рехабилитацији у Дубровнику почео давати знакове опоравка (почео је полако мицати прстима и руком), а за вријеме вјежби био је смјештен код једне добре дубровачке породице. Међутим, та породица, пошто креће туристичка сезона, имала је унапријед резервације, па су од тамо морали иселити. Настао је проблем, јер нису могли наћи нови смјештај обзиром да се сезона размахала, а било би им јако скупо да су код некога смјештени по тржишним цијенама од отприлике сто евра дан. Пошто требају остати мјесец дана на даљњим терапијама, платили би апартман 3 хиљаде евра што не могу приуштити. Ионако ће на дуготрајни опоравак потрошити знатна средства (ваља рећи да је Поликлиника Главић максимално финанцијски изашла у сусрет).
Добри људи из Дубровника помогли су им у потрази за смјештајем. Међутим, према провјереним и поузданим информацијама Дубровачког дневника, неколицина Дубровчана који су имали празан апартман адекватан за боравак особе с инвалидитетом, јер нема пуно скалина, и тек га почињу изнајмљивати 1. српња, није желио примити породицу, јер су они из Требиња. Kако је могуће да у оваквим, хитним ситуацијама, гдје опоравак стопостотне особе с инвалидитетом овиси о интензитету вјежби које не смије прекидати, постоје људи који броје крвне зрнце, умјесто да помогну не размишљајући о тим глупостима? Kако је могуће да ти људи немају никакву емпатију и не могу замислити ситуацију да се то догађа њиховом дјетету? Kако би се они осјећали у тој истој ситуацији, да морају отићи у Требиње на лијечење са својим дјететом, али их нитко не жели примити, јер су из Дубровника? Је ли могуће да човјек који може помоћи човјеку у невољи то неће учинити због некаквих апсурдних подјела у глави које не воде апсолутно ничему, него само продубљују негативне осјећаје?
Ипак, пошто на свијету ништа није црно-бијело осим дреса Боависте и још покоје ситнице, ваља похвалити многе Дубровчане који су, без размишљања, жељели помоћи породици из Требиња. Нудили су смјештај од Жупе до Затона, чак и у ужем дјелу Града, али понајвећи проблем били су бројни скалини који воде до смјештаја што особи с инвалидитетом приступ чини немогућом мисијом.
Такође, надам се и вјерујем да би бројни Дубровчани ускочили припомоћи да нису унапријед имали резервације гостију, али нису их могли одбити у посљедњи тренутак.
Напосљетку, обитељ је пронашла смјештај код једног пара који живе као подстанари, и прича се сретно завршила, али док год постоји иједна фамилија у Дубровнику, која ће бројати крвне зрнце, умјесто помоћи особи с инвалидитетом у невољи – или у било којој другој тешкој ситуацији – далеко је овај Град од идеалног каквим стремимо да један дан, заиста, постане.
Маро Марушић/Дубровачки дневник
