Драгану и Миљана Булута, дипломираног економисту и наставника музичког спојила је љубав, а ту нит додатно учврстила обострана посвећеност узгоју цвијећа па данас овај брачни пар у свом расаднику „Цвјетни врт Требиње“ у Доњем Чичеву узгаја око 100.000 садница различитих врста годишње. Од некадашњег једног, подигли су 10 пластеника са по 1.000 квадрата површине у којима се поред сезонског цвијећа могу наћи и трајнице, све укупно око 50 врста биљака.
Како нам Миљан прича, све је почело прије више од 40 година, када су његови родитељи у Чапљини посадили прве цвјетнице и започели рад у омањем расаднику. Од цвијећа нису одустали ни након рата и посао су деведесетих година прошлог вијека наставили надомак Требиња. Прво са једним пластеником, затим са четири, да би Миљан након очеве смрти, преузео и у задњих 15 година проширио породични посао.
По занимању наставник музичког, превасходно заљубљеник у хармонику, давно је одабрао да ће посве друго занимање бити његово опредјељење. По начину на који говори о ономе чиме се бави, јасно нам је да нимало не жали што је учионицу замијенио пространством цвјетница у којима је пронашао и својеврсну ослобађајућу енергију за живот који води већ деценију и по.
„Док су отац и мајка радили око цвијећа помагао сам им и учио од њих. У њихово вријеме није било оволико садница, радиле су се само неке врсте, док их ми данас у нашем расаднику имамо око 50. Узгајамо сезонско цвијеће кадифе, бегоније, агератум, салвије, вербене, каранфиле, нешто богатије мушкатле и сурфиније које најчешће иду по балконима, имамо неких трајница газаније, пустињске руже, као и доста дрвених садница олеандери, лагастремије ... Добро нам иде. Највише продамо у расаднику, гдје нам поред суграђана, долазе људи и накупци из других градова. Одавно се овим бавимо и сви знају за нас“, каже нам Миљан, кога осим на градској пијаци, ипак чешће можете наћи међу пластеницима којима се озбиљно посветио од 2012. године.
У пластеницима узгајају оригинална, профилирана и професионална сјемена, као и професионални хумус за цвијеће. Посао скуп, истичу, али и једини начин да се добију квалитетне и трајне саднице.
„Све то увозимо. Улог и ризик су велики, јако су скупа сјемена и хумус. Ако смо одлучили од овога да живимо, онда желимо да радимо како треба. У суштини, једино се тако може опстати, када вам људи долазе на препоруку других који су код нас купили. То је најбоља потврда да смо озбиљни у ономе чиме се бавимо“, јасан је Миљан.
Са друге стране, ово је позив који тражи цијелог човјека. Овдје се ради 24 сата дневно, током цијеле године, малтене без предаха.
„Сад сезонски иде око 60 до 70 хиљада садница, онда иде јесења садња са неких 15.000, затим мале и велике хризантеме јесење, рузмарин и лаванда које радимо успут. Сваки пластеник има по 10.000 садница, неке су веће неке мање, негдје има само по три до четири хиљаде мушкатина који тражи свој простор. Константан је рад, паузу имамо само у јулу и августу, мада тада већ креће припрема за јесењу садњу, само што не морамо данноћ бити ту. Највише посла управо је сада, фебруар, март и април. У фебруару креће пикирање, припрема, пуњење хумуса, онда садња и надгледање, чување, залијевање биљака и одржавање оптималне температуре у пластеницима. Имамо јаке помоћнике, нашу дјецу из Удружења „Сунце нам је заједничко“, који уживају са нама да раде, као и једну пензионерку, тако да нас двоје успијевамо све да постигнемо“.
ТРЕБИЊЦИ ЗНАЈУ КАКО СЕ ЊЕГУЈЕ ЦВИЈЕЋЕ
„Поред садница које увозимо, имамо и биљке које ми производимо од тих матичних биљака, размножавамо их резницама. И оне су тражене као и све остале саднице из наших пластеника. Уз добру прихрану и бригу, достигну одличан квалитет. Одржавање садница је пресудно. Ако се не одржавају како треба, лако угину. Зато је потребна професионална земља и треба је узети у пољопривредним апотекама јер ту земљу праве инжењери који знају ПХ вриједност и многе друге параметре битне за цвијеће. Требињци су поприлично научили како се цвијеће његује и одржава. Дођем често и сам код наших купаца да им одрадим заштиту цвијећа, да балкон не пропадне. Свакога посавјетујем, све те људе знам, малтене смо као пријатељи!“
Да би цвијеће успјело, важно је познавати сваку врсту, а затим и начине узгоја и одржавања.
„У септембру купимо саднице из Италије, Америке, нешто из Холандије. Долазе као мале узгојене биљке, које пресађујемо у веће чашице, одржавамо, гријемо преко зиме, о сваком детаљу морамо да мислимо. Мушкатла је јако захтијевна, у септембру дође сасвим мала са једним пелцерчићем и ми је узгајамо осам мјесеци док дође на тржницу. И сурфиније су јако богате, а и код њих је исти, дуг процес. Ове љетнице стигну у 9. мјесецу, ми их сијемо око јануара и треба им по неколико мјесеци да порасту. Залијевање је обавезно, прихрана најбитнија те одржавање температуре која зими не смије да се спусти испод 7 до 8 степени. Све то стално пратимо и пазимо, 24 сата се ради, зими посебно ако су велики минуси. Имамо и један пластеник кући на гријању у коме се стално прати температура. Неопходно је редовно третирање да се садница сачува“, објашњава нам Миљан дуготрајан процес од садње до предивног расцвјеталог цвијећа какво се код њих редовно може купити.
Иако је гро посла научио од оца још давно, с обзиром да се у цвјећарству из дана у дан много тога мијења и напредује, сваку новину морао је савладати сам.
„Са овим новим врстама учимо сами шта и како треба. Некада су биле бегоније, мушкатин, кадифице, а сада су сјемена боља и врсте су другачије. На примјер, за једну кадифицу требају године да човјек научи како је узгојити, сјемена буду другачија па стално истражујемо нова док не добијемо формулу за цвјетање. Потребно је пар година да се савлада једна врста цвијећа како би човјек тачно знао шта ће узети. И произвођачи су различити па треба о свему водити рачуна. Важно је и да људи који купе цвијеће науче да залијевање није довољно да оно буде здраво и лијепо, већ да биљку треба и прихрањивати. Радо свима објаснимо шта и како је потребно радити, желимо да им цвијеће што дуже траје и уљепша балконе, терасе, дворишта“.
НИШТА БЕЗ МУЗИКЕ
„Хармонику сам заволио као дијете. Послије сам завршио Музичку основну и средњу школу, затим Педагошку академију у Мостару, одсјек наставник музичке културе. Нема дана да не засвирам. Код нас у пластенику се увијек чују пјесма и музика, свирам за своју душу. Предавао сам у школи, али сам увидио да то није посао који ме радује. Овдје, у природи је сасвим друга прича. Динамично је, а опет мир. Цвијеће воли музику и некако сам лијепо спојио оно што ме испуњава!“
И док је Миљан знања стицао од малена, дотле је његова супруга Драгана са цвијећем била на „Ви“, све док се није удала. Кроз смијех нам каже да је она Требињка, којој је сваки рад око земље био стран. Али уз вољеног човјека, како нам рече, сродила се и са цвјећарством.
„Када сам се удала ништа о цвијећу нисам знала, а онда сам са супругом мало по мало учила и сада ми је одлазак у пластеник прво што журим да одрадим прије свега осталог. Нешто ме научио Миљан, а највише сам сама истраживала шта и како. Читала сам разне књиге, претраживала интернет, ишла код других узгајивача по савјете. Није тешко, напротив, ово је предиван посао“, озарено нам каже ова млада жена, економиста по струци.
Поред цвијећа, задужена је и за породицу и дом, али, како додаје, ово је посао који се воли, али и од кога се живи те је посвећеност пресудна.
„Одлучили смо овим да се бавимо и буквално смо 24 сата у пластенику, од раног јутра до касно увече. Искрено, мени није важно колико је то новца, него да је купац задовољан. Ако Миљан каже да неких садница наручимо 500 комада, ја сам та која каже нека буде 2.000, увијек повећам количину и тако је кренуло. Мени је ово више уживање него посао, толико да чак највише волим да вријеме проводим у пластенику“, каза нам кроз смијех.
Посао у пластеницима почела је прије седам година, када се удала. Срећном је чини избор који је направила и одлазак међу цвијеће назива чистим задовољством.
„Ми живимо у Петровом пољу, неких 500 метара од наших пластеника. Близу ми је, тако да сам свакодневно на плацу. На пијаци смо највише суботом, понекад сриједом, а осталим данима у расаднику. Доступни смо увијек. Снашла сам се одлично и не могу ово назвати послом, више љубављу и задовољством. Од цвијећа највише волим сурфиније и балконско богато цвијеће, углавном, свако које тражи доста рада, то ми је занимљивије. Најљепше ми је када по требињским балконима и на улицама видим наше цвијеће, диван је осјећај!“
Ово двоје позитивних и веселих људи за чије саднице зна цијело Требиње и Херцеговина, упоредо и регион, попут Црне Горе, Дубровника, али и у Сарајеву, гдје су цвијеће чак слали и брзом поштом, кажу нам да од производње цвијећа може солидно да се живи. Можда понекад није довољно, нити се постиже нека огромна зарада, али радити оно што се воли, немјерљива је сатисфакција.
„Ми смо срећни. Имамо наше редовне купце и продамо све што засијемо. Ове године је сурфинија толико била тражена да смо остали без ње. Лијепо је ходати улицама свог града и видјети по балконима плод онога што смо мјесецима узгајали. И не само по балконима, наше саднице су и на градским зеленим површинама, као и на терасама многобројних ресторана чије саксије годинама сређујемо!“
Осјећај када продукт њиховог рада некоме уљепша амбијент, за њих је најљепша мјера успјеха и томе су годинама досљедни. Радо и често цвијеће и поклањају. А поред оних дана када буде напорно, ово двоје вриједних људи, са факултетским дипломама од цвјећарства не помишљају да одустану.
Заједничким снагама остварују све оно што је једном била тек замисао. Подстрек и мотивацију налазе у само једном погледу на раскошне и разнобојне низове латица који их чекају гдје год да погледају - на готово сваком требињском ћошку, у сусједном приморју, али и широм кршевите Херцеговине и Црне Горе!
.jpg)
