Требиње се воли, за Леотар се живи!

2.jpg (290 KB)

Весо Климовић је рођен 22. децембра 1952. године у Билећи. Фудбал је почео да игра у Херцеговцу из Билеће, али је послије одслужења војног рока, са 19 година стигао у „Леотар“. Плаво - бијели дрес је први пут обукао против „Рудара“ из Пљеваља. Играо је десетак минута и по сопственом признању у игру ушао тек кад је тренер Илија Каљевић био сигуран да не може ништа забрљати. У том тренутку „Леотар“ је водио са 8:0.

Непосредан и очигледно духовит, овај заљубљеник у фудбал, памти сваки детаљ у претходних пола вијека. Од путовања, утакмица, гостовања, противничких играча... најславнијих и најтежих тренутака.

„Вријеме за незаборав. 17 прелијепих година. Од друге лиге запад у којој су учествовали клубови из Војводине, Словеније, Босне и Херцеговине и Хрватске до јединствене Југословенске друге лиге. Наше је било само да тренирамо и фино се понашамо. Услови су били сјајни. Људи који су водили клуб су живјели за њега. На даља гостовања смо путовали авионом са Чилипа. Наступали пред 15, 20, 25 и 30.000 навијача. Моја генерација је играла у свим већим градовима Југославије, од Марибора, Љубљане, Ријеке, Београда, Суботице, ... а најтеже је било играти по Босни. Осјећао се набој у босанскохерцеговачким сусретима, а није био лак ни комшијски дерби са ГОШК - Југом. Мада је и у Словенији знало бити жустро. Данас је несхватљиво, а десило се 1972. године када смо ишли на дерби у Дубровник да смо ми играчи у аутобусу били на Иваници, а прва аута навијача већ су улазила у Дубровник. Хиљаду и по наших навијача на источној трибини у Лападу.“

Док разговарамо на стадиону ФК „Леотар“, а траје тренинг првог тима, Весо се с носталгијом сјећа играчких дана и бројних понуда да заигра у другим клубовима.

„Ми смо цијенили Управу, а они су цијенили нас играче. Сасвим је било нормално да играмо по десет година јер је људима из града и клуба било стало до оних који вриједе. Мислили су и на нашу будућност. Запошљавали смо се. Ја сам радни вијек провео у Индустрији алата и на то сам посебно поносан, а у 26. години сам добио стан. Имао сам понуде од Ријеке, Вележа до Жеља. Те 1978. године сам био спортиста града. У организацији Гласа Требиња, 2. фебруара у хотелу 'Леотар' организован је избор. Дошао је Ивица Осим, тренер Жељезничара. Понудили су ми лијепе услове, али се нисмо договорили јер сам ја ноћ прије те утакмице први пут, са супругом и сином, преноћио у новом стану. Није ми образ дозвољавао да окренем леђа људима из 'Леотара'. Пазите, имам пријатеље који су играли у Партизану, а ја сам добио стан прије њих. То се цијени и зато сам уз Клуб пола вијека.“ – изричит је Весо Климовић, који напомиње да му је све ове године много значила подршка супруге Милеве и синова Александра и Немање.

Veso Klimovic.jpg (212 KB)

Док шетамо стадионом на Полицама, Весо крајичком ока прати момке који постављају нове столице на трибинама и наставља наш разговор једном од безброј анегдота, која каже да нису увијек били успјешни. Некад су се борили и за опстанак.

„Кад смо 1974. године утакмицом у Панчеву остали у другој лиги, навијачи су нас чекали на аеродрому на Чилипима, а од моста испред Борчеве робне куће, гдје смо изашли из аутобуса, на рукама су ме однијели до хотела 'Леотар'. Бацали су ме у зрак и носили кроз шпалир. У авиону славље. Покојни Новак Анђелић, чашћава стјуардесе. Пјевамо колико нас грло носи. Наздрављамо. Новак моли стјуардесе да попију чашицу и једна од њих га пита шта славимо и јесмо ли ушли у прву лигу, а он каже - Ма јок, остали у другој!“

Прича нам да је 1984. године за тренера Леотара дошао Фрањо Џидић и наредне четири године остао на клупи најстаријег требињског спортског колектива. По Весовом мишљењу било је то вријеме кад су били најближи уласку у  Југословенску прву лигу. Нажалост, тај сан остао је недосањан.

У 37. години Весо је одлучио да престане са активним играњем. Шали се на свој рачун па каже да је могао још много да игра, али када га је 16 година млађи саиграч Нешо Гудељ упитао: „Капитене, да ти понесем торбу?!“ пренуо се из сна. Окачио је копачке о клин и мрежу „Леа“ предао Амиру Беговићу.

 „На мојој опроштајној утакмици играли смо против Беласице из Струмице. Добили смо их 6:0. Тренер је тада био Доганџић, који ме је одмах позвао да радим. Међутим, хтио сам мало да одморим. Одмор је трајао кратко јер су ме бивши тренер Свето Милошевић и саиграчи Шаровић и Митровић убиједили да одиграмо једну полусезону за ФК ‘Младост’ из Конавала. Било ми је прелијепо и дан данас сам у контакту са тим људима. Међутим, већ 1990. године за тренера 'Леотара' долази Славко Јовић и тада се враћам у клуб. И ту сам још увијек. Пола вијека задовољства, радости и среће!“

Veso Klimovic1.jpg (329 KB)

Распадом Југославије и ратним разарањима и фудбал је запостављен. Лига се распала. У Требињу је било тешко. Никоме није било до фудбала. Понекад би се, тих ратних деведесетих, окупили и одрадили понеки тренинг, рекреативно одиграли утакмицу... међутим тек 1996. опет почињу озбиљније да се баве најважнијом споредном ствари на свијету.

„Године 1996. оформљена је источна група Републике Српске. Сакупили смо двадесетак момака из Требиња, који су имали жељу да опет играју. Имали смо једну лопту. Тренери су били Шаровић, покојни Вукићевић и ја. А онда се 1998. године формирала јединствена Лига Републике Српске. Почели смо озбиљније да тренирамо. Вратили смо неке наше момке који су играли по Црној Гори попут Вукићевића, Радовића, Јанковића и Вица... Вратила се и публика... Било је по 4.000 људи на трибинама. Нико није био срећнији од мене. Већ 2001. године смо били прваци РС и освојили смо Куп. Тада Јовин долази за тренера, а асистирамо му Владо Гаћиновић, Спаић и ја. Имали смо велики број врло квалитетних играча из Требиња. Од Мулине, Крунића које је данас тренер Леотара, да не заборавим неке.. Радовића, Јанковића, Ћурића, Вукићевића, Чорлије, Шарабе, Вучинића... они су чинили окосницу екипе, а то су требињска дјеца. Сви су одрасли на овој трави и срце им је играло за „Леотар“. Истина, Јовин је довео пар играча који су појачали екипу. Озбиљни клубови попут Жеља, Сарајева, Зрињског, Широког нас нису озбиљно схватили... У првој утакмици у Високом, пред њихових 4.000 навијача побиједили смо са 9:0. Са стадиона смо испраћени аплаузом противничких навијача. Како је почело тако је  и завршило - титулом првог првака Премијер лиге БиХ.“ – с поносом прича „Леотарова“ легенда о данима кад је опет на трибинама било чак 9.000 навијача, у утакмици Купа.

Захваљујући том наслову првака Премијер Лиге БиХ, те 2003. године „Леотар“ је први пут у својој историји одиграо квалификације за Лигу шампиона. Послије луксембуршког Гравенмахера, прашка Славија је била прејак противник. И наредне 2004. године ФК „Леотар“ је имао јак тим. Међутим врло брзо се екипа осипа. Почиње суноврат, који је Весу посебно тешко пао. И данас док прича о тим данима, Весу глас задрхти.

„Није 'Леотар' то заслужио, али је било тако. Прави правцати суноврат. Мучили смо се све до 2014. године када смо и дефинитивно испали из Премијер лиге. Играли смо прву лигу Српске, а онда испали и у другу лигу Српске. Дотакли смо дно. Ово је моја кућа и то је за мене био пораз. Памтим шест тешких мјесеци кад осим момака, тренера Спаића, Мулине који му је кратко помагао, жене која нам одржава опрему и мене нико није долазио на овај стадион. Било је нешто вјерних навијача, али мало. Услови никакви. Три године пакла. И тако дочекам да мој 'Лео“ од Марибора дође до Шековића, уз сво уважавање Шековића. Екипе против којих смо ми тада играли су нас доживљавали као Манчестер. Били су изразито мотивисани да нас побиједе па да неће никог другог. Тада је оформљена управа која је имала задатак да заустави пропадање ‘Леотара’. Њу су чинили Симеон Дучић, Милан Јанковић, Милан Томановић и Васо Мијановић. Тренер је био Рајко Мичета. Покушавали смо сви заједно да се изборимо и надам се да смо поновним пласманом у Премијер лигу Босне и Херцеговине ставили тачку на тужне дане!“ – оптимистичан је Климовић који тврди да је у Клубу опет завладала позитивна атмосфера. По његовим ријечима - нема дуговања; играчима су редовне плате; стигао је нови тренер – Бранислав Крунић, дијете са Полица; ту је и Олег Ћурић, који је до недавно одлично радио са момцима; ту је и Жељко Радовић и он је дијете Клуба; послије 17 година је освојен Куп Републике Српске, а Управа на челу са Горданом Мишељићем улаже напоре да Клубу врати стари сјај.

Veso klimovic_0001.jpg (322 KB)

И опет је Весу срце пуно. На старту Премијер лиге побиједили су Радник у Бијељини и ремизирали са бањалучким Борцем на њиховом терену.

„Неки људи морају да схвате да је 'Леотар' оставио траг у бившој Југославији. Одиграо је 900 првенствених утакмица и по томе је други клуб, послије чачанског Борца, а трећи је по оствареним резултатима. Треба бити фер па рећи да се седамдесетих и осамдесетих Требиње препознавало по платанима, Индустрији алата и 'Леотару'. Док сам играо промијенио сам 13 тренера, а за пола вијека 25-26 предсједника Клуба. Сви су дошли и отишли, а ја сам и даље ту. Од свих њих с поштовањем помињем Ђока Паликућу, Божа Тркљу, Наска Волића, Рада Руњевца, покојног Зорана Сорајића ... људе који су живјели за овај клуб. Надам се да ће тако бити опет. Добро смо кренули. Вратила се и публика на Полице. Биће опет као некад да се пјева – 'Лео' нам је из камена ник’о, не може га побиједити нико!“

И док напуштамо стадион на Полицама питамо се колико је још људи, попут Веса Климовића, који не напуштају брод који тоне?! Сигурно их има. И то су спортисти. Они прави, они који играју срцем, они који требају бити примјер млађим генерацијама и они који се својим људским гестовима за живота селе у легенду. А Весо Климовић је легенда ФК „Леотар“!

НИСМО БИЛИ СВЕЦИ, АЛИ СМО ИГРАЛИ БОГОВСКИ!

„Вољели смо фудбал, вољели смо Леотар. Срце нам је тукло за овај тим и кад би на гостовању побиједили неки познат и велики клуб, знали смо да прославимо. Памтим ноћи кад смо освитали на музици и у пет сати ујутро тражили бурегџиницу. Једне прилике, побиједили смо у Београду. Имали смо јутарњи лет за Дубровник. Лет у седам сати, а ми се у пет појављујемо у хотелу. Гледа нас Раде Руњевац, у том тренутку вођа пута, па се окреће ка тренеру и каже: „Што смо ми њима плаћали собе у хотелу?!“

ТИМ КОЈИ ЈЕ ИГРАО СРЦЕМ!

За 17 година играо је Весо и са старијима од себе и са много млађима. И међу многим добрим играчима који су прославили клуб са Полица, тврди да је тим у саставу: Бокоњић, Приморац, Вукићевић, Јовић, Машо Рамић, Вукашиновић, Зихно Беговић, Зрилић, Бранко Ћурић, Ико Рамић и Климовић, увијек играо срцем!

„Увијек смо имали 16-17 одличних играча. Сем побројаних било је ту још добрих играча попут браће Деретић, Чолака, Слата, Бујака, Лучића, Рончевића, Мехића, Рахимића, Цвитановића, Грабовца,... Зрилића су звали Сантрач друге лиге. Такав је био. Ма сјајан, али и Бујак је био чудо!“

Veso Klimovic2.jpg (325 KB)