„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.“
Овако је Иво Андрић писао о мостовима и дивио се њиховим неимарима, чији наум и знање спајају обале и људе. Обиљежавајући мјесто „на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом“, сви они су вриједни пажње јер једнако исповиједају „вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама...“.
Прије једног вијека човјекова жеља да савлада и премости оно што се испријечило његовом животу и потребама - први пут је спојила и двије стране Поповог поља. Двије обале „завађене“ Требишњицом, несталном и неукротивом, ријеком што је тежацима овога краја била и живот и велика невоља, једнако им отимала колико и давала. Оно што генерацијама оскудан живот није могао да приушти, постало је тада могуће, заједничким трудом народа Попова а понајвише залагањем највиђенијег међу њима – Петра Пера Иванишевића (1878-1961.), педагога и националног радника, овдашњег политичког првака из времена краљевине, народног посланика а најпосле и бана Зетске бановине. Над ријеком код његовог родног Пољица, грађен у једном луку од херцеговачког камена - забијелио се мост, први који се спојио људе са двије стране поља...
„ОД ТЕСАНА КАМЕНА, КАО САЛИВЕН“
Петар Вукојевић, родом из сусједних Седлара, памти још из дјечачких дана шта су о градњи пољичке ћуприје и Петру Иванишевићу казивали старији. Његова баба била је из куће зетског бана па су те приче драгоцјен дио породичне историје - и данас их доживљава и казује другима са посебним емоцијама. У породичној заоставштини остало је и нешто фотографија и писама бабиног стрица Пера.
Петар Вукојевић
„Прелаза мостом нигдје није било него у Требињу, па се преко воде ишло баркама. Биле су велике те барке, на њима су могли и волови да се превозе. Јер Попово поље је тада тонуло - ми смо то звали блато. Када би се вода повукла морало се одмах орати и сијати, ако закасниш и три дана као да ништа радио ниси. Наши су у Седларима од деблова направили сплав, ширине три а дужине бар осам метара, који су људи звали лађа. На њу је могло да стане и по неколико пари волова, уз њих и тежаци који су ишли на рад, сијено за волове...“, казује нам Вукојевић.
У својим мемоарима Петар Иванишевић каже да „од Требиња до Хутова није никада било ни моста ни брода“. Те слике тежачке муке, које је из дјетињства са собом у свијет понио из родног села, морале су га послије, када је стекао име и углед, изнутра притискати да нешто учини за свој завичај.
Памти се, наставља Вукојевић, да је трудом и залагањем Петра Иванишевића, тада угледног просвјетног радника на почетку политичке каријере, израдњу новцем подржала ондашња влада, али и да су у подухвату учествовали, што новчаним прилозима што надницама, и мјештани свих околних села, којима је прелаз на овом мјесту био важна животна потреба.
„Ћуприја је завршена те исте године. Али није зидана цијелу ту годину. Поље тоне шест мјесеци, наредна три мјесеца вода се повуче, али остане ријека. Кад и ријека пресуши онда се могло градити – само та три преостала мјесеца. За толико је и направљена. И то у оно вријеме, када се радило 'пјешке' техником, грађевина подупирала дрвеним гредама...Припреме јесу почеле раније. Требало је вадити камен и клесати га у мјеру. Он је вађен у близини, испод брда, па је вожен жељезницом на мјесто гдје је грађена ћуприја“, казује нам Вукојевић.
Година градње уклесана у камен моста
Старији су упамтили и имена главних инжењера, наводно оца и сина, али је код нашег саговорника о томе остало само нејасно сјећање - да су била мађарска. На градњи моста, као пројектант, извођач или надзор, био је ангажован и инжињер из Сарајева Јосип Мисило, чија је породица чувала и фотографије из времена градње ћуприје. Случај је удесио, наставља Вукојевић, да се и за њих сазна, фотографије су прије овог рата стизале и до Требиња, али нико за њих тада није био заинтересован да их умножи и сачува. Необављена посла враћене су у Сарајево, гдје им се уз посљедњи рат заметнуо сваки траг. Оно што је извјесно, ћуприју су зидали домаћи мајстори у камену, по којима је поповска вала била надалеко чувена.
„У Попову је вазда било мајстора који су каменом радили. А главни пословођа био је извјесни Никола Црногорац из Туља. Он је био грађевински предузимач у Дубровнику. Стари су причали да се зидало истовремено са оба краја ћуприје. Па се нису могли начудити кад им је речено да то обуставе и крену зидати по средини лука, јер би ваљда греде што подупиру грађевину, због бочног притиска, знале да искоче... Интересантно је да је ријека премоштена у једном луку. Ово је једина ћуприја на Требишњици која је из једног лука саграђана. А дужина са краја на крај јој је 52 метра. Током посљедњег рата и тенкови су ћупријом прелазили. А да не говоримо о томе колики је притисак воде издражала. Кад би било велико блато и по три метра воде је изнад ње било...“, казује нам Вукојевић.
Памти и казивања старих да је мост је завршен у госпојинском посту, дакле у мјесецу августу, када је било и свечано отварање.
„Велико славље је било. Много се народа скупило из свих околних села, а завртио се и во. Први су преко моста прешли сватови, е сад - да ли је млада била из Мркоњића па отишла на Добромире, или је било обрнуто, то не знам“, казује нам Вукојевић.
Жеља Петра Иванишевића се испунила: мост „од тесана камена, као саливен“ пружио се над Требишњицом. Али је није и укротио. „Истина, када је лето мост је без воде, а када је блато зими мост је под водом“, записао је Иванишевић у мемоарима. Још ће деценијама, све до изградње хидросистема, стихија воде одређивати живот поповских тежака. Мисиру херцеговачког крша доносиће плодан муљ а отимати муком стечену љетину. А људи ће, кад наступи блато, и даље немоћно гледати на другу обалу...
ОД ПОЉИЦА – ПРЕКО ЈЕНЕ, СКОПЉА, ПАРИЗА...
Немаш више кога ни питати, а оно што није записано, као да се није ни десило - каже наш саговорник кад разговор крену о Петру Иванишевићу. И заиста, за његовог живота и службовања о њему није нико писао, а послије, у социјалистичкој Југославији, о заслужним политичким првацима краљевине писати није могао ни ко је хтио. Срећом, Иванишевић је сам оставио свједочанство о себи – већ поменуте мемоаре у рукопису „Успомене и доживљаји“, који су чувани у архиву САНУ, а штампани тек 2001. године.
Петар Иванишевић (из приватне архиве П. Вукојевића)
И каснијим истраживачима, чији рад смо користили за потребе овог текста (Р.П. Вукашиновић, „Биографије истакнутих Требињана од 16. до почетка 20. вијека“, Глас Требиња, 2013.) банови мемоари била су и једина литаратура.
„Успомене и доживљаји“ много су више од аутобиографије: пишући о себи – Иванишевић је живо и сликовито описивао и сва збивања око себе, остављајући историографији занимљиво и драгоцјено свједочанство о свом времену, људима и догађајима...
Мемоари откривају буран и садржајан живот, достојан авантуристичког романа. Живот какав уосталом могу имати само људи који се не мире са својим мјестом и околностима. А који су за свога вијека, нерачунајући странствовања, на својој земљи и међу својим народом предеверали пет држава, читав низ њихових династија и режима, два балканска и два свјетска рата...
Из родног Пољица у свијет се отиснуо још као дјечак. Најприје у Мостар у основну школу, па у Сарајеву на гимназију, коју је, опет, завршио у Београду, запутивши се у Србију, без нарочитог плана и игдје икога свог, вјерујући однекуд да тамо једва чекају да приме каквог сиротог младића из Херцеговине. Послије матуре на Учитељској школи није могао до службе у својој земљи док су о намјештењима одлучивале аустроугаске власти. Зато, уз помоћ Риста Шкуљевића из Трста, богатог трговца који је био у родбинским везама са Иванишевићима, одлази у њемачки град Јену на студије педагогије, али их због недостатка новца ипак завршава на београдској Великој школи 1905. године. Судећи према докторским тезама на којима је радио – иако му је докторат, према властитом признању, остао неостварен сан – Иванишевић се као учењак једнако занимао за филозофију и психологију, колико и за педагогику. У Београд на испите путује из Лесковца, гдје је, како би се издржавао, радио као учитељ њемачког језика у тамошњој гимназији. Одлази у тадашњу Турску гдје прихвата намјештење наставника у Учитељској школи у Скопљу (1905.), а потом у Богословско-учитељској школи у Призрену (1908.). По избијању Балканских ратова, како га је мобилизација заобишла, војсци се прикључује добровољно. Почетак Великог рата затекао га је опет у Скопљу. Након слома Србије, са војском и народом дијели муку одступања преко албанских планина, у Драчу се укрцава у брод за Италију, а потом наставља за Париз гдје га ангажује тамошње Просвјетно одјељење за школовање српских ђака у Француској. До свршетка рата радио је као професор српским ђацима у неколико француских мјеста. Послије ослобођења, враћа се у Скопље на предратно радно мјесто.
У политику новостворене Краљевине СХС улази као већ афирмисан национални и просвјетно-културни радник из времена службовања у Скопљу и Призрену, гдје је међу својим народом са оне стране турске границе, посебно код српске омладине, ширио занос и идеале националног ослобођења и уједињења. У Херцеговини је „наш Перо“ већ стицао име доброчинитеља. На молбе његовог ђака из Призрена, свештеника Сава Даниловића са Зубаца – код Министарства просвјете издејствовао је 100.000 динара помоћи за градњу школе у Коњском. У љето 1919. године обилази Херцеговину и дијели помоћ у одјећи, обући и другим потрепштинама у крајевима требињског, билећког и љубињском срезу, опет на вапаје свештеника Даниловића - да ће његов у рату пострадали народ сада помријети „од глади и студи“ и да је „оголио и обосио да нема чиме своју срамоту покрити“.
У политици је био присталица идеја Народне радикалне странке Николе Пашића, али су му локалне околности често додјељивале улогу партијског дисидента, чији су највећи изборни противници управо били кандидати са радикалске листе. То је био и разлог његових неуспјеха на изборима 1923. и 1927. године. У скупштину је први пут ушао 1925. године са радикалске листе, а након Шестојануарског режима, као присталица политике краља Александра, народни посланик био је у још два мандата - 1931. и 1935. године. У међувремену, од 1927. до 1931. на дужности је директора Учитељске школе у Неготину.
Круна његовог политичког ангажмана било је именовање 1936. године за бана Зетске бановине. На челу ова административне јединице Краљевине Југославије, тада са око 900.000 становника, која је обухвата подручја данашње Црне Горе, источне Херцеговине, Рашке, Метохије и дубровачког приморја – Петар Иванишевић остао је до пензионисања 1939. године.
За вријеме бановања радио је на градњи нових и поправци старих путева, изградњи водоводне мреже, широм бановине покретао је пројекте мелиорације обрадивих површина, подржавао је развој воћарства а нарочито узгој нових култура, чинио много на развоју туризма и изградњи хотела. Упамћен је и као бан који је доста путовао бановином, волио да се састаје и разговара са обичним људима, да покреће разне привредне, просвјетне, културне, здравствене теме...
Споменик родитељима и брату на гробљу у Пољицу
Њемачку окупацију у Другом свјетском рату проводи у Београду, а по ослобођењу, као високи службеник краљевине, доспијева у затвор. Занимљив је и детаљ да је из затвора пуштен јер је то лично тражио генерал Пеко Дапчевић, тада командант операције ослобођења Београда. Иако у мемоарима аутор није навео разлоге за овакав поступак, остала је у његовом завичају прича или нагађање – да је по сриједи било враћање дуга за неко раније баново доброчинство...
Петар Иванишевић умро је 1961. у Београду, у којем је живио послије рата, без потомства, са супругом Вукосавом (Јањић).
КАМЕН НА МОСТУ – ЈЕДИНИ СПОМЕН
Банов имењак из Седлара, са којим разговарамо шездесет година послије, увјерен је да се Требиње није одужило Петру Иванишевићу нити му признаје значај који његово име заслужује. Није Вукојевић сагласан ни са онима који би у томе да претјерују и да све што је у његово вријеме грађено именују његовом задужбином. Неко коме поштење и скромност нису дали да за живота стекне ни за себе какав иметак – тешко да је и могао од свог капитала другима да гради и помаже. Али се Херцеговини, сиромашеној и увијек потребитој, помагало, у шта је Иванишевић - као учен човјек, политички првак, народни посланик и бан - залагао своје знање, углед и утицај на мјестима гдје се одлучивало...
Али вратимо се казивању нашег саговорника. Све оно шта је Перо Иванишевић учинио за свој крај, истиче он, не би могло ни у књигу да стане. И данас по селима Поповог поља стоје чатрње и појила за стоку, које домаћи зову резервоарима - грађена у његово вријеме да учине лакшим тегобан живот сељака овог краја, којима је природа шкрто давала а много више отимала.
„Воде је народу највише требало онда када је није било никако, а шест мјесеци је у Попову било да не знаш шта ћеш с њом. Нема села у којем за његово вријеме није нешто грађено финансирањем тадашње владе. Имам једно његово писмо у којем каже да је 'израдио', што ће рећи испословао, милион ондашњих динара да се изгради пут Мркоњићи – Пољице, а три милиона динара за пут Требиње – Ластва. Започет је у његово вријеме и пут Пољице – Осојник. Помиње се и међу заслужнима кад се градила и црква у Зачули. Гледао сам и документ о почетку градње зграде гимназије, какви су се у оно вријеме ваљда полагали у темеље – а на којем је био и његов потпис...“, казује нам Вукојевић док пребира по сјећању на оно што је слушао и читао о Петру Иванишевићу.
О освештању темеља нове зграде гимназије код Дубровачке капије, 10. септембра 1938. године, опширно је, као о великој националној светковини у Требињу, писала и ондашња „Политика“. Са првацима општине, бан Петар Иванишевић био је домаћин предсједнику југословенске владе Милану Стојадиновићу на овој и свечаности откривања споменика херојима Великог рата на градском тргу, обелиска са анђелом који је суграђанима даривао пјесник и тада дипломата у Букурешту Јован Дучић. Ова цртица чини се важном да буде поменута за локалну историју, посебно у години када требињска гимназија слави изузетан јубилеј – вијек од оснивања. У октобру 1921. године школско звоно први пут се огласило у тада Нижој гимназији у Требињу, а двије године раније Петар Иванишевић био је у депутацији Требињаца која се у министарство у Београд упутила управо да испослује њено отварање...
„А да не говорим какав је био као човјек. Што се скромности тиче, ако то уопште постоји као појава – онда је мимо њега нема. Није имао ни своју кућу ни свој стан. Живио је у Београду као подстанар, а кад се оженио – становао је у кући своје жене. И сахрањен је, на Новом гробљу у Београду, у гробници свог пунца. Мислим да се о њему не говори колико би требало јер је људе срамота – стиде се онога што не знају или не желе да знају...“, истиче наш саговорник.
Пољице - у потрази за остацима родног дома Петра Иванишевића
У Пољицу, које смо посјетили са његовим имењаком из Седлара, данас је мало оног што би памтило Петра Иванишевића. Старији мјештани се сјећају и његових долазака у Попово након оног рата, памте гдје је била и његова родна кућа, али од те куће данас нису остали ни темељи. Као једини траг, на сеоском гробљу налазимо његово име исписано на споменику који је 1927. године подигао родитељима и брату.
Име Петра Иванишевића, ипак, није остало без биљега и помена у његовом крају. Након деценија заборава, на ћуприји је 2012. године постављен камен на којем је уклесано име заслужног земљака. Истина, казује нам Вукојевић, Поповци су већ по завршетку Другог свјетског рата жељели да се спомен плочом захвале Петру Иванишевићу. Мајстор је извадио и обрадио камен, али је од свог наума одустао већ након првих уклесаних ријечи.
„Уклесао је 'Трудом' и можда још једну ријеч и ту стао. Неко му је рекао да се окане тога посла. Тада је преко ноћи постало модерно да ништа што је направљено у вријеме краљевине – више не ваља. Нити га треба више спомињати. Тај је камен на истом мјесту стајао све до 2012. године. Кад сам за њега сазнао пало ми је напамет да се он искористи и посао доврши. Папир са тим текстом је био у кући тог мастора Кусаловића све до овога рата, али се негдје загубио. Започети натпис на камену је пребрушен и уклесан овај нови, који и данас стоји на ћуприји...“
