У времену када бука асфалта и стрес савременог живота гуше унутрашњи мир, неколицина бајкера из Београда одлучила је да потражи тишину – али не бијегом, већ путовањем које повезује духовност, слободу и вјеру. Међу њима су Небојша Влачић и његов колега Филип Колев, обојица авиомеханичари, који су се на својим моторима упутили из престонице према Херцеговини, ка светим мјестима, носећи са собом не само пртљаг, већ и дубоку потребу за миром и близином Бога.
Њихов пут водио их је преко манастира Острог, Грачанице, а врхунац је био долазак у манастир Тврдош код Требиња.
„Ово ми је први пут у Требињу, и сигуран сам да није последњи“, започиње Небојша Влачић.
„Не верујем у случајности. Све што нам се дешава има неки смисао, и ми смо се, ето, ‘случајно’ задржали баш овдје, али знао сам одмах да нисмо овдје случајно. Тврдош нас је призвао.“
Пут бајкера у Херцеговину није био пука туристичка тура. Био је то својеврсни мото-ходочаснички поход, у којем се сваки километар мјери не у бензину, већ у смирењу и благодати. Влачић и Колев кажу да им је вјера неопходна – не само због ризичне вожње мотором, већ као темељ сваког дана.
„Без вјере не бих ни сјео на мотор. А камоли летио авионом“, каже кроз осмијех Филип, иначе школовани авиомеханичар.
“Ми знамо шта значи сигурност – техничка, механичка. Али она права сигурност долази само од Бога. Вјерујемо да Бог воли храбре, али и да храброст не значи лудост. Вјера даје смисао и пут, па чак и када си на два точка.“
На путу до Требиња и Тврдоша сусрели су се са многим људима. И сви су, како кажу, били отворени, срдачни и – што је најважније – препознали њихову потрагу.
„Прилазили су нам без да смо ишта питали. Када су видјели да стојимо поред пута, мислили су да смо залутали – што и јесмо, пар пута“, уз осмијех додаје Влачић.
“Али то су ти знакови. Кад се изгубиш, неко дође. И то није случајно. Бог пошаље људе када ти требају. И то је можда оно најјаче што сам осјетио овдје.“
Манастир Тврдош оставио је снажан утисак. И не само због своје историје и љепоте, већ због духовног мира који влада међу зидинама окруженим херцеговачким камењаром и виноградима.
„Овдје осјећаш спокој. Погледаш зидове, поглед ти иде у небо. Срце се спусти, дисање се успори. А људи… Па људи као да те чекају. Прилазе ти, благи, насмијани. Нису ни знали ко смо, али су нас препознали као браћу.“
На питање шта би поручили слушаоцима Радио Требиња и свима који можда нису доживјели овакво путовање, њихова порука је јасна:
„Не тражите мир у туђим земљама и стакленим градовима. Дођите у своја брда, у своје манастире. Дођите себи. Овдје је све што вам треба – тишина, народ, светиње. И слобода. Ми бајкери знамо шта значи слобода, али права слобода се не вози – она се моли.“, закључили су.
За крај, поручују и Београђанима и Требињцима:
„Позивамо све људе из Требиња да дођу у Београд, да се осјећају као код куће. А Београђане – нека не иду само по морима и аеродромима, него нека дођу овде, међу свој народ. Да се сретнемо као људи. И да заједно учимо да живимо мало спорије, искреније, дубље.“
У вријеме када су путеви пуни буке, а душе често празне, ова група бајкера подсјећа да духовно путовање не тражи асфалт, већ срце.
Припремила Сунчица Пешић
