„Београд је град који пружа безброј могућности, али заузврат узима сву енергију и вријеме. Често можемо чути да је Београд џунгла и то је заиста тачно. Иако су у њему концентрисани разни народи и менталитети, најбоље се осјећам у друштву својих земљака. Требиње нам свима једнако недостаје па се надамо бољој друмској мрежи или пак изградњи аеродрома који би допринијели томе да мање времена проводимо у путу, а више у родном крају са породицом“, носталгично започиње своју причу Владимир Марић, инжињер грађевинарства и руководилац пројекта Београд на води.
Владимир, по завршетку требињске Гимназије, одлази на студије Грађевинарства у Београд и од тада је његова стална адреса у главном граду Србије. Ипак, сања да ће се једног дана вратити у Требиње и то је нешто од чега не одустаје.
Мада су, поред грађевинарства, могући избори за будуће занимање били електротехника и архитектура, одлучује се за грађевинарство и данас је, каже, пресрећан што је баш оно било његов избор.
„За грађевинсрство сам се опредијелио на бази сагледавања чињенице о широком дијапазону смјерова и образовања које та професија нуди. Од пројектовања и извођења брана, мостова, тунела, преко путева, железница, аеродрома па до индустријских и стамбених објеката. Практично све што човек замисли, а треба да има неку употребну вриједност, има додирних тачака са градитељством. Та љепота стваралачког процеса и учешћа у нечему што ће трајати дуго послије тренутка стварања и свједочити о вјештинама учесника, главни је мотив сваког градитеља“, прича нам Владимир са великим одушевљењем што је баш грађевинарство његов позив.
СУШТИНА ЈЕ У СТВАРАЊУ НЕЧЕГ НОВОГ И ТРАЈНОГ
„Поносан сам на сваки пројекат у ком сам учествовао, чак и кад нисам био директно одговоран за његово извођење. Никад ми није била битна величина инвестиције, грандиозност или компликованост пројекта. На потпуно исти начин сам се односио и према изградњи нечије породичне куће и према пројекту нафтног терминала на ком сам радио у предграђу Драча. Заправо је суштина у стварању нечег новог и трајног“, наводи Владимир и додаје да му је велика жеља да учествује у изградњи неког будућег великог храма или манастирског комплекса.
Иако је, након дипломирања, желио да се врати у Требиње, оно је тада пружало изузетно мало могућности за младог инжињера који нема адекватне лиценце. По препоруци свог ментора, професора доктора Душана Најдановића, почиње да ради у компанији која је изводила велики пословно-хотелски комплекс у Београду, након чијег завршетка одлази у Русију.
„Оно што сте могли у Москви научити о градитељству за годину дана, у Београду бисте могли научити за десет година, а о Требињу и Херцеговини у то вријеме да не причам. Отац ме је тад посавјетовао да идем у свијет док још немам породицу и док сам спреман да учим и никад се нисам покајао што сам га послушао. Иако у почетку нисам знао руски језик, осјећао сам се као код куће. Људи су опуштени, непосредни и пуни љубави према Србима. Москва са околином има нестварну природу, тргове, паркове, богатство флоре, фауне, историје, културе, напросто рај са примесама људске пажње и посвећености“, прича овај инжињер грађевинарства своје прве утиске о овом граду.
Како нам каже, врло брзо је савладао језик и постао руководилац радова на неколико паралелних инвестиција у Москви.
„Био сам инжењер на градилишту, што је подразумијевало припрему и вођење целокупног посла на изради преко 250 вила у насељу затвореног типа. Радна снага је била из БиХ, Србије, Украјине, Бјелорусије, Казахстана и Таџикистана, док су Руси углавном били надзорни органи и представници инвеститора пројекта. Држали су се старих прописа и школе надзора, били су безкомпромисни у примјенама одредаба својих закона“, присјећа се Владимир који је у Русији провео три године.
Владимир истиче да је био презадовољан животом у Москви и да, кад би морао да бира резервни дом, Русија би била његов избор.
„Доста се радило, али је било времена и за путовања и дружења. Систем рада је повезан са њиховим менталитетом. Крајеви су богати и са врло мало рада се доста посједује, нема ужурбаности и нервозе, али се држава и њене службе поштују изнад свега“.
Овај четрдесетопетогодишњак се у Београд враћа 2007. године када одлучује да је вријеме да размишља о формирању своје породице. С обзиром да је у међувремену одобрено двојно држављанство за грађане Републике Српске, добија и лиценцу одговорног пројектанта и извођача радова и постаје члан инжињерске коморе Србије.
У СРБИЈУ СЕ ВРАЋАЈУ ОДУШЕВЉЕНИ ТРЕБИЊЕМ
Владимир Марић, као члан Удружења „Јован Дучић“, истиче да у Удружењу заиста много раде на промоцији Требиња у Србији и да се свако ко је посјетио наш град у Београд вратио опчињен његовом љепотом и са ријечима да су пронашли рајски кутак на земљи.
„Неријетко ме питају шта радим овдје, а могу да уживам љепотама Требиња, а мој одговор је да од повратка у родни град свакако нисам одустао и да се надам да ћу га уз помоћ искуства које сам стекао додатно оплеменити и допринијети његовом развоју“, прича Владимир који свој родни град памти највише по доживљајима са Требишњице и риболову.
Након повратка из Москве, Владимир је радио у пројектном бироу и неколико извођачких и инвеститорских фирми, док своје мјесто није нашао на позицији директора Београда на води, највећег пројекта у Београду, али и у цијелој Србији.
Са арапским партнерима при завршетку прве зграде на пројекту
„Комплекс Београд на води није коначан, састојаће се од три фазе гдје прва фаза подразумијева изградњу комплетне инфраструктуре, стамбених и пословних објеката, хотела, школа, вртића, шеталишта, обалоутврда, продајних центара... Практично град у граду и сасвим је сигурно да је ово највећи пројекат у мојој каријери. Заправо, ја сам представник инвеститора и лице које је одговорно да се одређена инвестиција заврши у року, за одређени новац и у одређеном квалитету. Значи, ја се бавим избором извођача радова, надзора, консултаната и по добијеној грађевинској дозволи управљам тимовима до финалне реализације посла и предаје станова, локала или канцеларија крајњим власницима. Ово мјесто изискује пуну посвећеност, не познаје радно вријеме, али је то посао који ме заиста испуњава и у ком уживам“, каже Владимир и истиче да је стварање нечег новог и трајног, али и рад са људима и њихово организовање на постизању заједничког циља оно што га води напријед и тjера да буде све бољи.
Ипак, сав успијех и ужитак у истом би изостао да нема безусловну подршку супруге Данице и њихово двоје дјеце, Наталије и Василија. Како нам прича, данас је изузетан осјећај спознаја да води један од највећих пројеката у Србији, док је у почетку било заиста стресно.
Породица као подршка
„Када сам схватио да сам баш ја изабран за руководиоца овог пројекта био сам изузетно почаствован будући да је кадрове на почетку пројекта селекционисала арапска страна. Прошао сам укупно 6 интервјуа, различитих тестирања што енглеског језика што стручне оспособљености и психолошког профила, док нисам добио сагласност да постанем дио Eagle Hills породице, чији је ово само један од глобалних пројеката широм свијета“, прича и додаје да бојазни да је спреман за овако важан пројекат није било.
Како наводи, једино је постојала неизвијесност око уклапања у интернационални тим који су, поред очекиваних колега из УАЕ, чиниле и колеге из Велике Британије, САД-а, те Либана и Египта. Ипак, подвлачи, највећа сатисфакција је када видите плодове свог рада, задовољство на лицу купаца, али и на лицима свих учесника пројекта.
Међутим, Владимир и поред свих обавеза које има као директор овог пројекта стиже и да се повремено опусти радећи у свом воћњаку и винограду које је подигао по доласку из Русије. Формирао је успијешну и награђивану дестилерију користећи свe знање и искуство које је стекао на породичном имању помажући баби и дједу.
ЏУДО – ЉУБАВ ИЗ ГИМНАЗИЈСКИХ ДАНА
„У свијет џудоа сам ушао кроз требињски Леотар, током гимназијских дана. Другар из оделења, сад прослављени џудиста Миљан Мрдић, ме је наговорио да дођем на први тренинг. Након тога, пажњом тренера Драгана Мрдића и Здравка Мркоње, потпуно сам се посвијетио тренирању искључиво овог спорта, до одласка на студије. Стигао сам и до црног појаса, али сам уписом на грађевински факултет, престао да тренирам. Напросто, није било времена ни могућности да ускладим све обавезе и љубави, али сам с времена на време облачио кимоно, трудећи се да све научено обнављам, макар периодично. Данас мој син у Београду, али и братић у Требињу, тренирају ову древну вјештину у чему имају моју пуну подршку“, прича Владимир, данас и предсједник џудо клуба у Младеновцу.
Ипак, овај инжињер грађевинарства не крије да му највеће задовољство пружа вријеме које проведе са породицом, нарочито годишњи одмори током којих неријетко посјете Требиње и уживају у љепотама нашег града.
