У новој сезони емисије „Водич кроз Требиње“, након првог дијела разговора посвећеног рекордним туристичким резултатима града, отворили смо и тему "филмског туризма", у којој смо говорили о томе колико филмске локације привлаче посјетиоце.
Никола Кокић, портпарол Туристичке организације Града Требиња, истакао је да је наш град, захваљујући филмовима и серијама, добио својеврсне туристичке амбасадоре, а да је најупечатљивији примјер Анђелкина капија из серије „Рањени орао“.
„То је један феномен који ће се, сигуран сам, једног дана изучавати и на туристичким факултетима. Серија није имала неки огроман буџет и вјероватно ни сами аутори нису очекивали толику популарност. Снимана је прије готово двије деценије, а буквално не постоји дан да се неко не фотографише испред Анђелкине капије. Та прича и данас живи и никако не јењава“, рекао је Кокић.
Он је подсјетио да је капија ове године обновљена, захваљујући Туристичкој организацији и Граду Требињу, те да је и глумица Слобода Мићаловић изразила задовољство њеним новим изгледом.
Међутим, "филмски туризам" у Требињу не завршава се у Старом граду. Кокић издваја и мање познате локације, које би, према његовом мишљењу, могле постати значајан дио туристичке понуде.
„Клобук је једна изузетно занимљива, а још недовољно туристички искоришћена цјелина. Ту имамо фантастичну природу, остатке средњовјековног града, али и сценографију направљену за потребе филма 'На млијечном путу'. Остале су грађевине, односно жељезничка станица и пруга, а и данас има туриста који одлазе тамо да виде шта је то Емира Кустурицу привукло на ову локацију“, навео је Кокић.
Он је подсјетио да је снимање овог филма у Требиње довело и свјетски познату глумицу Монику Белучи, која је, како каже, уживала у опуштеном начину живота, без журбе и сталне пажње јавности.
„Могли сте је видјети на пијаци или у неком од локала, како сједи и разговара, а да је нико не узнемирава. Очигледно јој је пријао тај наш начин живота“, присјетио се Кокић.
Међу филмским локацијама које заслужују већу пажњу издвајио је и мост у селу Вучја, на којем су снимани кадрови филма „Нож“.
„Недавно смо обилазили тај терен и примјећујемо све више туриста који чак знају да је управо ту сниман филм. То су мјеста која су некако остала у запећку, а имају велики потенцијал“, рекао је Кокић.
Нада се да би се, уз све већу туристичку препознатљивост Требиња, могло обновити и интересовање страних продукција за снимање у нашим крајевима.
„Имамо прелијепу Требишњицу, кршевите стијене, брда, планине, средњовјековне тврђаве и бројне културно-историјске споменике. Заиста има шта да се снима и шта да се види. Надамо се да ћемо поново добити неке нове филмске амбасадоре нашег града, јер познате личности на најбољи начин преносе добар глас о мјестима у којима су боравиле“, поручио је Кокић.
Да филмска историја Требиња сеже много даље од данас најпознатијих серија и филмова, подсјећа туристички водич Симо Радић.
Прва филмска екипа стигла је у Требиње још 1935. године, када су снимани дијелови „Барона Циганина“, екранизације Штраусове оперете. За тадашње становнике града био је то несвакидашњи догађај.
Послије Другог свјетског рата, 1954. године, снимана је „Кућа на обали“, филм југословенске, аустријске и западноњемачке копродукције. Радић је, истражујући старе бројеве „Гласа Требиња“, нашао занимљив податак да је један од сарадника на сценарију био Меша Селимовић.
„Оно што сам пронашао јесте да ни требињска јавност, а ни критика, нису били нарочито одушевљени тим филмом. Прошао је прилично незапажено, па се о њему данас мало зна, осим тог занимљивог податка о Меши Селимовићу“, навео је Радић.
Само пет година касније у Требињу је сниман филм „Врата остају отворена“, у којем је дебитовала Милена Дравић.
„Ми Требињци можемо бити поносни што је једна од највећих наших глумица своје прве кораке у филмској каријери направила управо овдје. Касније је била и добитница награде 'Златни платан' на Фестивалу медитеранског и европског филма“, подсјетио је Радић.
Шездесетих година Требиње и околина постали су својеврсни филмски Дивљи запад. На овом подручју снимана су четири филма из серијала о Винетуу, а за потребе снимања изграђена су два филмска града. Један од њих, Форт Грант, налазио се у Поповом пољу, на подручју између Мркоњића, Пољица и Дрењана, док је други, Голден Хилс, био на Зупцима.
Радић је открио да су ове сценографије касније коришћене и за домаћа филмска остварења, међу којима је „Пут око света“ Соје Јовановић, са легендарним Миодрагом Петровићем Чкаљом. Посебно занимљив податак је и да је у околини Требиња сниман „Синови Велике медвједице“, први вестерн источноњемачке продукције, са Гојком Митићем у главној улози. Према тадашњим новинским извјештајима које је поменуо Радић, филм је у биоскопима погледало око десет милиона људи.
Долазак филмских екипа није био занимљив само због познатих глумаца. У бројним остварењима учествовали су и становници требињских села, а неки од њих и данас памте своје прве сусрете са камерама. Радић посебно издваја снимање телевизијске серије „Поробџије“, настале према мотивима дјела Светозара Ћоровића, чија је прва епизода снимана у Струјићима, код цркве Свете Варваре и некадашње сеоске школе.
„Мој отац се сјећа тих снимања. Као дјеца били су ангажовани да статирају, да се пењу на брдо Трескавац и моле Бога да падне киша. Када смо касније заједно гледали серију, препознавао је људе из нашег и сусједних села. Било је и комичних ситуација, јер је старијим људима понекад било тешко објаснити да сметају снимању и да, ако већ желе да се појаве у сцени, морају обући одговарајуће костиме. Али све су то лијепе успомене које су остале из тог времена“, рекао је Радић.
Нису, међутим, сва снимања остала у лијепом сјећању.
Радић је, истражујући старе новинске текстове, сазнао да су Требињци били незадовољни начином на који је италијанска филмска екипа 1964. године оставила Стари град након снимања филма „Le soldatesse“.
„За потребе снимања по зидовима старих кућа исписиване су разне пароле, како би се дочарао ратни амбијент. Писано је масном фарбом, која је остала на зидовима и касније се тешко уклањала. Требињци због тога нису били баш задовољни“, наводи Радић.
Иако су у нашем граду снимана бројна остварења, мало које је оставило тако снажан туристички траг као „Рањени орао“, након чијег емитовања су у Требиње почели долазити туристи који су жељели да виде Анђелкину капију.
„Ми водичи се често шалимо и кажемо да, као што у Верони постоји Јулијина кућа, тако у Требињу имамо Анђелкину капију. Нити је постојала Јулија, нити Анђелка, али и једно и друго служи туризму. То је најбољи примјер како филмска индустрија може да допринесе промоцији једног града“, истиче Радић.
Од првих филмских екипа које су у Требиње стизале тридесетих година прошлог вијека, преко вестерна сниманих у херцеговачком кршу, до савремених филмова и серија, наш град је остао привлачан филмским ствараоцима, а приче о снимањима, необичним сусретима и мјештанима који су макар на тренутак постали глумци послушајте у "Водичу кроз Требиње".
Емисију припремила Биљана Медар.
