У новом издању емисије „Водич кроз Требиње“ разговарали смо о актуелним туристичким кретањима, али и о једној од најистакнутијих личности које је изњедрио наш град - Луки Ћеловићу Требињцу.
Осврћући се на почетак туристичке године, Никола Кокић, портпарол Туристичке организације Требиње, истиче да су бројке задовољавајуће.
„Резултати из јануара су на нивоу од прошле године, што је неких до 15.000 регистрованих ноћења, тако да нам то говори да је заиста имало смисла и повода да на почетку године организујемо концерте познатих музичких извођача. Током скоро цијелог јануара и фебруара је падала киша и не може субјективно, на основу личног осјећаја, да се процијени колико је било туриста по граду, али подаци говоре да је ситуација у јануару била изузетно задовољавајућа, у контексту ноћења туриста“, навео је Кокић.
Као увод у разговор о Луки Ћеловићу, Кокић је подсјетио да је у питању једна од значајних личности историје Требиња.
"Говоримо о веома великом човјеку, трговцу, добротвору, банкару са краја 19. и почетка 20. вијека, који је заиста много задужио не само Требиње већ и Србију, односно Београд. Умро је без потомства, завјештао је цијелу своју имовину и богатство, које је заиста било непроцјењиво, Универзитету у Београду, тако да је свакако у питању невјероватна личност, која је сигурно обиљежила једну епоху", истакао је Кокић.
Симо Радић, туристички водич, подсјетио је на чињенице из живота Луке Ћеловића.
„Лука Ћеловић је рођен у Придворцима 1854. године, у породици трговца Манојла Ћеловића. Негдје се наводи да је рођен на Светог Луку и да је зато добио то име. Првих десет година живота провео је у Требињу, након чега одлази у Бањалуку, потом у Брчко, а са осамнаест година, без капитала, само са оним што има у глави, прелази у Србију, у Београд“, прича Радић.
Он је навео да је Ћеловић учествовао, као добровољац, у устанцима и ратовима, а након стицања независности Србије започео је успјешну трговину.
„Био је један од оснивача Београдске кредитне задруге и 30 година, све до смрти, њен предсједник. Занимљив је и податак о снази његове задужбине, у коју се мјесечно, на рачун, сливало 260 хиљада тадашњих динара. Поређења ради, наши стари Херцеговци би рекли 'за хиљаду динара си могао да купиш вола', а плате универзитетских професора, министара, генерала су биле пет хиљада динара", прецизирао је Радић.
Емисију припремила Биљана Медар.
