„Дјеца су или занемарена, због финансијских, породичних или здравствених проблема родитеља, посебно оних са психичким поремећајима, или су, с друге стране, презаштићена. У оба случаја посљедице на психичко здравље дјетета су далекосежне и тешко исправљиве”, упозорава психолог Ана Радишић. djeca

Ментално здравље дјеце најчешће је далеко од свакодневних родитељских брига, због чега су посљедице већ забрињавајуће, упозоравају психолози.

Ана Радишић, психолог у требињским основним школама „Вук Караџић“ и „Свети Василије Острошки“ и савјетовалишту „Слободан ум“, каже да све већи број дјеце у Требињу има неке менталне потешкоће, иако варљиве статистике тај број и даље држе у оквирима или испод општег просјека.

„Свјетски подаци кажу да 8 до 10% дјеце у популацији има одређени поремећај. Код нас се тај број креће од 6 до 7% што је забрињавајуће када се узме у обзир да је много више оне дјеце код које проблем није откривен“, каже она.

ana radisic Ана Радишић

Радишићева појашњава да је такозвани 'тамни број' много већи од званичног статистичког јер родитељи нису у стању да препознају поремећај кад га најаве први симптоми, нити се са дјецом савјетодавно-терапијски ради како би се проблем елеминисао.

„То је она стара прича о одговорности - породице прије свега, а онда и школе. Дјеца су или занемарена, због финансијских, породичних или здравствених проблема родитеља, посебно оних са психичким поремећајима, или су, с друге стране, презаштићена. У оба случаја посљедице на психичко здравље дјетета су далекосежне и тешко исправљиве”, упозорава Радишићева.

Када нешто није у реду са менталним здрављем дјетета, проблем је препознатљив у раном дјетињству преко бројних симптома, које, међутим, родитељи занемарују – или због неспремности да се суоче са њим или из увјерења да је ријеч само о развојној појави, која ће временом сама нестати.

„Зна се шта дијете у ком узрасту може и како би требало да се понаша. Међутим, проблем је да ли родитељи то могу да прихвате, колико су спремни да се суоче с тим да са његовим дјететом нешто није у реду. Постоје и ситуације када се родитељу каже да треба да мијења приступ према дјетету и своје навике, што је много теже, јер сви очекују од дјетета да се мијења и прилагођава, док ми себе као родитеље врло тешко мијењамо“, истиче Радишићева.

Потешкоће које указују да дијете има одређене менталне проблеме уочљиве су прво у гласу и говору. „Неразвијен говор код дјеце, проблеми са учењем и специфичним вјештинама - као шту су дислексија, дисграфија и дискалкулија потичу од неадекватног моторичког стимулисања дјеце у раном развоју, јер су дјеца спутана да путем покрета развијају своје способности. Не можемо одвојити моторичке и когнитивне способности чији центри у мозгу су исти“.

Она упозорава да спутавање дјеце у моторичким радњама по правилу спутава и развој свих виших можданих функција - као што су учење, памћење и мишљење.

„Нажалост, родитељи то сада често раде, првенствено дозвољавајући дјеци да проводе превише времена испред телевизора, компјутера и телефона са једне стране, а с друге - дјеца проводе премало времена напољу и у здравој игри са вршњацима”, објашњава психолог Ана Радишић.

Најугроженија дјеца у насилничким породицама

branka pejovic Бранка Пејовић

Бранка Пејовић, психолог у Дјечијем дневном центру НВО „Женски центар“ Требиње и савјетовалишту „Слободан ум“, из дугогодишњег рада са дјецом изложеном насиљу у породици, каже да је ментално здравље такве дјеце прилично уздрмано.

„Женски центар Требиње, недавно је провео истраживање у којем смо, између осталог, добили податак да се жене тек након 5 до 8 година одлучују пријавити насиље, а питање је чега се све дијете у том периоду нагледало. Дакле, дјеца из ових породица немају једно трауматско искуство са којим се требају изборити, него су под сталним притиском и свакодневно изложени траумама. Таква дјеца су неповјерљива према средини, агресивна, анксиозна, повучена, немају самопоуздања и што је још већи проблем - усвајају моделе таквог понашања, што отежава успостављање здравих односа касније у животу”, истиче Пејовићева.

Она указује на поражавајуће статистичке податке по којима је једна трећина дјеце која су трпјела или гледала насиље касније развила и код себе тај образац понашња.

„Дјечаци су углавном агресивни, а дјевојчице депресивне јер усвајају модел понашња мајке. Углавном говоре да их нико не воли у одјељењу, да су сви против њих, да их игноришу и слично, те сваки поступак дјеце доживљавају трауматично“.

stop-nasilju-kod-dece-1328585176-90451

Посебно тешке и далекосежне посљедице по ментално здравље имају дјеца која су и сама била жртве насиља. „Осим емоционалних, имају и психосоматске тегобе мучнину, несаницу, главобољу. Веома су неповјерљиви, избјегавају наставу, не могу да се прилагоде новој средини, повучени су и у сваком поступку виде непријатељство и агресивност, што резултира тиме да се прилично тешко прилагођавају новим условима живота, уколико до њих дође“, објашњава Пејовићева.

Она је нагласила да су радећи са дјецом жртвама насиља у породици у Дјечијем дневном центру Требиње, кроз окупациону терапију, 2013. имали задивљујуће резултате.

„Било је много мање неоправданих часова, а успјех у учењу дјеце која су код нас долазила је побољшан за 35%, што су изванредни резултати ако знамо да су то била дјеца која у осмом разреду нису знала да читају, пишу, множе и слично, те да су имали много јединица у школи“.

Пејовићева напомиње да у савјетовалиште „Слободан ум“ и Дјечији дневни центар Требиње долазе и адолесценти који требају помоћ, првенствено у прилагођавању.

„Дјеца се у раном дјетињству не развијају на адекватан начин зато што већина родитеља 'режира' живот властитог дјетета, а када оно напуни 10 или 12 година од њега се тражи да сам доноси одлуке, при чему је дијете немоћно, јер до тог узраста није научило да одлучује и сноси одговорност за своје поступке. Зато данас имамо велики број дјеце са депресијом и анксиозношћу“.
Маја Бегенишић (Фото: РТ и фотоилустрације)