„Дјеца су или занемарена, због финансијских, породичних или здравствених проблема родитеља, посебно оних са психичким поремећајима, или су, с друге стране, презаштићена. У оба случаја посљедице на психичко здравље дјетета су далекосежне и тешко исправљиве”, упозорава психолог Ана Радишић.
Ментално здравље дјеце најчешће је далеко од свакодневних родитељских брига, због чега су посљедице већ забрињавајуће, упозоравају психолози.
Ана Радишић, психолог у требињским основним школама „Вук Караџић“ и „Свети Василије Острошки“ и савјетовалишту „Слободан ум“, каже да све већи број дјеце у Требињу има неке менталне потешкоће, иако варљиве статистике тај број и даље држе у оквирима или испод општег просјека.
„Свјетски подаци кажу да 8 до 10% дјеце у популацији има одређени поремећај. Код нас се тај број креће од 6 до 7% што је забрињавајуће када се узме у обзир да је много више оне дјеце код које проблем није откривен“, каже она.
Ана РадишићРадишићева појашњава да је такозвани 'тамни број' много већи од званичног статистичког јер родитељи нису у стању да препознају поремећај кад га најаве први симптоми, нити се са дјецом савјетодавно-терапијски ради како би се проблем елеминисао.
„То је она стара прича о одговорности - породице прије свега, а онда и школе. Дјеца су или занемарена, због финансијских, породичних или здравствених проблема родитеља, посебно оних са психичким поремећајима, или су, с друге стране, презаштићена. У оба случаја посљедице на психичко здравље дјетета су далекосежне и тешко исправљиве”, упозорава Радишићева.
Када нешто није у реду са менталним здрављем дјетета, проблем је препознатљив у раном дјетињству преко бројних симптома, које, међутим, родитељи занемарују – или због неспремности да се суоче са њим или из увјерења да је ријеч само о развојној појави, која ће временом сама нестати.
„Зна се шта дијете у ком узрасту може и како би требало да се понаша. Међутим, проблем је да ли родитељи то могу да прихвате, колико су спремни да се суоче с тим да са његовим дјететом нешто није у реду. Постоје и ситуације када се родитељу каже да треба да мијења приступ према дјетету и своје навике, што је много теже, јер сви очекују од дјетета да се мијења и прилагођава, док ми себе као родитеље врло тешко мијењамо“, истиче Радишићева.
Потешкоће које указују да дијете има одређене менталне проблеме уочљиве су прво у гласу и говору. „Неразвијен говор код дјеце, проблеми са учењем и специфичним вјештинама - као шту су дислексија, дисграфија и дискалкулија потичу од неадекватног моторичког стимулисања дјеце у раном развоју, јер су дјеца спутана да путем покрета развијају своје способности. Не можемо одвојити моторичке и когнитивне способности чији центри у мозгу су исти“.
Она упозорава да спутавање дјеце у моторичким радњама по правилу спутава и развој свих виших можданих функција - као што су учење, памћење и мишљење.
„Нажалост, родитељи то сада често раде, првенствено дозвољавајући дјеци да проводе превише времена испред телевизора, компјутера и телефона са једне стране, а с друге - дјеца проводе премало времена напољу и у здравој игри са вршњацима”, објашњава психолог Ана Радишић.
Најугроженија дјеца у насилничким породицама
Бранка ПејовићБранка Пејовић, психолог у Дјечијем дневном центру НВО „Женски центар“ Требиње и савјетовалишту „Слободан ум“, из дугогодишњег рада са дјецом изложеном насиљу у породици, каже да је ментално здравље такве дјеце прилично уздрмано.
„Женски центар Требиње, недавно је провео истраживање у којем смо, између осталог, добили податак да се жене тек након 5 до 8 година одлучују пријавити насиље, а питање је чега се све дијете у том периоду нагледало. Дакле, дјеца из ових породица немају једно трауматско искуство са којим се требају изборити, него су под сталним притиском и свакодневно изложени траумама. Таква дјеца су неповјерљива према средини, агресивна, анксиозна, повучена, немају самопоуздања и што је још већи проблем - усвајају моделе таквог понашања, што отежава успостављање здравих односа касније у животу”, истиче Пејовићева.
Она указује на поражавајуће статистичке податке по којима је једна трећина дјеце која су трпјела или гледала насиље касније развила и код себе тај образац понашња.
„Дјечаци су углавном агресивни, а дјевојчице депресивне јер усвајају модел понашња мајке. Углавном говоре да их нико не воли у одјељењу, да су сви против њих, да их игноришу и слично, те сваки поступак дјеце доживљавају трауматично“.
Посебно тешке и далекосежне посљедице по ментално здравље имају дјеца која су и сама била жртве насиља. „Осим емоционалних, имају и психосоматске тегобе мучнину, несаницу, главобољу. Веома су неповјерљиви, избјегавају наставу, не могу да се прилагоде новој средини, повучени су и у сваком поступку виде непријатељство и агресивност, што резултира тиме да се прилично тешко прилагођавају новим условима живота, уколико до њих дође“, објашњава Пејовићева.
Она је нагласила да су радећи са дјецом жртвама насиља у породици у Дјечијем дневном центру Требиње, кроз окупациону терапију, 2013. имали задивљујуће резултате.
„Било је много мање неоправданих часова, а успјех у учењу дјеце која су код нас долазила је побољшан за 35%, што су изванредни резултати ако знамо да су то била дјеца која у осмом разреду нису знала да читају, пишу, множе и слично, те да су имали много јединица у школи“.
Пејовићева напомиње да у савјетовалиште „Слободан ум“ и Дјечији дневни центар Требиње долазе и адолесценти који требају помоћ, првенствено у прилагођавању.
„Дјеца се у раном дјетињству не развијају на адекватан начин зато што већина родитеља 'режира' живот властитог дјетета, а када оно напуни 10 или 12 година од њега се тражи да сам доноси одлуке, при чему је дијете немоћно, јер до тог узраста није научило да одлучује и сноси одговорност за своје поступке. Зато данас имамо велики број дјеце са депресијом и анксиозношћу“.
Маја Бегенишић (Фото: РТ и фотоилустрације)
