Тихи хероји, како се често и са правом називају посебно емпатични људи, један је од најљепших синонима за волонтере. За оне који друге стављају испред себе, нечујни а увијек први када је потребно. Чинећи туђе животе богатијим постају људи пуни доброте, толико опипљиве већ на први поглед. Види се то у очима, у осмијеху, по томе како се у њиховом присуству атмосфера у простору промијени. И сваки ће вам рећи исто – помажући другима, заузврат са собом носе захвалност и љубав као најљепше дарове.
Миа Вуковић
Једна таква, која зрачи несвакидашњом топлином и непосредношћу је и Требињка Миа Вуковић, већ деценију волонтер требињског Црвеног крста, од прошле године укључена у програм „Брига о старијима“ ове организације, члан Скупштине младих ЦК РС и члан вишенамјенске теренске јединице требињског ЦК у случају опасности и пружања прве помоћи. Истовремено је и медицинска сестра на Одјељењу неурологије Болнице Требиње, а однедавно и дипломирани психолог. Такође је и добровољни давалац крви. Иза себе има завршен први степен Школе за неуропсихологију на Институту за ментално здравље у Београду и спрема се, упркос бројним активностима, да упише и сљедећи, виши ниво.
Свему чега се такне посвећена је до краја, а по начину на који говори о свим активностима, одавно већ нераскидивим дијелом њеног бића, одмах увиђамо да све што чини, чини срцем, непогрешиво се водећи тим исконским осјећајем њене душе.
„Волонтеризам је за оне који искрено воле да помажу другима без интереса. Заузврат добијамо љубав која се умножава, а то је најљепши поклон који вам неко може дати! Кроз волонтеризам се изградимо и ми као људи, научимо доста о себи, колико смо јаки, да можемо бити бољи, како се носити са ситуацијом, како помоћи у невољи, али и како исканалисати емоције и носити се са њима“, започиње са нама причу Миа, која са својих тек 24 године иза себе има читаво богатство сусрета, који су је изградили да буде то што јесте данас.
Уједињени у истом хуманом циљу
Добра организација и искрена љубав према позиву, пресудни су што успијева да одговори сваком задатку. Остварује за већину немогуће. И ништа јој није тешко. Ни да одради смјену на послу, а потом оде у околна села како би била ту за оне којима је потребна. Емоције радости и захвалности које са тих мјеста понесе, рече нам, за њу представљају непроцјењиве животне тренутке.
„То су оне ситуације које човјека изнова мотивишу да буде бољи. Није тешко некоме помоћи на било који начин, понекад само људе саслушати. Сви смо, вјерујем, макар једном нешто такво учинили и осјетили огроман налет неке лијепе, повратне енергије. Управо емоције које такви гестови изазову код других чине да се и ми осјећамо боље. Давати се другима и бити ту за њих или уз њих, макар и на пар минута, нама је ништа, а некоме може много значити. Та спознаја је оно што ме оволике године задржало у Црвеном крсту, као и сви ти дивни људи који тамо раде, сви волонтери и наш заједнички циљ да колико можемо некоме олакшамо живот“, каже нам ова млада жена, не стављајући себе никако у први план, константно инсистирајући на тимском раду.
Зато је као равноправан дио тима укључена у програме рада требињског Црвеног крста.
„Програм „Брига о старијима“ финансира италијански ЦК, а представља теренску јединицу и наш задатак је да обилазимо социјално угрожене породице, стара лица и помажемо им на разне начине, од дружења, до набавке лијекова и хране, пружања медицинске помоћи и његе. Проводи се већ другу годину и ми свакодневно обилазимо наше кориснике по граду и у подручним јединицима Љубомир, Јасен, Попово поље, насељу Црнач, а све у сарадњи са Центром за социјални рад. Доста сарађујемо и са Удружењем дијабетичара и Надом Биједић која нам помаже приликом теренских посјета, а имали смо одличну сарадњу и са докторицом Нелом Васковић по питању пружања здравствене његе, прегледа, набавке лијекова. Са корисницима попричамо, проведемо вријеме заједно, што њима много значи. Недавно сам заједно са колегама завршила обуку и постала члан вишенамјенске теренске јединице требињског ЦК, која треба да почне да дјелује у случају опасности и пружања прве помоћи. То је тим млађих и старијих волонтера и чланова прве помоћи, обучен и спреман да одговори када затреба“.
ЉУБАВ КОЈА И ДАНАС ТРАЈЕ
„За волонтерски рад у Црвеном крсту конкретније сам сазнала почетком средње школе. Отишла сам на прво предавање и остала до данас. Са друге стране, увијек сам слушала приче о Црвеном крсту, такмичењима, првој помоћи. Кроз бројне активности сам увидјела да се ту добро осјећам, а тај осјећај ме ни до данас не напушта. Мене и моју екипу волонтера водила је моја генерација и поред тога што смо били истих година ми смо их поштовали, на састанцима су нам били ауторитет. Такав приступ сам покупила од њих када данас предајем другима. Много пута сам држала предавања нашој дјеци, а једном приликом и Кинезима који су били у Требињу, што је било јако занимљиво. Био је то сусрет културолошких разлика. Навикла сам да радим са нашом дјечицом која су дивна и толико опуштена да понекад морам да их смирујем. А Кинези су дошли као војска, сви дисциплиновани и то тинејџери, што ми је било чудно али и фантастично у исто вријеме. Са некима сам остала и у контакту, као што сам често повезана и са нашом дјецом и то су, опет, оне предивне стране волонтерског рада!“
Њена волонтерска прича, потреба да људима буде на услузи, као и опредијељење за средњу Медицинску школу почела је још када се у кругу своје породице бринула о деди који је зависио од помоћи других, те је оно што носи у себи врло рано спознала. Уписавши средњу Медицинску школу, упоредо је кренула и са волонтирањем. Чињеница да је потом, и више него добро плаћен посао напустила како би радила оно за шта се школовала, сугерише нам колико је предана свом животном одабиру професије. Чак толико да је и студије ванредно и у року завршила, упоредо са дванаестосатним смјенама у болници.
„Стицајем околности, након прве године студија Психологије у Бањалуци, почела сам радити у једном хотелу. Међутим, тај посао сам напустила и у новембру 2020. године, одлучила да почнем да радим посао који ме одувијек привлачио. Невезано за плату, жељела сам да радим оно што заиста волим, да будем медицинска сестра и помажем људима“.
Миа са колегама са Неурологије
У Болницу се запослила у јеку пандемије, тренутку веома тешком и изазовном. И упркос свим патњама и губицима који је ни тренутка нису штедјели, није устукнула.
„Вријеме пандемије научило нас је стрпљењу, организацији у ванредним околностима, у свима нама још више пробудило осјећај емпатије. Прошла сам малтене сва одјељења, била и на ковиду. Љубав ме све јаче вукла иако је било тешко због толиких губитака које сам гледала, као и због страха да ли ћу угрозити моју породицу ако се заразим. Гледали смо људе и које познајемо како их губимо иако радимо све у нашој моћи. Давали смо максимум, али није било свеједно гледати нечију патњу, тај осјећај немоћи је страшан. Ипак, сви ми који смо тада почели и остали до данас, научили смо да радимо под притиском и у ванредним околностима. Све су колеге биле уз нас да нас науче, а добар дио смо учили и сами због такве ситуације и, заиста, сви смо научили посао“.
Била је то, рекли бисмо, лекција живота. Како не одустати, већ још пожртвованије дати сваки атом себе за другога. Миа је своју лекцију савладала и данас је медицинска сестра на Неурологији, одјељењу, како нам прича, са тешким обољењима, са чијим исходима се није лако мирити. Ипак, њена истрајност и жеља да учини све што може, јачи су од одустајања. Толико да се уз звање психолога, двоуми којим путем даље да крене.
„Још се размишљам да ли остати медицинска сестра или се посветити психологији, која је дивна наука. У обоје помажем људима, али ми се позив медицинске сестре баш увукао под кожу. Са друге стране, кроз разговоре са нашим психолозима у болници све ми се више свиђа и тај домен рада, проналазим се ту и размишљам ка томе. Од едукација и семинара не одустајем и видјећу гдје ће ме све то одвести“.
ДАВАЛАШТВО КРВИ ЈЕ ПОСЕБАН ОСЈЕЋАЈ
„Моји родитељи су цијелог живота помагали како и колико су могли па смо сестра и ја одмалена научиле значај таквог приступа људима. Тата, сестра и ја смо и добровољни даваоци крви. Први пут сам у акцији даривања капи живота учествовала као матурант. Спознаја да тиме могу некоме помоћи била је довољна да се послије одазовем када год могу. Посебан осјећај је када ме позову да некоме треба моја крвна група. Спасити нечији живот на такав начин за мене је неупоредиво са било чим, а то је суштина волонтеризма – уљепшамо некоме дан, а себи живот. У Србији је уведено да када се искористи ваша крв добијете поруку на телефон са ријечима: Хвала, спасили сте живот. Има ли ишта љепше од тога?!“
У међувремену, знања са факултета сваким даном надопуњује на Неурологији, а све јој много олакшава организован и уиграни тим са којим ради.
„Уживање је радити са колегама који уливају наду у опоравак, који настоје да борба сваког пацијента прође што достојанственије. Психолошки моменат је важан, како прићи пацијенту. Ово је посао који не смије да се одрађује и може се радити само ако га заиста волите, без обзира на све тешкоће које са собом носи, а буде их. Може звучати као клише реченица – ради што волиш да не мораш радити ниједан дан – али у мом случају заиста је тако. Спојила сам угодно с корисним и радим оно што волим. Напустила сам посао са много вишом платом него што имам сад и опет бих исто урадила! Новац ми није пресудан јер истински волим позив медицинске сестре, а када се бавите послом који бисте обављали и бесплатно, онда вам ништа није тешко. Знала сам то и када сам уписивала средњу школу. Све ме то држи и трајаће док истински уживам у томе, док на терен идем са усхићењем и проводим вријеме са људима који ми пријају и који воле да раде исто што и ја. Здрава радна атмосфера и окружење додатни су подстрек да сваки дан на посао или са волонтерима одлазим тамо гдје треба“.
Миино гесло могло би стати у неколико ријечи - бити и остати човјек. Максима којом се води и у приватном и пословном окружењу, због чега данас има пријатеље куда год да крене.
„Све што има тенденцију да нас нађе, наћи ће пут до нас и заиста вјерујем да смо се тако сви ми пронашли и спојили у заједничком циљу. Сва познанства су ме оплеменила, као и рад са људима сличних афинитета. Из дружења се изроди нешто заиста дивно. Успоставили смо посебне релације које трају заувијек. То су величанствени сусрети, екипа мала али одабрана и када имате такве људе лако је пронаћи искреног пријатеља и заиста их имам свуда!“
ОМЛАДИНА СЕ РАДО ОДАЗИВА НА ХУМАНЕ АКТИВНОСТИ
„Многи млади су заинтересовани за волонтерски рад, иако старији често говоре да нису. Има их много дивних и на пракси у болници и много волим упознавати младе људе спремне на хумани рад! Такође, и на предавањима у Црвеном крсту или у акцијама даривања крви. Заиста наша младост има доста потенцијала, само им је потребан неко да их усмјери, да их пита шта их занима, да их разумије и пружи подршку како би остали овдје. Сваки дан радим са колегиницама које имају преко 20 и више година искуства и чврсто вјерујем да једне од других можемо учити, оне мене свим њиховим знањима на основу толиког искуства, а ја њих можда и неким модерним технологијама. Та размјена енергије и знања велика су ствар. Није срамота питати како бисмо нешто научили, само тако можемо имати бољу сарадњу и сјајан колектив. Нове генерације захтијевају свјежији приступ и то је нормално, а ми старији им требамо бити вјетар у леђа!“
Као прави светионик наде, Миа нас подсјећа како је мало потребно да будемо бољи људи. Зато је волонтерски рад за њу начин живљења. За људе сличне њој, понекад и много више од тога. Непроцјењиви бенефити таквих појединаца, и када се учини да су малобројни, за собом ипак, остављају велики траг. Изнова нас присјећајући колико наше мало за некога може значити све. Будимо тај мост доброте јер добра дјела чине чуда, а чуда, наш свијет бољим мјестом за живот!