За бављење науком на нашим просторима данас, поред свег знања, важни су и ентузијазам и огромна љубав јер у времену када поред пуно иновативности недостаје новца, дјелује као права магија како се до резултата увијек дође. Притом, бити жена у науци, мајка двоје дјеце, балансирати између породице и посла, два универзума која највише волите, прави је подухват. Ипак, да је све ствар перцепције увјерила нас је Требињка Александра (Мркоња) Филиповић, доктор биолошких наука на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ у Београду, научни сарадник на Одјељењу за биохемију и физиологију инсеката.
Александра Филиповић, доктор биолошких наука на ИБИСС у Београду, научни сарадник Одјељења за биохемију и физиологију инсеката
Прије 20 година отишла је пут престонице Србије, гдје је дипломирала на Хемијском факултету Универзитета у Београду, а потом и докторирала. У науци се апсолутно пронашла, посебно у самом истраживачком процесу и раду у лабораторији. Њено залагање је препознато и вредновано те се евалуацијом научника у Србији за период од 2018. до 2023. године, на основу њених радова и цитираности нашла међу 10 одсто научника у свом звању, са својих тек 39 година.
Властити пут градила је полако. Хемију је, каже, одабрала јер је разумије. Са друге стране, биологија је, како се то у животу понекад и догоди, дошла као изазов који ће постати животни позив и одлична подлога да сопствена размишљања изрази кроз различите биохемијске процесе.
„Дипломски рад сам спремала исцрпно и дуго, истовремено радећи на сјајној Катедри за инструменталну анализу, уз ментора др Мирослава Новаковића од кога сам много научила и са којим је било велико задовољство радити. Када сам завршила, на катедри нисам имала могућност да упишем докторат и да, уједно будем запослена са платом па сам након дипломирања двије и по године радила у једној интернационалној школи као професор. У једном моменту је дошла прилика за интервју у Институту за биолошко истраживање „Синиша Станковић“. Позвали су ме са Одјељења на коме сада радим и да бих добила посао требала сам уписати докторат на биологији. То ми је био велики изазов пошто сам чист хемичар – органичар, али сада ми је због тога драго“, упознаје нас Александра са почецима њеног развојног, а потом и научног пута у овом београдском Институту, гдје је већ 10 година научни сарадник.
Била је то прилика да искаже сав свој потенцијал и да коначно може да се препусти ономе што истински воли – истраживањима, до сада највише базираним на проналажењу рјешења за заштиту животне средине са новим алтернативним изворима хране. Упоредо заједно са колегама са Института ради и на упознавању пољопривредника о исплативости гајења малих фарми управо таквих инсеката богатог нутритивног састава који доприносе привреди.
„Кроз истраживање у докторату испитивала сам како неки органски загађивачи утичу на биохемију и физиологију одређене двије инсекатске врсте, економски јако значајне, код нас познате као губар и жутотрба. Дугогодишње истраживање и многобројни експерименти су нам дали податке који се могу искористити у сврху боље контроле ових инсеката у условима загађене животне средине. Оно што је занимљивије, а чиме се бавимо одређено вријеме је инсекатска врста коју у нашој лабораторији зовемо „црви суперхероји“. У питању је врло искористив црв брашнар, који се у одређеним европским земљама користи за исхрану људи, док код нас може да се користи за исхрану стоке, живине, за неке водене организме, кућне љубимце. Њихов нутритивни састав је сличан рибљем брашну и добар је алтернативни извор протеина за животиње. Оно због чега је ова врста још интересантна је што може да разлаже пластику, чак и ону деценијама нагомилану, док се све што остави иза себе користи као високо квалитетно органско ђубриво за биљке“, појашњава нам сложен процес дјеловања инсеката по нашу околину и свега онога чега нисмо ни свјесни.
ИНСЕКТИ КАО ХРАНА
„У Србији се инсекти још увијек не користе за исхрану људи, то код нас није регулисано, мада су на Сајму науке, у мају прошле године на којем сам учествовала, људи имали прилику да пробају инсекте као храну. Једна фирма из Новог Сада послужила је црва брашнара у чоколади, сиру и као грицкалицу. Било нас је доста који смо пробали и мени укусом највише подсјећа на сунцокрет. То је високопротеинска намирница и знамо колико су протеини важни, али код нас за сада може само да се користи за исхрану стоке и живине. Прошле године смо заиста били хит на београдском Сајму науке! Иначе, сајмови и конгреси су лијеп начин да упознате нове колеге, стекнете контакте, заједно дођете до неке идеје и учествовала сам на неколико домаћих. Са сваког носим значајна искуства!“
На развоју еколошке свијести настоји што више да дјелује па поред многих прилика, посебном назива и учествовање у пројекту „Ноћ истраживача“, гдје је „црве суперхероје“ приказала и најмлађима.
Колегинице из лабораторије у пројекту "Ноћ истраживача"
„То је један заиста прелијеп пројекат, прилагођен и дјеци предшколског и средњошколског узраста. Диван је тај тренутак када можете дјеци да прикажете сву љепоту науке каква јесте и гдје они могу да уживају у експериментима са вама. Представили смо им управо ове наше „црве суперхероје“ који могу да рециклирају пластику, а да би им било занимљивије назвали смо их „Пластикождери“. Поред ових, постоје различите врсте црва који се у Европи користе за разградњу одређене пластике. „Ноћ истраживача“ је за мене, која сам дуго година била члан требињског Позоришта „Слово“, била спој моје двије љубави – представе и науке. Ту, на занимљив начин морате да заинтересујете дјецу, што није лако, али ја сам, заједно са двије колегинице, истински уживала у свој театралности коју сам понијела из позоришта и знања у науци!“
ИЗМЕЂУ ХЕМИЈЕ И ПОЗОРИШТА РИЈЕЧ ИМА НАУКА
Сајам науке - са кумом и колегиницом из лабораторије уз татину подршку
„Мој отац Здравко је хемичар, а иако би се могло тако мислити, нисам одабрала хемију због тате. Њему се мој избор баш није ни допао и одувијек је имао велику жељу да неко од његове дјеце буде ветеринар. Дуго сам вагала између умјетности и природних наука јер сам годинама била члан требињског Позоришта „Слово“ и позоришна режија је била мој други избор, у неким моментима чак и први. Ипак, требало ми је нешто опипљивије. Хемију првобитно нисам одабрала да се бавим науком већ сам себе видјела у лабораторији. Разумјела сам природне науке и било ми је важно да упишем нешто у чему сам добра. А када сам дошла на Хемијски факултет, већ у првом семестру, на првом већем хемијском предмету, схватила сам да желим да се бавим науком и циљ ми је био достићи одређени просјек оцјена, неопходан да бих могла да идем на докторат. Тада сам схватила да ће наука бити мој избор. Није ми жао што сам уписала хемију јер позориште не престаје да ме прати. Будућа снаха је глумица а дјевер је познати филмски редитељ тако да сам окружена и даље тим свијетом. У Београду често одем у позориште и најљепше ми је када ми мама дође из Требиња и обавезно идемо скупа. У Позоришту „Слово“ сам учествовала у многим представама и то памтим као лијеп период живота, кога се са посебним емоцијама увијек сјећам“.
Бавити се науком у Србији, рече нам, понекад зна бити тешко, углавном усљед недостатка новца да се све реализује. Александра, чини нам се помало и сама као суперјунак, увијек ведрог погледа на свијет, истиче да то има и своје љепше стране.
„Институт би пружио све да може, али су финансије главна зачкољица у српској науци и морамо стално да се сналазимо. Међутим, има ту и нешто добро. И сада памтим интересантну ствар коју нам је једном рекао професор из Енглеске: - Српски научници су јако цијењени у свијету, зато што немају много и морају да се снађу те за њих не постоји не може и немогуће, него мора како знају и умију! – Дакле, са једне стране добијамо веома позитивна мишљења а са друге зна бити фрустрирајуће. Научници у Европи добију све што им треба, док ми морамо много да гледамо у будућност. Често будемо закочени док чекамо, али и тада се сналазимо и остварујемо међусобне контакте, што нам је прилично драгоцјено“.
СРПСКИ НАУЧНИЦИ И У СВЈЕТСКОМ ВРХУ
„Наука је сада мултидисциплинарна и тешко се њоме бавити ако сте само ослоњени на једну област. Мора све да се испреплиће да бисте били што успјешнији. Тешко је ићи у корак због наших материјалних немогућности и јако је тешко такмичити се са неким ко може све да добије. Ипак, наука у Србији доста добро држи ритам. Сналазимо се и имамо заиста сјајних научника! На Станфордовој листи најбољих свјетских научника међу два посто могу се наћи и српска имена. Један од њих је студирао са мном. Наћи се у самом врху научника у свијету говори колика је наша посвећеност, а резултати фантастични!“
Бити жена у науци у Србији, са њеног становишта је лако. Поред колега, велика подршка у свему јој је и супруг, и сам окренут свијету науке.
Жене у науци и велика подршка- са другарицама од првог дана докторских студија и доласка на Институт
„Имам среће што радим на Институту на коме је око 80 посто жена и са те стране немам ниједно негативно искуство. Међусобно се подржавамо и помажемо па могу да избалансирам и породицу и науку. Као у било ком послу, ми жене смо прави суперхероји шта све успијемо да избалансирамо. Супруг ради на другом Институту и велики ми је ослонац. Бавимо се истим послом тако да се непогрешиво разумијемо“.
Са промоције доктораната - Александра са супругом, такође научним радником
Уз све домете, овај брачни и научни пар размишља о постдокторату који би радили у иностранству јер је усавршавање логичан корак у њиховом послу. Александрине амбиције су да попут многих колега у Србији добије и пројекат који би водила. Оно о чему промишља, било би од великог значаја за многе пољопривреднике.
„Обзиром да сам за свој дипломски рад изоловала и идентификовала секундарне биљне метаболите, што је био један детективски посао, који ми често недостаје, сада би било згодно спојити знање са хемијског факултета и знање стечено током докторских студија и истражити механизме одбране биљака од инсеката. Такође, и пронаћи начин да се појача индукција одбрaмбених биљних једињења како би се биљка одбранила од штеточине на што природнији начин, без употребе јаких инсектицида, који могу нанијети додатну штету околини“.
У међувремену, колико стиже, долази и у Требиње, родни град за који је, поред породице, вежу нераскидива пријатељства и све оне успомене које доприносе да се мјесто из кога потичете увијек носи у срцу.
Породица - Александра са супругом, старијим сином, браћом, снајкама и дјевером
„Прва асоцијација на родни град увијек су људи. Долазим, не колико бих вољела због недостатка слободних дана, али се трудим да дођем два пута годишње. Супруг и старији син обожавају Требиње, а вјерујем да ће га завољети и млађи који је тек беба. Највише ми недостају пријатељи, имам их малтене од најранијег дјетињства и то су пријатељства која су остала за читав живот. Још једна асоцијација на Требиње ми је и та нека лакоћа постојања, кафе суботом као посебни ритуали. Снашла сам се у Београду, волим овај град и све што ми је пружио, а Требиње ми је у срцу заувијек. Привилегована сам и да ми је другарица из Требиња сада прва комшиница па можемо да спроводимо наше требињске ритуале и овдје у Вождовцу“.
Александрина посвећеност науци осјети се у начину на који говори о професији и сваком сегменту свог позива. Страст за истраживањем, знањем али и свим другим аспектима који обогаћују живот, показују колико тек има да понуди и колико свестраности у себи носи. Кроз стрипове и суперхероје, сличне јунаке у позоришту, седмој умјетности, литератури те у коначници и у лабораторији, дакле из свега што воли, проистекла је, слободно можемо рећи, и супержена у свијету науке!
.jpg)
