Након десетогодишње паузе женски фудбал поново се игра у Требињу. Судећи по броју дјевојчица, њих 70 колико се уписало у ЖФК „Леотар“ почетком августа прошле године, заинтересованост је прилично велика и ништа мања ни пред први рођендан клуба. Дјевојчице распоређене у двије групе, сениорке и цурице до 13 година, не само да се такмиче на нивоу БиХ, него су већ имале и запажене резултате.
Води их тренер Јелена Миловић, једна од главних иницијатора да се оваква спортска прича покрене у Требињу. Наша фудбалерка и репрезентативка БиХ, судија и Уефин едукатор за тренере у Сарајеву, гдје предаје са професорима из Фудбалског савеза БиХ, покретањем женског фудбала у Требињу остварила је властити, најљепши сан.
За свако звање које посједује изборила се сама, онако срчано како је играла сваку утакмицу, истовјетно како је данас посвећена свакој фудбалерки свог клуба. Јер, Јелена другачије не може. Онако како је као мала успјела да одбрани спорт који воли, упркос предрасудама околине, говори да је њена борба увијек ишла до финала. Па и онда, када је као једина дјевојчица са дјечацима играла лопте испред зграде, али и када се уз подршку породице, са 10 година опредијелила да фудбал буде њен једини пут.
„У Требињу је 2002. основан ЖФК 'Леотар текс', што је мени било невјероватно. И данас сматрам да треба честитати Драгану Јоксимовићу који је те године, када су према женском фудбалу биле огромне предрасуде учинио јако храбар потез. Почела сам да тренирам 2003. и одмах знала да нисам погријешила. Радила сам оно што волим и уживала, знајући да ме више нико неће моћи одговорити, да ће то бити мој пут у којем ћу сигурно себе дати 100 посто“, започиње са нама причу ова изузетна дјевојка.
Са ставом који је имала тада, храбро и непоколебљиво је наставила до данас. У Требињу је тренирала десет година и са клубом остварила запажене резултате – били су прваци РС и вицешампиони БиХ.
„Биле су то дивне године. Осим мене, играле су и Требињке Милена Николић, сада капитен БХ репрезентације, Ања Стевић капитен 'Радника' која нам се враћа у 'Леотар', као и Драгица Денда и Оливера Чучковић, тренутно мој помоћни тренер у ЖФК 'Леотар'. Наш клуб заиста је био пун талената. На жалост, након извјесног времена почео је да се гаси. Није било слуха, недостајало је финансија да се све изнесе. А мени се од фудбала није растајало и одлучила сам да покушам негдје друго. Тако сам 2012. године отишла у ЖФК 'Радник' Бијељина“.
У нови клуб одлази са 19 година и већ као репрезентативка БиХ. Играчку каријеру наставља и ниже успјехе, како фудбалске, тако и као тренер неким новим, али и већ искусним фудбалеркама „Радника“. Знајући одувијек који јој је циљ и у ком правцу треба да се усмјери, са 25 година преузима омладинску селекцију са којом веома брзо осваја титуле БиХ.
„Уз све обожавање фудбала, одувијек сам тежила томе да будем тренер. Иако у датом моменту још нисам била завршила играчку каријеру, та чињеница што сам знала шта желим да будем у животу, чини ме посебно срећном. Увелико сам играла у 'Раднику', а званично сам постала тренер са преузимањем омладинске екипе. Није да се тако нешто не дешава у нашој држави, али ме радује да сам истовремено могла да радим двије мени највољеније ствари. Тренирати друге, учити их и преносити им знања ме испуњава и трудим се да свакој фудбалерки дам највише од себе!“
Пут до звања тренера није лаган, што нашој саговорници ни у једном тренутку није представљало препреку. Одавно навикнута да се ономе што воли даје употпуности, апсолутно свјесно и, наравно, свим срцем, ушла је и у тренерске воде. Иза себе има положене УЕФА Б и А лиценцу, сертификате признате у цијелом свијету, захваљујући којима је водила прво кадетски, а потом сениорски тим те постала тренер националног тима БиХ за дјевојчице од 15 и 17 година. Жеља јој је да упише и ПРО лицецу са којом би могла да тренира најјаче тимове свуда у свијету.
УСПОМЕНЕ КОЈЕ НЕМАЈУ ЦИЈЕНУ
„Што се тиче и 'Леотара' и 'Радника' имала сам срећу да смо имали феноменалан колектив. Многе дјевојке су оставиле огроман траг у мом животу. Из 'Леотара' многе су моје најбоље пријатељице, са којима дијелим свакодневна дешавања и сваки слободан тренутак. За 'Леотар' ме посебно вежу дружења, утакмице које су биле специфичне, много радовања, смијеха, одрастања мене као особе и како сам се изградила у тим моментима. Најтеже ми је било када сам отишла из 'Леотара', уопште из Требиња и раздвојила се од породице и свих мојих дивних људи. Тада сам спознала све емоције према том клубу. Исто и у 'Раднику'. У Бијељини сам научила ко сам заиста, које су ми амбиције, гдје себе видим у будућности. Ту сам први пут постала кума и доживјела много лијепих играчких тренутака“.
Све што је остварила сматра наградом за огроман уложени труд. Прво у себе, а потом и на терену и за друге. Огромна љубав према фудбалу и родном Требињу те чежња што се овај спорт не игра међу женама у њеном граду, прошле године довели су до тога да се врати и ту, на мјесту гдје је све једном почело заврти нову, посебну спортску идеју.
„Оснивање клуба била је моја велика жеља о којој сам маштала годинама уназад заједно са својим пријатељицама фудбалеркама. Женски фудбал данас је у огромној експанзији и веома се брзо развија у свијету. Држала сам предавања на тему женског фудбала, о специфичностима овог спорта и мој главни осврт био је на мањак женских клубова код нас, са акцентом на Требиње. Освијестила сам да наговарам друге да се покрену и запитала се шта ја радим? Никада нисам имала повреде и са 28 година сам тренирала сениорке. Бијељина ме више није привлачила, освојила сам све што сам могла, све своје дала тим дјевојчицама. Било је, дакле, вријеме да нешто конкретно учиним за дјецу из свог града“.
А како се у животу коцкице увијек сложе када треба, тако је Јелена на једном од предавања срела Требињца Васа Мијановића, који јој је, прича нам, помогао да се повеже са предсједником ФК „Леотар“ те на своју идеју коначно стави тачку.
„Након скоро годину дана од оснивања, могу слободно рећи да смо покренули једну феноменалну причу! Имамо око 70 цурица у клубу, од којих је њих 50 стално активних. Веома сам поносна на сваку! Требиње има много талената и мислим да смо граду понудили велику ствар. Свако ко жели може да нам се придружи у сваком тренутку. Чланарине код нас нема. Никада не бих задржала дијете због чланарине, већ желим да радим на квалитету. Наша врата свима су отворена. Ту смо да дјецу развијамо у добре и квалитетне особе, што је моја примарна мисија. Женски фудбал је специфичан због огромних предрасуда са којима, када се рано суочите, послије сте спремни на сваки изазов. Мене су ојачале, постале моје најбоље оружје, одавно ме припремиле за живот. Зато је Женски фудбалски клуб 'Леотар' наша заједничка борба против предрасуда и неистина“, са осмијехом и њој својствено, са пуно емоција нам рече.
НАЈСЈАНИЈА ЗЛАТНА МЕДАЉА
„Женски фудбал ојача психу. Као тренер, инсистирам на томе да дјевојке не скривају емоције и оно на шта скрећем пажњу је емпатија. Јако ме боли чињеница да живимо у друштву у коме бити добар човјек није врлина, од тога се јежим и даћу све да овај тим има здраву енергију, пуну љубави. Спремна сам све своје оставити по страни да дјецу научим да буду подршка једни другима. Не морамо бити прваци, није бит бити први у спорту већ први као људско биће, да поштујемо све што нам се нуди, његујемо тимски дух и када негдје дођемо да нам се људи радују. Када сам одлазила из Бијељине било ми је јако емотивно. То што сам се повезала са свим тим дјевојкама да увијек можемо једне на друге да се ослонимо, моја је највећа титула и златна медаља коју сам донијела у ЖФК 'Леотар'!“
Будуће требињске наде увелико тренирају, а припреме за такмичења која их очекују од септембра крећу од 20. јула. Иако се сналазе најбоље што могу како би својим члановима обезбиједили максималне услове за тренирање, то их, каже Јелена, не спутава да било на ливади поред бивше касаране или у Граду сунца свим срцем играју спорт који воле.
„Оно што се мора поправити је инфраструктура која нам отежава рад и дјевојке немају услове за потпуно развијање, али вјерујем да ћемо се и са тим изборити. Поред Требињки, у клубу имамо и седам дјевојака из Билеће у сениорском тиму и веома сам срећна што смо Херцеговини дали нешто што није имала. Одушевљава ме њихова радост на тренингу. Оне су моја и мотивација самог клуба, снажан елан да им дам све што могу. Ускоро ћемо вратити и неке фудбалерке које су отишле и понудити им озбиљан и добар рад, могућност да се овдје развијају и раде оно што воле. Моја лична мисија је да женски фудбал не буде дискриминисан већ да буде уточиште свим младим дјевојкама које воле овај спорт!“
А спорт као спорт, било да га играју жене или мушкарци, иста правила важе за све. Разлику чине мале финесе.
„Мислим да су некад дјевојке срчаније јер код нас много више раде емоције па се игра страственији фудбал, а морам признати да је мушки бржи. Разлика је само у извођачу. По мени, жене играју љепши фудбал. Немамо још увијек толико публике, али полако помјерамо границе ка пуним трибинама“, са осмијехом нам каже Јелена.
ЧАСТ ЈЕ ИГРАТИ ЗА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ
„Први позив за репрезентацију БиХ био је са мојих 17 година, за узраст до 19 година. То је нешто о чему сви сањамо и што нам је награда за сав труд и рад. Прелијепо! Огромна је част играти у репрезентацији и борити се за државу у којој живиш. Када си у репрезентацији пуно путујеш. Обишла сам доста држава, доживјела чудесна искуства. Све то сама себи не бих могла обезбиједити. Надам се да ћу нашим дјевојкама омогућити не само да играју фудбал него да им овај спорт буде изазов живота!“
И то ће се временом промијенити сигурни смо па ће се и женски фудбал посматрати по чувеној крилатици „најважнија споредна ствар на свијету“. Зашто и не би био, када жене играју и све остале спортове и при таквим изборима са собом не носе терет осуде.
„Мени је фудбал донио прелијепа искуства која бих вољела да све моје играчице једног дана доживе. Обишла сам пола Европе, у срцу заувијек носим дружења и бројне успомене, попут оних са освајања првог пехара са 'Леотаром' и са кадеткињама као тренер 'Радника'. Са ове стране терена могу рећи да је лакше играти него тренирати, али позив тренера ме одувијек привлачио и данас радим оно што највише волим!“
Зато не сумњамо да ће женски фудбалски кораци у Требињу прерасти сами себе. Када се већ срце толико јако оставља на терену, а сваки шут испрати бура емоција, са јединим циљем да се игра и његује спортски дух, онда оваква прича мора заживјети. Нарочито када на терен уздигнуте главе излазе дјевојчице са ставом, којима фудбал једнако значи као другима кошарка, одбојка, рукомет и тако редом. Јер спорт је спорт, а као и у животу, подјеле су сувишне и нису добродошле. Важно је бити свој на своме, радовати се оном што душу испуњава и живјети фудбал по властитим мјерилима!
