Инспирисана средњевјековном историјом, традиционалним костимима и сусретима различитих култура и људи у једној средини, Требињка Ирена Маловрх можда се није случајно нашла у улози волонтера. Више се чини да ју је заинтригираност спајања супротности и постизања склада у том прожимању довела ту гдје је данас. Да звање дипломираног антрополога и етнолога, добијено на Филозофском факултету у Београду, вјешто примијени на рањиву и занемарну популацију.

Антропологију назива првом љубављу, а у корак је слиједи историја, дотле да јој је хоби читање историјских књига, а страст истраживање епоха, култура, народа и њиховог начина живота. Волонтерски рад на образовању Рома за њу је био пун погодак, чиме је, каже, на невјероватан начин изашла из своје зоне удобности и доживјела предивно искуство.

„Да напустим Требиње на једно вријеме утицао је мој вјереник, иначе Швајцарац, који ме подстакао питањем: 'Да ли знаш да свијет постоји и изван Требиња?' То ме, на неки начин отријезнило. Претраживала сам сајтове и наишла на оглас за међународни пројекат Европског волонтерског сервиса (EVS), који траже волонтере за рад на инклузији Рома у Хрватској. Звучало ми је интересантно и конкурисала сам. Нисам вјеровала да ћу проћи. С обзиром да сам била једина из БиХ, није постојала могућност да идем самостално, него преко неке волонтерске организације јер је таква процедура. Повезала сам се са Невладином организацијом Словенаца 'Триглав', који су ме прихватили, а како сам по поријеклу дијелом Словенка, то ми је био још већи мотив да идем и истрајем“, прича нам ова тридесетогодишња Требињка.

Од фебруара до јула ове године боравила је у Загребу. Усхићено говори да ју је прилика да ради и дружи се са Ромима, употпунила као особу. Упознала је њихову културу и за, наше поимање, потпуно другачији начин живота. Како сматра, управо због тога и вриједан пажње.

„Волонтерски рад ме на неки начин просвијетлио. Састојао се од бројних радионица и предавања дјеци по школама на теме пораста толеранције и сузбијања дискриминације. Моја област биле су антидискриминацијске радионице у мјешовитим школама са дјецом. Разлике су готово опипљиве. Колико год упаковали слику реалности у што љепши папир, дискриминација је присутна свакодневно, а нарочито међу националним мањинама. Једно од троје ромске дјеце нема образовање, а кад је ријеч о дјевојчицама, поразно је да се већина уопште неће образовати. Ромима се ни за посао не пружа прилика и то је тужно“.

Времена је имала и за своју неизмјерну љубав – истраживачки рад, што назива једним од омиљених дијелова волонтирања. А креативан рад требала је примијенити на радионице за дјецу, што јој је било најзахтјевније.

„У питању су основне школе и дјеца до петог разреда. Није било једноставно смислити нешто што ће они сматрати инетересантним, а тек научити нешто из тога. Требало је дјеци објаснити шта је то дискриминација, али њиховом терминологијом. Изузетан изазов заиста и диван осјећај кад вам дјеца узврате, онако искрено, како само они знају. Све нам заправо почиње са дјецом. Потребно их је од малих ногу учити толеранцији, његовању разлика међу људима и обасипати их љубављу. Само тако ће схватити да се подјелом и мржњом ништа не рјешава. Такође и са Ромима, али и сваком другом мањином, потребно је од малена радити, на више нивоа и дуги низ година. Укључити их у друштво, а не правити сегрегацијска насеља. Тужно је да доста Рома неће уопште да се изјасне као Роми да не би имали проблема. На овај начин штите себе и породицу од дискриминације. А ми смо у 21. вијеку и себе називамо цивилизованим друштвом. Нажалост, на дјелима нисмо тако снажни“, отужно говори ова Требињка, након што је имала прилику да се директно сусретне са животом и проблемима Рома у Хрватској.

Упркос таквом статусу, одушевила се њиховој вјечитој радости према животу, непосредности, отворености и искрености.

„Отишли смо у највеће ромско насеље у Хрватској. У секунди око мене се окупила гомила дјеце и постављали су ми стотину питања. Сви смо им били занимљиви. Тако су искрени и спонтани, немају ограничења шта ће им ко рећи нити било каквих предрасуда. Једноставни су и нас прихватају боље него што то ми чинимо кад је о њима ријеч. Био је то заиста диван сусрет“, препричава Ирена један од емотивнијих тренутака волонтирања и рада са ромском популацијом.

Зато нас увјерава да је бити волонтер драгоцјено. Да има предности и мана, али да је предивно када љепша страна медаље превлада.

„Ту мислим и на себе. Није увијек било лако. Уз обезбјеђен смјештај и храну, за све друге активности, мимо пројекта, на нама је било да се снађемо. Није ми све било сервирано. Волонтирање ми је помогло да изградим себе. Много тога сам научила о својој и другим културама дружећи се са волонтерима из Белгије, Француске, Италије, Турске, као и са Ромима. Било је личних изазова које сам превазишла и по ко зна који пут схватила да је најважније памтити само оно лијепо, а тога је, свакако, и много више. Живот сам много реалније сагледала и захвална сам на томе!“ 

Од искустава самог посла, истиче да су је највише фасцинирале конференције на тему антидискриминације, попут Уницефове „Вртић за свако дијете“ о томе колико је битно да дјеца иду у вртић, посебно ромска. Акценат ставља и на дводневну радионицу у оквиру пројекта „Мрежа градова и цивилног друштва за сузбијање дискриминације“, у организацији Куће људских права у Загребу и европске антирасистичке мреже.

„Представили су нам двије позитивне праксе, које се данас примјењују у Европи. Менторски пројекат из Берна од 2005. године, који води Невладина организација 'Фемин' за повезивање жена миграната са стручнњацима из Швајцарске, у сврху побољшања приступа раду, пружању информација и развијању нових контаката. Друга је спроведена у Барселони. У питању је модел демократског учествовања дјеце у развијању критичког размишљања, гдје је ученицима од 8 до 12 година омогућено да уз наставнике расправљају о питањима од важности за град у ком живе. Нама су приказана једноставна рјешења која су дјеца понудила. Одушевило ме колико логички и једноставно размишљају“.

Најсрећнија је, ипак, што је успјела другима да помогне, па макар то било и виду подршке и разумијевања, што је понекад и довољан мотив да некога покренете. Жеља јој да се и у будућности бави сличним радом, нарочито у смјеру пружања помоћи кроз образовање, важним аспектом сваког друштва.

„Надам се да сам успјела да промијеним угао гледања многих са којима сам радила, посебно дјеце. Ако сам успјела да им објасним да је толеранција битна за живот и понудила им важну тему за размишљање, па макар је једно дијете усвојило, постигла сам нешто. Јако је важно да људи схвате да је образовање сваког човјека изузетно битно јер мијења друштво на боље“, став је ове младе жене, отвореног ума и срца.

Иренин мото је остати човјек у сваком тренутку. Читав спектар активности свог волонтерског дјеловања усмјерила је ка том циљу. Од себе је дала много, а добила још и више. Зато је њена препорука лако примјењива.

„Љепота је у изазовима и сусретима са различитим људима, другачијим културама, мјестима... Препоручила бих свакоме да се покрене јер живот започиње изван зоне комфора!“

Доживљај и са туристичке стране

„Загреб је прелијеп, као да је стало вријеме у 19. вијеку. Била сам у могућности да пропутујем Хрватску. Заљубила сам се у Истру и Водњан, прелијепо мало мјесто, као да је дио италијанског села стављен у Истру. Ту сам први пут јела похован багремов цвијет. Фантастично! Онда Шибеник, Муртер, Кутина, Славонски Брод, загорске штрукле... Да нисам волонтирала у Хрватској не знам да ли бих икад отишла све то да видим. Посебна ставка су пријатељства. Било нас је са свих страна. Упознала сам људе из Белгије, Француске, Италије. Сви су по завршетку шестомјесечног волонтирања дошли код мене у Требиње. Скоро цијели јул била сам им туристички водич. Одушевили су се нашим градом, због чега сам пресрећна и поносна!“

Живот на релацији Требиње – Њемачка – Швајцарска

По природи радознала, Ирена течно говори енглески језик, а упоредо учи њемачки и француски јер су јој потребни за будући живот, који планира у Швајцарској и Њемачкој.

„Вјереника а будућег мужа упознала сам случајно у Требињу и ево четири године смо заједно. Он ми је велика подршка. Имамо сличне ставове и погледе на свијет. Захваљујући њему сам се и пријавила за волонтирање у Загребу. Швајцарска је предивна земља и радујем се одласку. Увијек кажем да идем тамо да одморим. Љепота Гријера, његовог родног града, не може се ријечима описати. Мало мјесто са викенд кућицама и погледом на планине и шуме. Чаробно!“