„Јако се радујем док склапам каменчиће и кад завршавам мозаик, али кад га уграђујем... ја сам као мало дијете, које поскакује од среће!“

Стакласта структура, цјепљивост, тврдоћа, прелом, боја, минерал или стијена, мермер, гранит, рубин, оникс... на првој години факултета су се морали знати у по' дана – у по' ноћи. Тада сам се почела дивити свим тим „каменчићима“.

Тачније мозаицима, који настају вјештим уклапањем хиљада камених коцкица чинећи најнеобичније шаре и украсе. Данас се мозаици могу видјети на споменицима, у црквама, приватним кућама, оградама, капијама... Запитала сам се ко их израђује? Ко је мозаичар у Требињу?

На Богојављење, по завршетку пливања за часни крст, упознала сам Риста Миситу. Непосредан, ведар и насмијан, необично риђ за Херцеговину, у својим тридесетим годинама. Морам признати да сам очекивала неког много старијег, са грубим испуцалим рукама уморним од чекића, клијешта и грубог камена.

Врло брзо сам сазнала да је по занимању прецизни механичар, али тај посао одавно не ради. Ристо живи и ради мозаике. Одабрао је позив мозаичара. Врло риједак и необичан у нашем граду. Он је и клесар и вајар. Самоук је, али гени су чудо. Генерацијама су Мисите из Кијева дола, са Бобана у „дружењу“ с каменом показивале своје таленте. Од дјечачких дана се дивио породичном гробу у сеоском гробљу кога је исклесао његов ђед шездесетих година прошлог вијека. Облик, линије, слова... без адекватног алата.

Колико је задовољан оним што ствара најбоље говори осмијех који непрестано титра око његових усана. Вјерује у гене, али и да је таленат божији дар. Подсјећа ме да је Господ у светом јеванђељу рекао: „Од пророка је писано, биће од Бога сви научени!“.

Дакле, Бог је сваком човјеку дао дар. Само је то на човјеку, да он искрено отвори своје срце и затражи од Бога. То је врло једноставно, по Ристу. Тај дар се добија смирењем и стрпљењем које долази изнутра. Човјек мора постићи унутрашњи мир, а то може само молитвом.

„Са моје тачке гледишта, много су битни пост и молитва. Без тога не бих постигао мир потребан за овај посао. Просто осјећам да је то јаче од мене. Док ово радим, осјећам да неко стоји изнад мене и заправо ми показује како да уклопим каменчиће. Сматрам да је Он тај који ствара, а мени је дато да извршавам. Зато кажем да је много битно да свако тражи свој дар. Замислите како би било лијепо да свако открије свој дар и да живи од тога. Мени је дато да радим и да живим од тога. Нажалост, не открију сви свој дар јер немају скромност. Каже се: колико год имаш бићеш богат, само ако имаш срце. Срце и душа су основ свега. Кад радиш мозаик од 20, 30, 50 хиљада каменчића од нпр. 2 милиметра, онда мораш имати душу да све уклопиш“, прича ми Ристо, стављајући до знања да му је материјално најмање битно.

Наглашава да мозаичар мора бити прецизан. Због тога се диви стрицу, чувеном офталмологу, који најпрецизнијим покретом руке, без дрхтаја, узме пинцету и човјеку извади стакло из ока. Та мирноћа руке је, закључује, генетска. По узору на њега и Ристо користи офталмолошку пинцету. Процијенио је да би му она била најбољи алат. Купио је себи и од тада ужива уклапајући милиметарске каменчиће. Ипак, главни алат су му клијешта за сјечење камена, те двије машине. Машина, која камене плоче сијече на штапиће и друга, која од штапића прави коцкице. Наш суграђанин тврди да је јако битно да умјетник сам себи прилагоди алат...

Постоје двије методе израде мозаика. Директна и индиректна. Директна метода је кад се ради цртеж мозаика па се стави мрежица, а затим и малтер. На малтеру се опет исцртава цртеж и увијек се ставља не превише малтера, него онолико колико човјек може да одради у одређеном временском периоду. Коцкице се сјецкају и стављају на малтер. Ако остане вишка малтера, нашпанује се најлон или нешто друго да држи влагу, да се везиво не би брзо сушило. Модернија техника је кад се коцкице лијепе директно на мрежицу. И онда се може прилагодити било којој површини.

Индиректна метода, којом највише ради, је исцртавање цртежа на папиру и то обрнутог, у негативу. Значи, стваран лик је доле и мозаичар га не види. Сваки каменчић се понаособ лијепи на папир. Онда се стави мрежица и мозаик се суши. Кад се мозаик осуши, окрене се и чисти. Мора се опрати да би био спреман за уградњу. Тек тада се види стваран лик. Ристо преферира традиционалну ранохришћанску технику код које се мозаик не ради фином, глазираном страном камена него се окреће она друга страна, која је „жива“ и приликом које структура камена долази до изражаја. Тада се боје „преливају“. На први поглед сваки камен изгледа исто, али кад се лијепо исполира, онда се добију невјероватне нијансе.

Највише од свега што овај млади умјетник жели је да сам угради мозаик.

„Јако се радујем док склапам каменчиће и кад завршавам мозаик, али кад га уграђујем... ја сам као мало дијете, које поскакује од среће! Деси ми се доста пута да одлазим на то мјесто гдје треба да уградим мозаик, уградим пола или не уградим ништа или само ставим да 'сам о себи' ту стоји. Зашто то радим? Јер бих дошао и сутрадан, још једном да га видим. Не могу да се одвојим од њега. Нпр. у цркви Св. Јована има 40-ак мозаика и дешавало ми се да се попењем на скелу и ставим мозаик, дува вјетар, да падне све би се поломило у хиљаду комада. Ја одем тако и оставим га. Они људи галаме - шта смо ми данас радили... Једноставно вјерујем да неће пасти. Срце игра у мени јер знам да се то неће десити. И то је нешто прелијепо“, фасцинирано ми прича Ристо.

Јако тешко проналази квалитетан материјал. Међутим, то га не брине. Дешавало му се да почне мозаик и нема довољно камена. Како црпи залихе, тако се камен појављује. Необјашњиво, али га тада проналази на неочекиваним мјестима. Срећан је што познаје изузетне људе који обрађују камен. Сматра да су људи који се баве каменом посебни, да га поштују и колико год да интервенишу на њему, увијек се труде да он остане такав да може да буде враћен у природу.

Он сам користи природни камен, вјештачки камен, венецијанско стакло са Малте, керамику... Купује у Требињу, али се сналази и широм свијета. Недавно му је затребао плави бразилски камен. Нашао је оникс из Пакистана, одушевљен је његовом љепотом. Њиме украшава ореоле. Фасцинира га палета његових боја. Некад је прозиран, некад је жут, некад зеленкаст, некад боје леда... Искрено ми признаје да га мозаичари обично избјегавају јер, ако се излије бијелим малтером, има једну боју, а сивим малтером - другу.

Скупоцјен материјал прави му проблем приликом наплате мозаика. Деси му се да човјек пита колико кошта, и, на помен реалне цијене, каже да је скупо. Опет, на другој страни, они које се разумију у ову умјетност често кажу да ради прејефтино.

Ристо већином ради по поруџбини. Увијек има посла. Признаје да већ може себи да испуни понеку жељицу и направи мозаик за своју душу. Материјала увијек преостане. Јер сваки дан скупља материјал, као домаћица која сваки дан иде у продавницу да докупи нешто за кућу.

Кад му неко наручи мозаик, битно му је да има повјерење и слободу. Повјерење у смислу да их неће изневјерити, да ће направити како желе. Опет, има и она друга група људи који, кад почне да ради, долазе свако три дана да виде како напредују „радови“, да провјеравају, да запиткују. Признаје да су људи неповјерљиви од тренутка кад им нацрта цртеж и док не направи мозаик. Често немају стрпљења па траже за пет дана готов мозаик.

До сада Ристо је урадио велики број мозаика, али, као што мајка свако дијете воли подједнако, тако ни он не може издвојити ниједан рад посебно. Интересантано му је било радити споменик палим борцима за гробље у Засаду. Са једне стране је мозаик Карађорђа у природној величини, а са друге Исус Христос и имена палих бораца. Сад почиње да ради мозаик Св. Јована за манастир Косијерево.

На питање шта би украсио мозаиком, он ми у полушали – полузбиљи одговара:

„Дођу ми често момци којима се свиђа мозаик, кажу да би то радили, али тврде да немају таленат. Онда се ја нашалим с њима па кажем - како ће ми за десет година помагати рестаурацију Аја Софије?“

Риста су три пута звали да ради у храму Св. Саве, али је одбио. Каже ми да су у питању велике површине које треба прекрити мозаиком, а он ради све сâм па се захвалио на позиву јер је свјестан да нема потребну брзину коју захтјевају тимови неимара који тамо раде. Врло му је тешко да нађе сараднике, помагаче... дођу, раде 3-4 дана и оду.

„Овдје би требало да функционишемо на поглед. Чим се почне објашњавати 'како би требало', губи се и вријеме и стрпљење. Ако се људи не разумију тешко ће настати мозаик“, додаје мозаичар Ристо и наглашава да му неозбиљни не требају јер би му упропастили скупоцјени материјал. Ради вајарске и клесарске радове јер су за мозаик јако битни и мајсторски и занатски и умјетнички дио. Ако од то троје једно фали, неће бити добар мозаик.

Велика му је част што је урадио два чирака за часну трпезу манастира Косијерево. За престоље, ту гдје се освећује крв и тијело Христово, да баш ту он уради.

„Кад свештеник узме свети путир у руке и кад се моли каже: - За све ктиторе, приложнике и краситеље овог светог храма, нека им помогне Господ Бог! Ово је велико за мене. Па замисли да радиш неки посао, који много волиш, за који живиш, па да се још неко моли за тебе. Има ли ишта љепше“, закључује Ристо овај разговор са увјерењем да посао мораш радити из љубави.

Како разговор одмиче, стичем утисак да је заправо мозаик одабрао Риста. Гени, клесарство у породици, прецизност, стрпљење, вјера и молитва. Довољно да се дивимо његовим дјелима.

Дар за музику

„Моја родица Марија, професор виолине, свирала је прву виолину на опроштајном концерту Лучана Паваротија. Њен брат Ђорђе свира гитару. Прије извјесног времена био сам код њих у Београду. План нам је био да једно јутро идемо на роштиљ у Калуђерицу. Рођакова гитара је била у ауту и ја сам је увече извадио. Не знам зашто. Инсистирао сам да је понесемо у стан иако нисам знао свирати. Они су говорили да је не распакујем, да је ујутро не бисмо опет морали паковати. Преко ноћи ауто је украдено, а мој рођак Ђорђе је онда рекао: 'Ти си је спасио. Твоја је!'. И тако је гитара стигла у Требиње, а ја сам самостално научио да свирам. Акорд по акорд.“

„Посебан“ однос с комшијама

Пошто се некад толико „задуби“ у посао да и не осјети колико ради, има посебан однос са комшијама. Чак га је недавно један питао: „Комшија кад ћеш ти да престанеш да брусиш?“, а кад је он одговорио: „Ако Бог да, за седамдесет година, а нећу ни тада!“, комшија се мало наједио и рекао: „Али ми одмарамо поподне! Бар сијесту испоштуј!“.

 Јелена Ковачевић