Nas troje, porodica.JPG (236 KB)

„Без обзира што сам држављанин двије земље, себе сам одувијек сматрала држављанином свијета. Скученом су ме чиниле средине у којима бих на било који начин била обиљежена или приморана да то будем. Можда је то југословенски дух у мени, али увијек сам вољела да будем окружена различитостима. Кроз моју каријеру у Америци била сам привилегована да будем у друштву људи из разних култура, разних вјеровања и обичаја. Иако је мој посао да учим друге, редовно учим и од свих њих. Сваки сусрет и сарадња ми донесу ново парче свијета, што ми је једно од најдрагоцјенијих искустава. Обогатило ме знањем и употпунило моју личност. Самим тим што сам се удала за Џона, одабрала сам да славим сусрет култура и наше дијете учим да су толеранција, људскост и обзирност према другима једини начин на који треба живјети свој живот“...

Овим ријечима нам Ана (Цице) Ман (Ana Mann), Требињка која живот и каријеру више од деценије успјешно гради у Америци, веома јасно предочава и саму себе. Личност која тежи вјечитој надградњи властитих знања и врлина, онога по чему припада свијету и свијет њој. Цијелог живота, вјешто спајајући знање и љубав према енглеском језику, живи онако како је одувијек маштала. Изучава енглески језик, а кроз рад са студентима има прилику да знање за које се образовала и преноси.

У Сарајеву је дипломирала на Филозофском факултету, упоредо радећи као преводилац за америчку књижевницу Барбару Сорош. По завршетку студија каријеру је започела у Школи страних језика „Интерлингва“ у престоници БиХ. Био је то посао који јој је, прича нам, пружио простор за усавршавање, како језика, тако и професорског рада са студентима Економског факултета, грађанима и запосленима у различитим компанијама.   

Сплетом животних околности, како то обично бива и испостави се сусретима који нам живот испуне у сваком смислу, на послу упознаје извјесног Џона. Американац, упућује нас Ана, по мајци словеначког поријекла, одувијек заинтересован за историју и културу овог поднебља, одабрао је БиХ у жељи да поближе доживи мало југословенског духа.

sa kolegicama.JPG (195 KB)                                                                Ана са колегиницама са посла

„Након једногодишњег живота у Словенији, хтио је да настави да обилази бившу Југославију, али је морао да се запосли да би се издржавао. Буквално га је његов авантуристички дух, а могуће и судбина, довела у Сарајево. У нашу школу примљен је као предавач енглеског језика, као човјек са говорног подручја, а знао је и мало нашег језика. У том периоду, пошто сам радила као преводилац и наставник, била сам презапослена и вијест да још морам да тренирам и надгледам америчког наставника ми се баш није допала. Џон увијек каже да је наша реакција једно на друго кад смо се упознали била потпуно различита. Њега је, наводно, обрадовала згодна менторка, а мени се смркло уз нове обавезе! Међутим, јако смо добро сарађивали и Џон се брзо уклопио у БиХ. Прво смо били сарадници, па пријатељи, а онда пар људи који се лијепо могу пратити кроз живот“, упознаје нас шармантно Ана са човјеком уз кога јој се све промијенило.

Као амбициозан пар, двоје људи које се пронашло интелектуално, а препознало емотивно, одлучили су се да оду у Америку. Свјесни да тамо имају много више могућности, живот су наставили у Индијани, Џоновој домовини. Премда су јој прве двије године живота, како нам предочава, у овој америчкој држави биле тежак период, не могавши да ради, ни да студира, то није умногоме нарушило њене утиске о свијету у коме се нашла.

ana sa studentima 1.JPG (193 KB)                                                           Анини студенти-најбогатије искуство

„Супругова породица и пријатељи, окружење добрим људима, у многоме су ми олакшали одвајање од породице из Требиња. А када сам коначно добила радну и путну дозволу, отишла сам кући и тада схватила да сам се, хтјела или не, већ била навикла на живот у Америци, ма колико да су ми сви моји одавде недостајали. Свидјело ми се гостопримство људи у Индијани, по чему су иначе и познати и то ми је помогло да се осјећам као код куће. Нарочито су ми се свидјеле безбројне могућности које се пружају младим људима“.

Добијањем радне дозволе, Ана своју шансу није пропустила. Запослила се у школи страних језика ELS Language Centers у Индијанаполису, у којој је радила годину дана, црпивши сва знања и искуства новог амбијента и радне средине. Чак је и трогодишње паузирање од посла, рођењем кћерке није омело да посвећеност дјетету усклади са новим подухватима.

„Када је Марина Лара пошла у предшколску, ја сам започела свој магистериј на Ball State (BSU) Универзитету у Индијани. Одлучила сам се за програм TESOL (Teaching English to Speakers of Other Languages), из неколико разлога. Први и највећи је био што је мени енглески језик буквално промијенио живот! Знајући колика је моћ знања другог језика, страшно сам жељела да другима помогнем да промијене животе. Други разлог је што одмалена једноставно волим енглески језик и све везано за њега. И наравно, велики разлог је чињеница да сам увијек жељела да будем просветни радник. Од момента када сам као мала посјетила час српског језика и књижевности који је држала моја мајка и видјела како њен рад мијења животе и с колико љубави и преданости то ради, схватила сам да је то и мој позив. Срећом по мене, програм који сам изабрала на BSU је био идеална комбинација љубави према енглеском језику и жеље да преносим знање које имам“.

Ana sa suprugom Dzon Mann.JPG (243 KB)                                                    Ана са супругом Џоном Маном

Тако је ова Требињка, наново студент, добила први ангажман. Асистент предавач. Слиједила је гесло да се сваки труд исплати, студије у року завршила и запослила се у Интензивном Енглеском Институту на матичном Универзитету као инструктор енглеског језика. Доживјела је да као странац у Америци, земљи у којој се тешко изборити за своје мјесто, гдје многи раде и више од једног посла, оствари могућност да се бави професијом за коју се образовала, што се многима често не дешава.

„Радила сам посао из снова, окружена колегијалним професионалцима са којима сам дијелила страст према енглеском језику и помагању људима. У току студирања, касније и у колективу, живјела сам свој амерички сан. Мој рад и труд су били цијењени и награђивани, што ме тјерало да наставим да се унапређујем и учим од других. Могућност да радим на мјесту гдје сам била поштована и мотивисана, и све то на језику који послије свог матерњег највише волим, додатно ми је помогло да заволим живот у Америци“.

Са одушевљењем прича да је у току студирања и рада на BSU остварила најлуђе пословне снове. Током седам година професионалног унапређивања у амбијенту изузетне подршке и уважавања од стране колега, Ана је успјела да своје знање презентује не само у Америци, него и у другим земљама, као и да објави неколико истраживачких радова. Како стичемо утисак, оно унутрашње, оно што се носи из дома, на чему нам почивају све наше одлуке и начела, ова Требињка је сачувала, рекавши нам крајње једноставну истину да јој је најбогатије искуство од свих, ипак рад са студентима и сазнање да је имала велику улогу у остваривању њихових амбиција. Управо посматрајући свијет из свог угла, својих надања, стрепњи и вјечитог разумијевања туђих потреба и жеља, могла је да буде ту и за друге.

И премда од прошле године, због пресељења у Индијанаполис, више не предаје на Универзитету, пословни ангажман наставила је у првобитној Школи страних језика. Како нам са страшћу рече, посао у којем и даље непрекидно ужива. Таквог става, као једна од милион Американаца који су у пандемији корона вируса тренутно без ангажмана, Ана ниједног тренутка не очајава. Разлога за срећу има прегршт.

sa kolegama.JPG (170 KB)   Окружена професионалцима-заједничка страст према енглеском језику и помагању људима

„Моја школа се морала привремено затворити. Наши међународни студенти вратили су се кућама и тренутно сам још на распусту. Два мјесеца смо одржавали наставу преко интернета, али то је прекинуто због немогућности усклађивања различитих временских зона. Џон ради од куће, а Марина прати наставу преко интернета. Ова тренутна нормала функционише. Заједно смо и здрави смо. Захвална сам што ми је породица добро и што имамо кров над главом. Мислим да је то најважнија вриједност на коју нас живот често подсјећа. Без обзира гдје и каквим животом живимо, најважније је да имамо времена за себе и своје, да смо, уз здравље, оптимистични да ћемо пребродити и ову кризу. Распуст квалитетно користим. Исполагала сам пар испита да добијем дозволу да предајем енглески као страни и први језик, у основним и средњим школама у Индијани. Иако имам магистериј, за рад у школама неопходна ми је и та дозвола. Надам се да ћу ускоро, чим нам се животи нормализују, бити у стању да се вратим на посао, који ми неизмјерно недостаје“, оптимистично нам приповиједа.

Ако олако погледамо, рећи ћемо да је Ана (Цице) Ман имала срећу да су јој се, као странцу у Америци, коцкице посложиле. Међутим, причу ове Требињке ипак треба посматрати и кроз призму жене која је све остварено добила големим радом на себи. У земљи у којој се таква етика вреднује, привилегована је да је сврставају међу цијењеног професионалца у њеној струци. Уз све позитивне аспекте и остварене тежње у Америци, не заборавља ни своје коријене. Емотивно каже да је Требиње заувијек њен дом.  Родни град, породица и пријатељи незамјенљиви су лајт мотиви, драгуљи који је топлином и снагом љубави мотивишу да живи властите снове!

Sa kćerkom u Trebinju.JPG (198 KB)                              У свом вољеном Требињу са кћерком-празник за душу

Литерарним стопама баке Олгице

„Моја кћерка Марина помало прича српски. Често воли да говори на српском са мном и са Џоном кад не жели да људи око нас разумију о чему причамо, тако да је на неки начин, то наш тајни језик. Нас троје увијек радо долазимо својој БиХ кући и жудимо за данима када ћемо моћи дуже да останемо. Иако волим живот у Америци, мени је долазак кући увијек најљепши дио године. Тада паузирам свој живот у САД и уживам у породици и свом Требињу. Сваки пут кад дођем, душа ми је пуна кад видим колико се мом дјетету свиђа мој родни град и људи у њему. Њене најљепше успомене одрастања су везане за вријеме проведено у Требињу са мојим родитељима, сестром и њеном породицом. То ме увијек одушевљава и усрећи, али и растужи када дође вријеме за нови растанак. Са собом увијек носим своје Цице, у свом имену, на лицу, понашању, по генима, своје Требиње у свијет по кћеркином имену, у Америци потпуно страном. Испуни ме спознаја да је моје дијете наслиједило бакине гене и, изгледа, њен дар за писање.  Бакине књиге су обавезно штиво у нашој кући. Сад и она пуно пише. Мислим да ју је мотивисало то што зна да је унука књижевнице и сања о дану кад ће и сама нешто своје објавити“.

Американац који пише ћирилицом

„Мој супруг је одрастао у Индијани, породица му је тамо и моји први утисци о Америци су из те државе. Свидјело ми се што су нам породице јако сличне. Мајке су нам биле професорице језика, а очеви су радили у фабрикама. Обоје свирамо гитару и имамо старије сестре. Привржени смо својим породицама и пријатељима. Џон и ја смо радили на „Ball State“ Универзитету, али не у истим одсјецима. Његова канцеларија је регрутовала међународне студенте, а моја им је помагала кад би дошли у Америку. Нисмо директно радили заједно, али смо сарађивали у мисији помагања младим људима који су, као и ја, жељели да остваре снове. Такође, и Џон попут мене и наше кћерке радо скоро свако љето проводи у Требињу. У нашу земљу није дошао са негативним предрасудама. Напротив, веома добро познаје нашу историју и културу, и изузетно их цијени. Научио је наш језик, чак и ћирилицу. Прихватио је православље као своју вјеру, у којој се више проналази него у католичанству. Моју мајку је позитивно изненадио познавањем наше књижевности. Заволио је наше обичаје, менталитет, топлину и једноставност живота. Својом причом о нама у Америци, побудио је код својих пријатеља жељу да и они дођу!“