Можда звучи као флоскула, али када о нечему сањамо то се и обистини. Да је могуће бити негдје гдје вас срце вуче очит примјер је наша суграђанка Ана Матушко, професор енглеског језика и књижевности, љубитељ путовања, али и свог позива. Спојивши угодно с корисним данас је тамо гдје је одувијек жељела бити - преноси знање широм свијета.

Ана Матушко.jpg (385 KB)

Ана Матушко

Енглески језик дипломирала је на Филолошком факултету Београдског универзитета и већ на посљедњем семестру предавала у школи страних језика. Након деценије искуства, одлази прво у Кину, а потом у Шпанију, гдје и сада ради као професор. Анин пасош њена је највјеродостојнија лична карта. Печати Грчке, Италије, Аустрије, Мађарске, Данске, Шведске, Кине и тренутно Шпаније, уз ишчекивање да се међу предјеле Европе и Азије ускоро упише и Јужна Америка, јасно стављају до знања о каквом инспиративном духу говоримо.

„Много волим да путујем и то је један од разлога који ме нагнао на овакве одлуке. Иако нисам видјела ни мали дио онога што ове земље нуде, користила сам сваку прилику да упознам и неку нову страну сваке од њих па тако и Кине, а сада Шпаније“, прича нам Ана, којој је, како каже, излазак из зоне удобности пружио само најбоље.

Идеја да оде у Кину дошла је изненада. Одлуком да ризикује и покуша, сматра да је учинила праву ствар. Одлазак на други континент и сусрет са народом по свему нам другачијим, и данас јој се чини искораком који је вриједило направити.

Са коилегиницом Кинескињом.jpg (434 KB)

Са колегиницом Кинескињом

„Ако ништа, имаћу искуство више, мислила сам и била сам у праву. Отишла сам 2017. године у Шенџен, град на југу Кине и радила у Школи страних језика за дјецу узраста од три до 15 година, у такозваном тренинг центру 'К12 Еnglish'. Методологија се заснивала више на учењу кроз игру и комуникацију него кроз објашњавање граматике и правила. Колектив је био одличан. Поред Kинеза, било је Руса, Јермена, Јужноафриканаца, Енглеза и људи са Балкана. Сасвим другачије искуство од школе у Београду, како у раду, тако и у свему осталом, али искуство које ме дефинитивно обогатило!“

Рад са Кинезима био јој је изазов, али усљед чињенице, како напомиње, да су малишани на свим странама свијета исти, без проблема се снашла. Битно је било, истиче, пронаћи прави начин да се дјеци приђе.

„Дуго година радим са дјецом и знам да када им приђеш кроз игру, без обзира који језик говориш, успоставићеш контакт са њима. Увијек смо имали и неког од кинеских колега као асистента и брзо сам се навикла. Са старијим Кинезима је било теже, поготово ван посла јер Кинези генерално слабо причају Енглески и то је била највећа препрека за успостављање неког блискијег односа. Иначе су врло срдачни и хоће да помогну. У почетку, када се још нисам сналазила у простору, дешавало се да ме без проблема одведу до жељене дестинације иако није у њиховом смјеру. Врло су знатижељни када виде странце“.

КИНА - СПОЈ ТРАДИЦИЈЕ И САВРЕМЕНОСТИ

Свако путовање и сарадња са колегама чине ново богатство.jpg (2.41 MB)

Свако путовање и сарадња са колегама чине ново богатство
„Живјела сам у Шенџену, најмлађем граду у Кини, који је 1980. био тек рибарско село да би се у наредних 30 година толико развио и постао један од водећих индустријских центара, посебно на пољу информационе технологије. Град је стварно фасцинантан, мислим да је прави представник модерне Кине! Нема много традиције у њему али сам посјетила друге дијелове земље и упознала различите аспекте кинеске културе. Била сам у Пекингу, Ченгдуу, Далију и провинцији Јунан, Гуилину и Јангшуоу, као и у Хонг Конгу и Максу. Свако од ових мјеста има посебан шарм. У Кини сам се концентрисала на упознавање саме земље, али сам успјела да посјетим и Сингапур. Имала сам колеге из разних држава, а упознала и многе странце ван посла са којима сам успоставила много блискије односе. Са многима сам остала у сталном контакту и надам се да ћемо се опет срести у будућности!“

Прича нам да је у Кину отишла отвореног ума те да је, упркос разликама, спознала сву чар рада на другом континенту. Уз то што је савладала и добар дио кинеског језика, упознала се и са свим вриједностима које Кинези као народ вијековима носе и чувају. 

„За одлазак у Кину сам се спремала пола године и знала сам шта могу да очекујем тако да не могу рећи да ме је пуно тога изненадило. Наравно, много је разлика међу нама, али глобализација је и њих дотакла па су те разлике сада доста мање. Највидљивије су у менталитету. Веома су радни и посвећени породици, мада се под утицајем капитализма и то полако мијења, посебно у већим градовима. Можда је највећа разлика између нас и њих у односу према послу гдје они никада неће одбити неки задатак иако су свјесни да неће моћи да га ураде, али, одбијање за њих значи губитак части. Све у свему, један занимљив народ и била ми је сатисфакција све то осјетити и доживјети“.

Билбао, испред Гугенхајм музеја, чари путовања у спознавању културе разних земаља и народа.jpg (554 KB)

Билбао, испред Гугенхајм музеја, чари путовања у спознавању културе разних земаља и народа

Као неко ко се радо отисне у свијет како би радио на себи и томе подстицао друге, Ана је од прошле године на новој адреси - у Шпанији, у Оњатију, малом граду у Баскији, гдје, такође ради у школи страних језика, на академији „Мондрагон Лингуа“. Одлазак у ову историјску, језичну и културолошку регију западне Европе, нешто је о чему је одавно маштала. Ако се околности нису намјестиле тада, сада јесу. Као и све у животу, у правом тренутку, тачно онда када је човјек за њих спреман.

„Шпанија ме одувијек привлачила и имала сам жељу да тамо предајем још прије 15 година. Посао сам добила у школи, или како то овдје зову академији, која је дио корпорације „Мондрагон“. Другачији је од онога у Кини. Махом радим са одраслима у различитим компанијама и са ученицима који се припремају за Кембриџ испите. Презадовољна сам послом који ме у потпуности испуњава и пружа више могућности да се развијам као наставник!“

Хуеска, још један од градова Шпаније који је одшевио.jpg (824 KB)

Хуеска, још један од градова Шпаније који је одушевио

И Шпанија је одушевљава на свој начин. Првенствено због вредновања разноликости култура свих народа који у њој живе.   

„Култура Шпаније је врло слична нашој, ја сам на сјеверу и људи овдје нису као што их ми замишљамо када мислимо о Шпанији. Сви су срдачни и спремни да помогну, мада су мало више резервисани када се ради о грађењу дубљих односа. Ипак, кратко сам ту да бих могла боље да их процијеним. Највише ми се свиђа што је Шпанија, због дугогодишњих миграција постала мултикултурална земља па и у малом граду као што је мој можете срести људе из разних дијелова свијета, највише из Јужне Америке, али и из Азије, Африке и наравно Европе. Чак сам упознала и човјека са Пала који живи у Оњатију 15 година“.

Пријатељства са колегама из скоро свих дијелова свијета.jpg (482 KB)

Пријатељства са колегама из скоро свих дијелова свијета

Такође, након седам мјесеци живота у Шпанији, каже нам да јој је ту лакше радити него у Кини. Поред сличног менталитета, много више и због чињенице да су права странаца у Шпанији уређенија.

„Кинезима је требало објашњавати да је нама, са запада, равнотежа између посла и приватног живота веома важна, док Шпанци сами поштују тај баланс. Друга ствар је да је Шпанија уређенија од Кине када су у питању права странаца који раде ту. Разлике у менталитету су велике. Друштво у Кини је много традиционалније. Највећи циљ им је основати породицу до тридесетих, поготово за жене, мада ни мушкарци не пролазе боље. Али можда их то и чини тако јаком силом као што јесу. Шпанци су, са друге стране, много отворенији за различитости и прихватају их без проблема“.

ИЗУЗЕТНОСТИ БАСКИЈСКЕ КУЛТУРЕ И МИСТЕРИОЗНОГ ЈЕЗИКА

Изнад Оњатија, поглед који је подсјећа на Требиње.jpg (351 KB)

Изнад Оњатија, поглед који је подсјећа на Требиње
„Оњати је мали град окружен брдима, која овдје зову планине и по томе ме много подсјећа на Требиње, само му недостаје наша Требишњица. Због доста плодног тла има веома развијену индустрију па не чуди да је ово дио Шпаније у коме се најбоље живи. Друга, мени интересантна чињеница је Баскијска култура, коју грађани настоје да сачувају, иако се неизбјежно мијења под утицајем мултинационалности. По доласку овамо имала сам неко знање о томе, али сад је упознајем мало боље и прилично ми је занимљива. Оно што је за мене, као некога ко се бави језицима, посебно интересантно је да је централни дио културе баскијски језик, један од најмистериознијих језика на свијету. Доста је тежак, али се надам да ћу га савладати, бар за основно споразумијевање. У Шпанији по први пут од када радим имам слободне викенде, што ми много значи, посебно јер је овдје популарно проводити вријеме у природи, чиме сам почела и сама да се занимам и лијепо вријеме искористим за шетњу или планинарење“.

Након дугогодишњег искуства у раду са дјецом и одраслима, жеља ове професорице је да полаже „Celta“ курс за предавача енглеског, како би једном могла да отвори своју школу. Још увијек није сигурна гдје би јој била база па није искључено да би се на тој листи можда некада нашло и Требиње.

„Од избијања короне тешко је било шта дефинитивно планирати. Овдје су много боље прилике за професионално напредовање и жеља ми је да се у том смислу усавршим. Требиње волим, то је град мог дјетињства, породице и пријатеља, али за сада, по питању повратка, живот ми не иде у том правцу, мада сам научила да се никада не зна шта будућност носи“.

Гдје год да је живот однесе, не сумњамо да ће се Ана као апсолутни грађанин свијета свугдје снаћи те кроз нове животне раскрснице изнова градити себе, као што је то увијек и чинила. Јер оно што човјека засигурно оплемењује управо су сусрети са различитостима. Знати их његовати и поштовати, умијеће је живљења, а пружати другима најбоље од себе риједак дар и сигурна улазница на поље властитог раста.

„Од средње школе сам маштала о томе да радим овај посао и да путујем, тако да могу рећи да су ми се жеље оствариле. Додуше, никада нисам могла замислити да ћу живјети у далекој Кини и још увијек ми то звучи невјероватно. Много је тога што бих вољела да видим и највећа жеља ми је да одем у Јужну Америку. Преко путовања, а посебно кроз претходна искуства из Кине и Шпаније, научила сам много о себи и нашу културу сагледала из неког другог угла. Мислим да сам највише научила да прихватам и уживам у различитостима које овај свијет пружа!“