„Куге, глади и војске, спаси нас, Господе!” молили су Бога људи у старим временима, бојећи се од свих болести баш највише - куге.

kuga.jpg (229 KB)

Записи о њој стари су 3500 година. У најстаријим, рецимо, оним египатским из 1500. године прије наше ере, описују страшну епидемију, мада из тих описа не можемо баш с прецизношћу утврдити је ли ријеч о куги или некој другој епидемији, али се исто тако зна да су на египатским мумијама установљене промјене, које су биле посљедица куге.

Антички Грци и Римљани сваку су епидемију звали “kuga pestis”. Иако су многе од тих имале сличне симптоме реално су могле бити, на примјер, велике богиње и слично.

Прецизан опис куге (или чуме) био је опис Јустинијанове куге или Прокопијеве куге из 531. године, када је у Цариграду умирало од 5.000 до 10.000 људи дневно. Епидемија је дивљала, с прекидима, све до 580. године. Тада су први пут описане кужне гуке (отеклине величине ораха или чак  гушчијег јајета). Ондашњи хроничари писали су да су епидемију изазвале првенствено окужене лађе (пацови и уши), што су с истока допловиле у цариградску луку. Тада су од куге обољели и људи који су живјели у далматинским лукама, највише у Задру.

У Европи однијела 23 милиона живота!
За ову тешку заразну болест, с инкубацијом од два до петнаест (најчешће четири – пет) дана, карактеристичне су висока температура и отицање лимфних жлијезда испод пазуха и у препонама, које се лако загноје – па настаје бубонска (жљездана) куга. У случајевима кад се преноси с човјека на човјека, капљичном инфекцијом, развије се плућна куга - њени се бацили рашире по цијелом тијелу, послије чега настаје кужна сепса. Најпогибељнија епидемија куге бјеснила је између 1347. и 1352. године, касније су је назвали “црна смрт” (кожа на тијелима болесника који су умирали била је тамномодрикасте боје). Смртност  90-одстотна!!! Сматра се да је тада у Европи  однијела 23 милиона живота, а у Азији 25 милиона!!!
 
ОПАСНЕ БУВЕ
Болест изазива бацил Yersinia pestis. Преноси се са заражених  глодара, обично с пацова на човјека уједом инсекта (пацовске буве).

Једна од главних мјера у спречавање преношења куге био је примјена карантина (први је био у Дубровнику 1375. године) и увођење лучких лазарета, санитарних кордона и затварање друмова.

И у крашке приморске крајеве епидемије су стизале из лука, а у Словенији су се шириле из Штајерске, Угарске, Венеције и Војне крајине. Јанез Вајкард Валвазор описао је 11 епидемија - ону из 1598.  посебно је назвао – огавна куга!

Читаоци овог листа, барем они средњих година, сјетиће се описа бубонске куге и из књига школске лектире попут Бокачовог “Декамерона”, Дефоове “Куге у Лондону”, те “Височке хронике” Ивана Тавчара или чувене “Куге” Албера Камија у Орану, према којој је снимљен и такође добар филм.

kuga-2.jpg (156 KB)

Разни приручници и подсјетници сувим језиком и данас подсјећају на “црну смрт” – заједничку епидемију жљездане и плућне куге која је 1347. проузроковала једну од најтежих катастрофа у историји човјечанства, збрисавши за четири године четвртину укупног становништва Европе!!!  (Неки чак додају и да је куга из 6. вијека, трајући 50 година, преполовила становништво Европе).

Њу  су трговци из Ђенове донијели на Сицилију. У исто вријеме укоријенила се у Ђенови, Пизи и Марсељу, затим се ширила Француском и  Шпанијом... На крају само неке регије старог континента остале су поштеђене, попут Милана, Фландрије и дијелова Пољске...На врхунцу епидемије, француска ријека Рона подсјећала је на пловеће гробље, у њу су бачене хиљаде жртава.

А италијански град Милано преживио је прву епидемију зато што је милански бискуп наредио да се прве три заражене куће потпуно зазиђу. У њима су остали сви станари: мртви, заражени и здрави... По наређењу љекара, папа Климент Први провео је цијело врело љето 1348. сједећи између двије ватре, које су непрестано горјеле. Иако он то није знао, ватра је највјероватније спречавала приближавање бува, па је зато преживио!!!  Али један значајан човјек није, и о томе је остао траг... Наиме, црна смрт однијела је великог италијанског историчара Ђованија Виланија. Један његов запис из 1348. прекинут је усред реченице која гласи: ”И та је куга трајала до...“

Помнији ходољупци и путници у многим ће крајевима (па, нажалост и нашим источнохерцеговачким) данас наићи на, додуше оронула, кужна гробља, а у католичким крајевима и на друга кужна, углавном камена знамења, или  чути да су у неким мјестима подигли цркве, посвећујући их свецима заштитницима од куге.

Често су ова знамења у близини или над самим заједничким гробљима у којима су сахрањивали жртве најопасније заразне болести.

Посљедња  велика епидемија куге у Европи била је 1666. године. Мањих је било све до 18. вијека... а једна од задњих, рецимо у нашем сусједству, у Хрватској, забиљежена је у Чепикућама 1816. године!

Куга се данас лијечи серумом, али успјеси нису баш увијек загарантовани.