Андреј Гргуревић, поријеклом из Требиња, рођен и одрастао у Сиднеју, млада је нада ватерполо репрезентације Аустралије, а већ по доласку на колеџ у Лос Анђелес - уписао се и у најбољег новог играча Америке. Његова ватерполо позиција је згодна страна и, иако је члан јуниорске екипе, одавно игра и за сениоре. За непуну деценију тренирања уписао је мноштво утакмица, награда и признања са различитих нивоа такмичења, што довољно говори о каквом таленту је ријеч.  

Андреј Гргуревић на првом турниру са сениорском репрезентацијом Аустралије.jpg (537 KB)

Андреј Гргуревић на првом турниру са сениорском репрезентацијом Аустралије

Огромна љубав према ватерполу његов је највећи мотив са којим, рече нам, креће на сваки тренинг и утакмицу. Вишегодишњи труд и рад за резултат су донијели сребрну медаљу на FINA Интерконтиненталном купу у Лими у Перуу, коју је освојио са матичним ватерполо клубом „Sydney University“. Први турнир са сенирском репрезентацијом назива тренутком за памћење. Јер, бити у тиму репрезентације, за деветнаестогодишњег Андреја, попут сваког спортисте, остварење је сна.

„Играти турнир са екипом с којом тренирам од 16. године, са пријатељима са којима сам био на припремама прије Олимпијаде у Токију, у спорту који обожавам док представљам своју земљу био је мој велики сан. Доживио сам тренутак за незаборав! Одувијек сам гледао играче у репрезентацији и желио да једног дана будем дио њих. Мој сљедећи циљ је да уђем међу првих 13 у репрезентацији да могу да представљам земљу на свјетском нивоу, а највећа жеља ми је да представим земљу на Олимпијади!“

Поред спортских, овај ватерполиста има снове и по питању образовања. Желио је да студира у Америци и добивши стипендију на једном од најпрестижнијих америчких колеџа „University of Southern California“ (USC) у Лос Анђелесу, не крије колико је поносан што и у овом смјеру може да изграђује себе.

И ма колико да му је било тешко да се навикне на ново окружење, околности па и тренинге, веома брзо се, каже, прилагодио. Толико, да је већ по доласку и са првом утакмицом, биографију употпунио новом наградом „Newcomer of the week“, за најбољег новог играча у Америци.

На колеџу у Лос Анђелесу гдје је ове године проглашен за најбољег новог ватерполисту у Америци.JPG (323 KB)

На колеџу у Лос Анђелесу гдје је проглашен за најбољег новог ватерполисту у Америци

„На мом колеџу се сваке седмице игра ватерполо турнир „NCAA“ и додјељује ова награда. Ономе ко је освоји то је веома важно зато што је ријеч о људима из друге земље који на овај начин препознају нечији рад. Доћи у ново окружење није лако и било ми је тешко у почетку. Судије суде другачије, тренинзи су другачији, као и људи. С обзиром да сам на колеџ кренуо у јулу ове године, поносан сам на ову награду. Она је нови мотив и даје ми више самопоуздање“, искрен је Андреј.

Зато му је ова награда, попут сваке претходне, којих има приличан број,  најбољи показатељ да је, изабравши ватерполо, усмјерио себе на најбољи могући пут. Бити тимски играч значи играти за своје пријатеље, породицу па и земљу коју волиш. А такве медаље тешко да имају конкуренцију.

__________________________

ОМИЉЕНО МЈЕСТО НА СВИЈЕТУ
„Требиње ми је један од најомиљенијих градова на свијету! Носим најљепше успомене из Требиња и то је одмор који би пожелио да имам сваке године. Имам доста пријатеља и родбине и увијек се радујем да их видим. Шетати Старим градом, пити пиће под Платанима, уживати у нашој храни и бити са нашим људима, успомене су које нећу никада заборавити. Родитељи су ме од малих ногу научили српски језик, који сам прво причао па тек у школи научио енглески. У кући стално разговарамо на српском и то ми је одличан начин да га не заборавим. Лијеп ми је осјећај када у Требињу и било гдје на нашим просторима могу да разговарам на језику својих коријена!“

__________________________

Овај перспективни ватерполиста иза себе има много освојених турнира и првенстава, од државног турнира као млађи до државног првенства са сениорима прошле године и сребрне медаље са репрезентацијом. Са ватерполо клубом из школе више пута је био у тиму који побјеђује па им је 2019. године припала титула најбоље школске екипе у Аустралији и на Новом Зеланду, а Андреј је проглашен за МВП-а, постигавши највише голова и уврстивши се међу првих седам играча у држави.  Исто признање добио је поново ове године.

„Са екипом сам проглашен за МВП - а на државном турниру у Брисбејну. То је екипа са којом сам два пута освојио државни турнир. Сљедеће године, на свјетском такмичењу за ватерполисте испод 20 година играћу задњи јуниорски турнир. Радујем се тој утакмици јер смо уложили много у јуниорску репрезентацију, у којој играм од 14. године“.

Док нам прича о утакмицама и заслуженим медаљама дјелује као да је све остварио са лакоћом. Међутим, иза овог успјешног спортисте је десет година редовних тренинга, утакмица, максималног залагања. Од пливања до опредијељења за ватерполо, јуниорске и сениорске репрезентације, прошао је много. Ипак, не заборавља почетке, прву трему и непогрешив осјећај да је баш тамо гдје треба бити.

Сребрна медаља на FINA Интерконтиненталном купу у Лими у Перуу ове године, Андреј са сениорима матичног ватерполо клуба „Sydney University“..jpg (386 KB)

Сребрна медаља на FINA Интерконтиненталном купу у Лими у Перуу ове године, Андреј са сениорима матичног ватерполо клуба „Sydney University“.

„И сада памтим први дан ватерполо тренинга. Имао сам невјероватну трему. Чим је кренуо тренинг, одмах сам знао да хоћу да се бавим ватерполом и једва сам чекао да кажем родитељима. Почео сам тренирати са 9 година и одмах се заљубио у овај  спорт. У то вријеме живјели смо прилично далеко од „Sydney University“ Ватерполо клуба и нисмо мислили да је реално да се возимо толико. Али, моју одушевљеност родитељи су подржали и захваљујући томе, као и њиховој вјери у мене, данас сам ту гдје јесам“.

__________________________

ТУРНИР КОЈИ СЕ ПАМТИ
 „Преко ватерпола сам пропутовао цијелу Аустралију, а око свијета био на Малти, у Србији, Црној Гори, Новом Зеланду, Шпанији, Перуу и сада у Америци. Турнир кога се радо сјећам је такмичење са јуниорском репрезентацијом Аустралије за дјечаке испод 15 година у Београду. Ту сам први пут доживио одличну атмосферу на трибинама. Имао сам трему и узбуђење, али чим је кренула утакмица одмах сам се опустио. Предиван је осјећај кад се бавиш спортом који волиш, учествујеш у иностранству против најбољих играча свијета у твом годишту. Тај осјећај на том турниру нећу никада заборавити, а надам се да ћу таквих турнира и тренутака имати још!“

__________________________

Колико љубав према ватерполу назива највећим мотивом за властите домете, толико и родитељску подршку сматра благословом, најважнијом нити водиљом на свом спортском и животном путу.  

„Уложили су много времена, труда, рада и новца да будем ту гдје сам данас и моја су највећа снага да наставим са добрим резултатима и у школи и у ватерполу. Увијек су ми говорили да требам једнако бити посвећен и спорту и образовању, да независно од талента, без константног рада нема врхунских резултата. Захваљујући академским и успјесима у ватерполу, добио сам шансу да упишем колеџ који сам желио. И остала породица ми је подршка, а наравно, за успјех у ватерполу много су значајни и тренери, најбитнији. Сваки ме научио нешто ново и са сваким сам напредовао. Свеукупно, сви мени драги људи били су уз мене на разне начине и свакоме од њих дугујем за сопствене успјехе“.

Спорт који се игра срцем - деценија пуна успомена.JPG (246 KB)

Спорт који се игра срцем - деценија пуна успомена

На оствареним резултатима, овај пожртвован и вриједан момак, мора се признати, много дугује и себи. Озбиљно схвативши спортску улогу још као мали, створивши радне навике, уз неспоран таленат, могао је ићи једино и само напријед. Све то није промакло тренерима, чију је пружену шансу Андреј у потпуности оправдао.

„Редовно сам тренирао и то залагање тренери су препознали. Полако сам напредовао и као мањи често играо у старијим екипама. Што се мене тиче, највећи напредак сам примијетио у својој 16. години, када је тадашњи тренер препознао и искористио моју висину у базену и кренуо да ме користи на згодној страни. То је била сезона у којој ми је тренер највише омогућио. Позван сам на тренинге са сениорском репрезентацијом и играо са клупском сениорском екипом. Трудим се да дам 100 посто на тренинзима, а захваљујући радним навикама имам добре резултате и у спорту и у школи. У Америци имам просјечно 20 сати тренинга недјељно, утакмице викендом и наставу осталим данима па су ми радне навике и добра организација сада битније него икада“.

Одрастајући у Аустралији, не заборавља ни поријекло и у родни град својих родитеља долази сваке године. Присност према коријенима, каже нам, уткали су му отац и мајка, а властитим пријатељствима у Требињу, и сам је развио осјећај припадности. Толико, да одавде вуче небројене успомене, због којих се, како нам рече, радује сваком новом доласку.

Са јуниорском репрезентацијом Аустралије, такмичње у Херцег Новом.JPG (326 KB)

Са јуниорском репрезентацијом Аустралије, такмичeње у Херцег Новом

„Док сам био млађи са породицом сам долазио у Требиње сваке године и остали бисмо по пар мјесеци. Био сам у Требињу и љетос, видио се са родбином и драгим ми људима и жељно ишчекујем сљедећи долазак!“

Уз породицу, истиче, веома су му важни и пријатељи, којих има много и у Аустралији, Америци и у Требињу. Уз велики број обавеза значајно му је да се са друштвом опусти, небитно на којој страни свијета. Поред спорта, времена нађе и за клавир јер овај ватерполиста иза себе има и завршено основно музичко образовање. Само још једна у низу потврда да се снагом жеље и љубави може постићи све, а уз посвећеност те таленат као одскочну даску, досегнути до неслућених висина!