Док се око кућа при брду шепуре одрине, на имањима у плодном пољу, што га сунце пржи, али му жеђ утапа вода Требишњице, простиру се виногради. И тако је одвајкада у Придворцима, гдје вриједни домаћини с кољена на кољено насљеђују винову лозу. „Родиш се, а већ имаш виноград“, каже нам Стево Поповац чију комплетну породицу, али и пријатеље затичемо у берби вранца.

stevo-popovac.JPG (104 KB)

И док Поповци и њихови берачи ужурбано беру зреле гроздове, јер је већ сутрадан најављена киша, нас при самом погледу на куће збијене између уских уличица, стотињак година у прошлост враћају старе избе. У њима се с поносом чувају храстова бурад, али и предања о чокотима лозе.

И Стевов дјед, Стеван Поповац, је као и већина његових комшија имао виноград.

„Биле су то старе сорте, али квалитетне. У кући је увијек било доброг вина и ракије. Земља се овдје увијек обрађивала. Доста се радило. Носило на пијацу. Од тих старијих сорти и данас имамо хамбург. Од њега правимо мушкат, слатко вино“, започиње наш разговор унук Стево, који толико брзо бере грожђе да га једва стижемо између редова.

Породица Поповац, на више локација у придворачком пољу, има око 8.000 чокота винове лозе. Најзаступљенији су вранац, жилавка, и шардоне. Имају и смедеревку, али како рекоше, од ње праве само ракију, домаћу лозу.

„Ова година је на крају испала баш добра. Какве су временске прилике односно неприлике биле у мају, сад је добро. Задовољни смо бербом. Сладор је добар, добре су киселине. Принос јесте мањи, али квалитет грожђа је баш добар“, видно уморан, али с нескривеном радошћу на лицу прича нам Стево и објашњава како даље тече процес – од винограда до тренутка кад се буде пило ово вино.

vranac-popovac.JPG (116 KB)

Поповци око грожђа и вина раде цијеле године. Цијела породица. А посебно је задовољство видјети троје наследника како прате оца у раду.

Од Стева сазнајемо да се добро домаће вино увијек може продати. По њему, Херцеговци добро познају вина и најчешће траже чисти вранац или жилавку. Мада, у њиховим подрумима годинама се производи добра лоза. 

„Лоза је потцијењена, јер се прави 'свашта'. Покварила се и нуди се по врло ниским цијенама. Не може тако. Требињски домаћини су увијек имали добру ракију. И треба тако да буде. Прво, за добру лозу треба добро грожђе. Постоје сорте грожђа од којих се не точи вино већ се само пече ракија. Ми сав род смедеревке користимо за ракију“, истиче Стево и признаје да кад крене берба не стигне појести грозд два, али послије двадесетак дана кад спласну радови мерак му је појести грозд из свог винограда.

Поповци су претпрошле године посадили стару лозу, подгорички вранац. Од ње очекују много.

„У односу на оца и дједа, ја сам промијенио технологију и у винограду и у винарији. Модернизовао сам производњу. Мораш ићи у корак са свијетом“, закључује наш разговор Стево Поповац, а ми ужурбано идемо код Бојанића, још једне придворачке породице, која генерацијама подиже винограде и дичи се добрим вином.

И код Бојанића радна акција је у току. Дуж редова у винограду, свако мало дрвене гајбе препуне гроздова вранца. Боја њихових јагодица се на јарком сунцу прелијева од плаве, тамно плаве до љубичасте. Јагодице здраве и слатке, а берачи весели. Довољно да Бојанићи буду задовољни.

Стево Бојанић је тридесетпетогодишњак, који се опредијелио да настави традицију својих предака. Он и брат са оцем Томом и стрицем Зораном брину о 6.000 чокота винове лозе. И Стево Бојанић је од малена у винограду.

stevo-bojanic.jpg (68 KB)

„У нашим виноградима заступљене су сорте вранац, шардоне, жилавка и јун блан. Жилавка нам задаје највише главобоље. Она тражи пажњу. Мезимица је у винограду. Мора се око ње пуно радити да би се одржала и да бисмо имали добар род, добру бербу. Ако не радиш, једноставно страда. Доста пажње посвећујемо и вранцу, јер нам то вино купци највише траже. Посебна сорта у нашем винограду је јун блан. Имамо неколико стотина чокота ове лозе, која није баш распрострањена у требињској општини. То је сорта бијелог грожђа и служи нам искључиво за производњу ракије. Познато је да се од те сорте прави врхунски коњак. Јун блан је посадио мој отац Томо прије тридесетак година. То је захвална сорта, јер је отпорна на све, од влаге до болести. Кад је био један од најтежих виноградарских периода 2014. године и кад нам је скоро сво грожђе пропало, ова сорта се у потпуности одржала“, прича нам Стево док ужурбано износи препуне гајбе и товари их на тракторску приколицу.

Причају нам Бојанићи да се добро вино увијек може продати, али признају и да је конкуренција велика као и да има много неквалитетног вина и ракије које се даје испод цијене.

Бојанићи су поносни што је производња њихових вина заснована на сировини из властитих винограда. Ако се нешто и докупи, то су незнатне количине, тврде они. Док разговарамо не крију задовољство бербом. Потврђују ријечи комшија Поповаца да се у мају нису надали оваквом квалитету грожђа.

„Принос је добар, а квалитет је изврстан ове године. Мишљења смо да је боље да имамо количински мање, али да је квалитет добар. Сладор вранца је 23. То се одавно није десило. Жилавку још нисмо обрали. Беремо је 10 до 15 дана послије вранца. За сада нема разлога да сумњамо да ће бити лошијег квалитета, али видјећемо за који дан“, рече нам Стево Бојанић који нам напомиње да ниједног тренутка не помишља да прекине традицију виноградарства и винарства у породици, ону за коју посједује доказе који кажу да је његов прадјед Томо Бојанић имао више хиљада чокота лозе, прије сто година.

Нису Поповци и Бојанићи једини Придворчани које смо тог сунчаног поподнева затекли у берби. Возећи се уским кривудавим улицама, сусрећући бераче и истурене гајбе, пратили смо табле које нам свједоче о великом броју подрума и винарија у Придворцима. Остало нам је непознато само једно. Ако по рођењу добијеш име Стево, мораш ли у Придворцима бити винар?!

 

Записи из прошлих времена

Познато је да записе о херцеговачким винима налазимо у средњем вијеку, а први контингент извезен је преко Трста у Европу 1883. године. О квалитету херцеговачких вина тог времена свједоче многе медаље које су им додјељиване на међународним изложбама вина. Прве златне медаље додијељене су 1898. и 1900. у Бечу, 1901. у Паризу и 1903. у Лондону. Жилавком, чије су засаде крајем 19. вијека подигли Аустроугари, снабдијевао се хабзбуршки двор у Бечу. Знају то и Придворчани, и имају доказе о виноградима својих дједова.

 

Јун блан (Trebbiano) У ПРИДВОРЦИМА

Јун блан је популарна врста грожђа која се користи активно у производњи свјежих високо квалитетних вина. Гаји се у Италији гдје је позната под именом Trebbiano. Распрострањена је и у Француској гдје се назива Ugni Blanc i Saint Emilion. Среће се у Канади, САД (Калифорнија), Аргентини, Шпанији, Португалији, Мексику, Јужноафричкој републици, Грчкој и Молдавији. У Бугарској ова врста је регионализована. Јун блан се препознаје по зеленкастом скоро жутом зрну. Оно је ситно и заобљено. Месо му је сочно, ненаметљивог укуса. Покривено је прозрачном, жилавом кожицом. Од зрна се добијају квалитетна стона вина и вински дестилат. У Бугарској, у Бургасу, тај материјал се користи за производњу брендија. Веома често улази у састав купажних вина. У Француској се користи при производњи прослављеног француског коњака.