Старина Ристо Вујовић из Љубиња деценијама је сањао да са браћом и сестрама подигне споменик оцу Милану и мајци Симани у љубињском засеоку Радимља. И сан је остварио у јесен 2007.  Кад су се на освјештању споменика окупила Ристина браћа и сестре установили су да њих шесторо заједно имају 506 година!

Није онда ни чудо што им је у тој прилици најмлађи, 77-годишњи брат Младен био возач…

Jedinstven slučaj iz 2007 Ilinka, Mladen, Cvija, Danilo, Risto i Mileva na grobu oca i majke u žrvanjskom zaseoku Radimlja.jpg (900 KB)

Јединствен случај из 2007: Илинка, Младен, Цвија, Данило, Ристо и Милева на гробу оца и мајке у жрвањском засеоку Радимља

Деси се тако нешто у Херцеговини и тихо и спонтано, а онда неочекивано тај догађај пређе у причу и приповиједа се, па вријеме причи не може ништа. Она му се опире и живи упркос пролазности и пролазницима. Живи баш, као и ова што ћете је чути, а десила се прије 13 година… и овако:

Бјеше то, на неки начин, као у Шијановом филму “Маратонци трче почасни круг”! Само што су “наши маратонци” -  аутентични, прави. И они су затварали један, и јединствен животни круг. Круг какав Херцеговина није упамтила! Нити ће га више икад моћи видјети и поновити, јер су нове херцеговачке породице листом малобројне!

Ispunio veliki san - Risto Vujović.jpg (912 KB)

Испунио велики сан: Ристо Вујовић

ШЕСТОРО БРАЋЕ И СЕСТАРА ВУЈОВИЋА из љубињског засеока Радимља, подигли су у јесен 2007.  споменик “мами и тати” - те дошли да га освјештају. Њих шесторо браће и сестара имађаху тада скупа 506 година!!!

- Баш тако! - потврђивао нам је и онда најстарији међу њима, 95-годишњи Ристо Вујовић.

- Ни ја у мом дугом вијеку не памтим овако нешто, чак ни у причама слично нисам чуо... Међутим, спознавши да ми се живот полако ближи крају, позвао сам браћу и сестре и казао им да би био ред да и ми нашим родитељима, оцу Милану и мајци Симани, подигнемо споменик. Сложили су се, дали прилоге... Кад је споменик био зготовљен и на ред дошло освјештање, Младену сам - у Београд - као најмлађем међу нама – (та само му је 77 година) - поручио да ће бити возач: да довезе 80-годишњу Илинку (удату Дангубић) из Београда, те да окрене преко Смедерева и прихвати Данила (85) и Милеву (82) године, удату Сикимић. У Љубињу смо их дочекали ја и наша сестра Цвија (удата Жарковић, из љубињског села Убоска), којој је 87 година! Сабери године, и видјећеш - тачно 506!!!

Ристо ту кратко застаје, нешто погледом тражи по кућној витрини, устаје, па дохвата уоквирену стару фотографију.

- Ево, видиш ову црно-бијелу слику. Сликали смо се 1947. Нас петоро браће Вујовића. Ту су још и наша два брата Радослав и Новица, што су послије живјели и нажалост умрли у Кикинди. Но и нас тројица преостале браће никад се за тих 60 година нисмо послије заједно окупили за столом!  Виђали смо се појединачно, али, понављам, никад више заједно - све док се, ево, недавно нисмо опет загрлили и ми међусобно, и са сестрама! Живот и породичне обавезе су нас увијек некако спречавале да се скупа сретнемо. Спојио нас је онда овај споменик родитељима! Па да није ништа више друго учинио - довољно је учинио! Да не би међу нама остао било какав неспоразум, на споменику смо написали само: „Споменик прецима подижу њихови потомци”. Само то. Тако да о овом нашем необичном сретању на њему неће остати никакав траг.

НИ О КОЈЕЧЕМУ ДРУГОМ није остао траг нигдје до ли у Ристином сјећању, и на заједничкој фотографији снимљеној том приликом, коју и вама предочавамо.

- Сјећам се - причао нам је Ристо том приликом - кад је уз Први свјетски рат ударила глад на Радимљи, том засеоку љубињског села Жрвањ. Отац Милан живио је у заједници са својим стрицем Луком. Било нас је осамнаесторо чељади под кровом!!! Бавили смо се сточарством, имали смо брашна у амбарима, али га нисмо смјели показивати. Народ је гулио кљенову кору, тукао је и од ње правио хљеб. Народ је јео разне траве и биљке само да би се одржао у животу. И ми смо испекли један кљенов хљеб - и држали смо га у прозору; да га виде сви који нам у кућу дођу: и сеоски кнез, и жандарми, и остали... А кријући смо пекли прави хљеб и кријући га јели... У годинама глади бјеше опасно да те виде како једеш прави хљеб!!! Могао би те због њега убити, могао би ти кућу напасти, породици отети све брашно из амбара! Ниси смио показати да га имаш... А вјеруј ми на ријеч; онај кљенов хљеб био је толико опор и тежак, без укуса, да га ни керови нису хтјели јести кад би им комад бацио. Људи су морали. То је била цијена опстанка!

Кад су минуле године “илегалног једења правог хљеба” Ристо је 1921, као деветогодишњак, кренуо у љубињску основну школу, школу која тада није била обавезна - и у коју, добро то памти, није ишла ниједна дјевојка, ни из једног љубињског села! Данас је све друкчије. 

Posljednja uspomena iz 1947  - pet braće Vujovićža.JPG (147 KB)

Посљедња успомена из 1947: пет браће Вујовића

И РИСТИНА БРАЋА И СЕСТРЕ, чак и цртицама из биографија, откривају да су у Херцеговини само сеобе сталне. Још  прије Другог свјетског рата Новица је одселио у Македонију - у село Караорман код Штипа. Касније му се придружио и брат Новица, који је служио војску на граници с Бугарском, а потом су им из Радимље дошли и брат Младен и сестра Илинка - да би у Штипу ишли у школу. Ту их је затекао рат. Кад су Бугари ушли у град, причали су, истјерали су све досељенике из кућа, онда их мјесец дана држали у жељезничким вагонима - потом одвезли у Бољевац. Након ослобођења Вујовићи су из Бољевца прешли у Кикинду. Радослав и Новица тамо остали за стално. Младен је отишао у Руму, оженио се једном Бањалучанком, те преселио у Београд... Данило одселио у Смедерево; послије је, са женом, неко вријеме радио у Француској, па се вратили у Смедерево...

Ето, ваљда је сад јасно због чега је Ристо, као најстарији, увијек чезнуо, а никад није могао, да окупи браћу и сестре на једном мјесту - на макар један дан, у својој кући крај Пребиловачког пута у Љубињу!

- Знате – објашњавао би - у овим годинама ми изнебуха, долете слике из ђачких дана. Сјетим се десетина и десетина лица из школских клупа, млађих и старијих од мене... Па са неким нејасним страхом закључим да одавно од њих нико није жив, осим мене... Да нигдје около немам свог вршњака. Зато  сам још више чезнуо да ми је да још једном видим моју браћу и сестре на окупу. Да ми у овај живот врате макар мало топлине… Не знам на кога сам повукао ову дуговјечност. Ваљда је, и мени и мојој браћи и сестрама, дошла по мајци Јањуши (из рода Јањића). Отац Милан нам је живио 65, дјед Ристо Вујовић, што се звао исто као ја, само 45  година!

И, ето, кад нас већ нису могли окупити родитељи за живота, окупио нас је споменик који смо им подигли.

Кратак је био тај један обичан сунчани јесењи дан, те сада већ давне 2007, да се браћа Вујовићи и њихове сестре испричају о свему. А опет  довољно упечатљив и дуг да га, не само они - него и сва Херцеговина која је за њега чула - неће заборавити.

ПАМТИЋЕ ГА И ПРЕПРИЧАВАТИ као нешто необично, јединствено. Нешто што се уистину у Херцеговини више не може  поновити!!! А врло мало је вјероватно да бисте нешто слично могли забиљежити и у широј Европи.

Зато, немојте се зачудити ако једном, кад ова ограничења с кретањем прођу, ходећи каменитом земљом Херцеговином  чујете: „Било је то оне године кад се на Радимљи скупи шесторо Вујовића да оцу и мајци подигну споменик”.

Јер, доиста је тако било...

И вриједно је да се памти.

РЕЦИТАТОР У СТОТОЈ ГОДИНИ!

Након што је пет година заредом Ристо Вујовић био најстарији Љубињац, у  недјељу, 23. септембра 2012. прославио је 100. рођендан!!! 

У породичној кући, гдје је живио са унуком Милорадом Мишом Вујовићем и његовом породицом, прве честитке упутили су му синови  рођака Марка Јањића – Љубињци Славиша, Данило и Драган, донијевши му и торту на којој је писало: "Срећан 100. рођендан".

А потом нам је унук Мишо представио и остале честитаре са разних страна. Били су то: унуци  Драган и Синиша Бајат (из Љубиња), Његомир и Миомир Бјелица (из Требиња), Миленко Бајат из Клека код Зрењанина и унука Биљана Ковач из Љубиња. Затим снахе од  синова: Кова Вујовић и Смиља Вујовић (из Љубиња),  па снахе од унука: Силвија Вујовић и Мирјана Бајат (из Љубиња), Биљана и Сњежана Бјелица (из Требиња). Те, праунуци и праунуке: Арсеније, Ксенија, Анастасија и Теодора Вујовић (из Љубиња), Сергеј и Божидар Бјелица (из Требиња), Душица, Кристина и Слободан Ковач (из Љубиња).

Честитали су му и сестра Цвија (Вујовић) Жарковић из Убоска и сестрић Борко са породицом, као и отац невјесте од унука Мише, отац Силвије Вујовић, Виоријан Нистор из Клека код Зрењанина, коме је и ово рођенданско славље било један од повода да дође у Љубиње.

Свима је то био први пут у животу да присуствују слављу што га слави један стогодишњак, рођен 23. септембра 1912.

Потписника ових редова највише је изненадио кад му је у микрофон изрецитовао дугу пјесму о ратару Јована Јовановића Змаја, што ју је памтио још од првих разреда основне школе. Цијелу и без грешке... тако да је тонски снимак рецитатора у стотој години неколико пута емитован у програму Радио Требиња. Ни том приликом није пропустио да каже како ће срећан отићи са ове земље јер је са браћом и сестрама подигао онај споменик оцу и мајци.

Ристо Вујовић преминуо је 1. марта 2013. и сахрањен је на породичном гробљу на Радимљи.