ЗАВИЧАЈ је као судбина. Макар вас из њега у свијет отјерале немаштина и тежачка мука – тиња у човјеку као неки унутрашњи призив који му не да мира и прати га у стопу гдје год да га путеви однесу. И кад је за живот суров и у свему оскудан - завичај остаје у срцу и уобразиљи већи и величанственији од свих чуда које човјек види и доживи у туђини. Још када вам се посрећи да том унутрашњем призиву одговорите задужбином, узвратите неким Богу угодним и народу корисним дјелом – онда се човјеку и такав живот и сва странствовања откривају као благословен и смислом надахнут избор.

Све ово стало је и у животну причу Мирка Бокуна. Причу која нас је одвела у његове родне Рапти на Бобанима, пред новосаграђени парохијски дом код древне цркве Воздвижења Часног крста. Од уштеђевине стицане вишедеценијским радом у Словенији и Њемачкој, дом је својим земљацима изградио и даровао Мирко са својим најближима - супругом Горданом и синовима Гораном и Бојаном. Њиховим трудом, народ овог краја данас има гдје да се састаје и договара, кров под којим ће сваком госту моћи да понуди одмор и послужење, посебно на прославама које око цркве у Раптима сваке године сабирају народ из цијеле околице.

Мирко Бокун - испред дома у Раптима.JPG (152 KB)

Мирко Бокун - испред дома у Раптима

А СТАРИ ХРАМ ВОЗДВИЖЕЊА ЧАСНОГ КРСТА у Раптима вијековима је окупљао народ из девет села ове парохије. Не зна се кад је подигнут, али је по свему судећи више пута обнављан. О обнови из 1898. свједочи плоча изнад врата храма, док је она посљедња била у наше вријеме, трајала је читаву деценију а завршена 2019. године, када је обновљени храм и освјештан. Тада је, казује нам Мирко, земљацима и предочио свој наум – да се за народна окупљања поред цркве направи и дом.

„А онда за Крстовдан, крсну славу цркве, била је киша. Имали смо само неке сунцобране под којима се народ крио. Све је било до кољена мокро. Предложио сам да они само ударе темеље и да ћу ја, са женом и дјецом, да изградим дом. Рекао сам и вама са чиме сам отишао у Словенију. А Бог ми је дао да сам могао да радим и много тога да створим. А није све у томе да се само у џеп стави, треба нешто подијелити и са другима. Постоји и она ријеч – да није благословен онај ко узима него онај ко даје. Предложио сам то жени и дјеци и они су ову замисао једва дочекали...“, казује нам Мирко.

Градња дома.jpg (296 KB)

Тројчиндан - прва прослава у новоизграђеном дому.jpg (131 KB)

Градња дома и прва - Тројичинданска - прослава у новом објекту

ЗАВЈЕТ је Мирко убрзо и испунио. Недавно, на Тројчиндан, након литургијског сабрања у цркви у Раптима – народ се први пут састао у новоизграђеном дому. Под кровом је, каже Мирко, било је око шездесет душа, парохијана из његовог и околних села.

Колико Мирка данас радује што се народ враћа вјери и својој цркви, једнако га жалости успомена на нека ранија времена - када је оно предачко духовно било заборављено и закоровљено. Разговор нам открива човјека живе вјере и духовне вертикале. Утисак је да Мирка нису за свој крај везале, нити на задужбину надахнуле само успомене на одрастање и младост - и да су много чвршће везе биле оне са духовним насљеђем свог народа. Успут нам казује како је са породицом ходочастио многим светињама и да је у тим походима далеко стизао – од Косова и Метохије до Свете земље. И данас кад је у Херцеговини, каже, радо иде гдје год чује да се народ за празнике око цркве сабира...

Поглед на село, из правца цркве и гробља.JPG (233 KB)

Поглед на село, из правца цркве и гробља

О РАПТИМА Мирко ипак радије прича него о себи. Са брежуљка на којем су црква и сеоско гробље, преко велике долине коју народ зове Бара, погледом пребирамо по каменим кућама прислоњеним уз брдо. Неке су већ оронуле од зуба времена и ратних девастација, друге се бригом и одржавањем домаћина још држе достојанствено. Оне најмаркантније, од фино клесаног камена градила је Америка, новац зарађен на печалби далеко преко океана. Тако се и у генерацијама прије Миркове морало да би се штогод на овој шкртој земљи створило.

Село постоји, каже наш саговорник, већ око 700 година. Најстарији у Раптима су Кардуми, од којих су настали Бијеле и Макитани, а потом овдје пристизале и друге породице - Ђуричићи, Вујићи, Бокуни, Косовићи... Као многа друга села у Херцеговини, на овој историјској вјетрометини - и Рапти имају своје хронике страдања. Успомене, неке и данас једнако свјеже и болне, још јаче везују за свој крај и народ. С правом, ваљда, људи кажу да је човјеку завичај - тамо гдје су му гробови. Мирков брат Неђо страдао је у посљедњем рату, а његов дјед у оном претходном – међу шесторицом сељана објешених уз пругу у казненим репресалијама окупатора...

Храм Воздвижења Часног крста - међу ријетким сеоским црквама чија је унутрашњост фрескописана.JPG (213 KB)

Храм Воздвижења Часног крста - међу ријетким сеоским црквама чија је унутрашњост фрескописана

СЕЛО у којем је он провео дјетињство, прича нам Мирко, имало је 17 кућа и 92 становника. Некада је у Раптима била и школа, али су већ у његово вријеме ђаци пјешачили у ону у Пољицу. Сви данашњи житељи могу се пребројати на прсте једне руке.

„Ја сам најзадовољнији био кад сам живио у Раптима. Можда зато што нисам знао за боље. Младост коју сам овдје провео - толико је то у мени остало дубоко урезано да ми је село, гдје год сам био, увијек било у мислима. Долазио сам сваке године, бар једанпут“, казује нам Мирко о својим носталгијама које су почеле да га прате и притискају чим се отиснуо из свог родног мјеста у Словенију, на позив кумова Ђуричића, одмах након одслужене војске, давне 1976. године.

И у Мирково вријеме из села је одлазио ко је хтио више од живота. Од овог посног крша са муком се морало отимати оно што је том животу било потребно - а сваки залогај хљеба био је натопљен горчином тежачког зноја.

из ваздуха.jpg (254 KB)

Црква и дом - из ваздуха

„Уз оца и мајку, било нас је четворо дјеце. Имали смо једну просторију у којој смо спавали, три са шест метара, мало огњишта уз њу, које је покојни отац преправио у кухињу... Живјело се доста сиромашно. Имао сам панталоне које су ми од куће послали за цивилизацију из војске. Дао ми је и кум Неђо своје панталоне - и у томе сам ја отишао у Словенију.“

Средином осамдесетих Мирко је продужио даље, за Њемачку. Радио је и стварао. Невремена наше потоње историје једнако су отимала. Кућу коју је поред старог огњишта у Раптима направио још када је почео да зарађује - срушила је граната, па је послије рата од голих зидова морао да подиже испочетка. Боље среће није била ни кућа коју је уочи рата саградио на Иваници. Бокуни нису одустајали од завичаја а имали су и чиме да оправљају. По пензионисању, након 45 година странствовања, са супругом и старијим сином вратио се Херцеговини. Млађи син је још у Њемачкој, али се Мирко и њему нада. Ни њему се, вели, туђина не допада. Купили су стан и гарсоњеру у Требињу - али је Мирку и данас најмилије кад је у својим Раптима.

Мирко испред своје куће, подигнуте на породичном огњишту у Раптима.JPG (247 KB)

Мирко испред своје куће, подигнуте на породичном огњишту у Раптима

„Шта ћу ја да радим у Требињу? У Раптима се некако најљепше осјећам. Направио сам и мало баште овдје. На земљи која није копана тридесест година. Ја је нисам радио читавих педесет година. Ту сам имао блитву, грашак, купус, нешто боба и граха, ево сад има парадајиза и тиквица. Радио бих и више земље али је стока освојила - па бих прво морао да ограђујем и оно што никад није ограђивано. И други би, вјерујем, више радили да не морају ограђивати“, прича нам Мирко док нам показује кућу и окућницу, тек посађене воћке и мале повртњаке. Притом нам казује и о својим плановима - шта би још око куће требало да се направи и уреди, а тај посао и у Мирковом случају, чини нам се, никада и не престаје, стално порађа нове жеље и тражи више, док год снага и здравље човјека служе.

НЕСЛОГЕ има свугдје међу народом, наставља Мирко – али када се ипак нађе међу људима колико зрно разумијевања, може много да се уради на заједничку корист. Ни породичну задужбину - парохијски дом код цркве у Раптима не би могли сами да подигну да се и код других није нашло добре воље да се пружи рука помоћи. А ничији образ не треба крити, каже наш саговорник док инстистира да забиљежимо и оне којима је за подршку око изградње посебно захвалан – Ристу Бокуну и Драгану Ристићу Белом, са којима је понајвише сарађивао, па Вукановићима из Сливнице, Миленку Бокуну који је о свом трошку машинама припремио терен и темеље, а такође и градоначелнику Мирку Ћурићу, који је помогао да се ријеше папири за грађевинску парцелу а потом већ изграђеном парохијском дому даровао столове и клупе...

Требаће још мало труда да се упристоје прилаз и околина објекта, а освјештење дома планирали су да буде ове године за славу храма, на Крстовдан, 27. септембра. Док напушамо село не сумњамо да ће парохијани бити добри домаћини на прослави. Рапти данас имају гдје да дочекају свог госта...