Фотографија је више од слике на папиру и пиксела на екрану – она је начин да се вријеме заустави, емоција ухвати и свакодневица претвори у причу вриједну памћења. Свака фотографија носи дио душе онога ко ју је створио. Неко на њој види само призор док неко читав универзум емоција у једном погледу, покрету или игри свјетлости и сјене. Управо такав дар посједују Бранислав Рупар и Маријана Милетић Хајровић, два аутора која су своја виђења свијета преточили у награђене радове. На изложби „Фото БиХ 2025“ Бранислав је добио признање за најбољу колор фотографију док је Маријана побиједила у категорији монохрома.
Ипак, за себе не могу да кажу да се баве искључиво колор или црно-бијелом фотографијом јер, слажу се, свака има своје предности и обје их подједнако фасцинирају.
„Колор фотографија је добра код пејзажа, док портретима и уличној фотографији црно-бијела боја даје посебан тон. На њој много боље долазе до изражаја контрасти, сјенке и емоције. Црно-бијела фотографија дозвољава да се виде боре, црте лица, па чак и шум, док колор фотографија мора да буде кристално чиста и јасна. Иако се базирам на пејзаж, једнако ме привлаче и портрети и улична фотографија, тако да ми није лако да се опредијелим само за одређену форму фотографског израза“, појашњава Бранислав.
Као и Бранислав и Маријана воли фотографије и у колору и у монохрому, у зависности од онога што жели да истакне. Како каже, црно-бијела фотографија је привлачи јер оголи све сувишно и оставља суштину.
„Тед Грант је говорио да кад фотографишете људе у боји, слика је о њиховој одјећи, али кад их фотографишете у црно-бијелом, онда је то слика њихове душе. Управо то је оно што ме увијек инспирише. Боја зна да буде заводљива и да скрене пажњу, док црно-бијела фотографија тражи да гледалац дубље ослушкује. Она је као језик свјетла и сјенке, онај исти за који је Ансел Адамс говорио да га треба „свирати“ као музику. За мене је то простор гдје лице постаје прича, а тренутак вјечност. Тај минимализам свјетла и сјенке ми омогућава да људе и свијет прикажем без украса, онакве какви заиста јесу. Волим је јер ми омогућава да пронађем поезију у најобичнијем кадру“, прича Маријана.
Бранислава и Маријану повезују љубав и страст према фотографији које им отварају ум и шире видике па једним кликом на дугме фотоапарата стварају умјетност која говори више од ријечи. Фасцинираност свијетом око нас чини им поглед кроз објектив задивљујућим и води их у неку другу димензију у којој неизмјерно уживају. Обоје су фотографију завољели веома рано, у дјетињству, а ми бисмо рекли да су рођени са посебним даром. Иако потпуно различитих професија, подједнако су успјешни у фотографији, свако у свом стилу.
Прича Бранислава Рупара почиње у средњој школи, на секцији у сарајевској Другој гимназији када је желио да свијет око нас прикаже на другачији начин. Како нам прича, и данас исто жели, да укаже на ствари које су лијепе, налазе се око нас, а у журби их људи једноставно не примијете.
„Највише се бавим пејзажном фотографијом, а када је Требиње у питању често ми се понављају кадрови попут Старог града или главне улице. Али, вјерујем да ће баш ти призори једног дана имати историјску вриједност и да ће, у неком тренутку, многима бити интересантно да виде како је град изгледао некада, како се мијењао и живио. Фотографија има ту моћ, она није само слика већ свједочанство, прича, књига. Гледајући радове великих мајстора фотографије, увијек ме је фасцинирало како њихове фотографије носе дубину, као да читаш роман без ријечи. Свака фотографија има своју причу коју свако од нас доживљава на свој начин“, прича нам Бранислав, инжињер машинства, рођени Сарајлија који након рата свој дом налази у Требињу.
Бранислава све више привлачи фотографисање портрета занимљивих људи нашег града
Истиче, инспирише га љубав према фотографији која је данас постала права умјетност. За њега, она је начин да заустави тренутак и покаже све љепоте свијета које нас окружују, али уједно му пружа могућност да пише своју фото-књигу.
„Фотографија више није оно што је некад била, када се снимао филм, а од 36 снимака нисте знали шта је успјело док се све не развије. Моја прва искуства била су управо са аналогним фотоапаратом, а процес развијања филма био је фасцинантан. У разреду смо имали фото секцију и Зенит апарат који смо користили на смјену. Када бисмо развијали филм, сви смо нестрпљиво чекали резултате. Ако успије, главни смо! Тада се родила моја љубав према фотографији и њоме сам се активно бавио све до рата. А онда, када сам први пут након рата изашао у шетњу, стао сам и помислио: „Како би овај кадар било добро фотографисати.“ Нисам се много двоумио, купио сам фотоапарат и од тада се нисам одвајао од њега“, прича нам Бранислав и наглашава да, иако није поборник велике обраде фотографије које не осликавају оно што је човјек усликао у одређеном тренутку, игра бојама, сјенкама и контрастима омогућава да се тачно дочара и истакне оно што је фотограф хтио да „ухвати“ у том моменту.
За Бранислава Рупара фотографија је много више од хобија, она је начин да се опусти и повеже са свијетом око себе.
„Није важно да ли је дан сунчан или облачан, довољно је да погледам фотоапарат и помислим: „Идем прошетати, можда уловим добар кадар.“ Та једноставна мисао ме покреће. Не тражим савршенство, само искреност и тренутак који говори. Фотографија ми даје слободу да гледам свијет другачије, учи ме стрпљењу, посматрању, радости у малим стварима. У њој проналазим себе“, каже нам Бранислав и уједно истиче значај подршке коју добија од супруге, а у прилог томе говори и чињеница да му је управо она за рођендан поклонила дрон којим је употпунио своју опрему.
СТРПЉЕЊЕМ ДО ЖЕЉЕНОГ КАДРА
„Током боравка у Венецији, уочио сам необичну сцену гдје је човјек са фотоапаратом постављеним на статив стајао поред дрвених стубова који вире из воде, у потпуности концентрисан на кадар. Прошло је неколико сати, а када сам се вратио на исто мјесто, он је и даље био тамо, у истој позицији, са истим кадром. Вјерујем да је чекао галеба да у неком моменту слети на стубове, нисам сигуран да ли је имао и мамац за њега или се ослањао на стрпљење и срећу. Тако да, има људи који су спремни да потроше сате чекајући прави тренутак“, прича Бранислав.
Побједничка фотографија у категорији колора под називом „На молу“, настала је сасвим спонтано, током једне шетње обалом, захваљујући Браниславовом оштром оку које и у, на први поглед, сасвим обичним кадровима види љепоту која оставља без даха.
"На молу", побједничка фотографија Бранислава Рупара
„Фотографија која ми је донијела побиједу настала је у Парги, живописном грчком љетовалишту које ме је инспирисало својим бојама и свјетлошћу. Пошао сам у шетњу и понио фотоапарат и дрон. Убрзо сам примијетио један одличан кадар, лијеп мол, везани чамци и бродови и помислих да треба да погледам како то изгледа из ваздуха. Пустио сам дрон и убрзо добио призор који ме је одушевио. Људи су изгледали као да су замрзнути на том молу, а боје мора нестварно лијепе. Вјерујем да је управо то изазвало неку посебну емоцију код оног ко је селектовао фотографије“, ријечи су овог заљубљеника у поглед кроз објектив фотоапарата.
Према његовим ријечима знање иде руку под руку са временом, а један фотограф увијек учи од пријатеља, колега и искуснијих фотографа. Искрено нам говори да је себи највећи критичар, увијек вјерује да може боље чак и када људи остају нијеми пред његовим радовима.
ПОРУКА ЗА БУДУЋЕ ФОТОГРАФЕ
„Позвао бих све младе који имају смисла за фотографију и желе да се баве њоме, а мисле како нису у могућности јер немају фотоапарат да не оклијевају. Гледао сам фотографије направљене телефоном које су врхунске и људи су таквим фотографијама освајали награде. Мислим да је данас сасвим нормално да људи са телефоном праве одличне фотографије и шаљу их на изложбе. Разлика између професионалног апарата и фотографије на телефону се види само кад је потребно додатно зумирати. Кад користимо зум на телефонима фотографија није доброг квалитета када се уради у већим димензијама. Моја порука младима је да не морају да посједују најскупљи фотоапарат да би били добар фотограф“, прича нам Бранислав Рупар.
Са друге стране, Маријана је веома рано схватила да је занима умјетност и фотографија те је у кући увијек било много више књига и сликовница него играчака, и тај свијет ријечи и слика оставио је, како каже, трајан траг у њеном уму.
„Љубав према фотографији пробудила се кроз мог оца, који је старим Зенитом годинама стварао успомене и пунио породичне албуме. Као дијете могла сам сатима да их листам и проживљавам тренутке из прошлости, већ тада осјећајући снагу, важност и моћ фотографије. Управо због тога настала је моја потреба да и сама стварам слике које трају. Некако је фотографија увијек била дио мене. Озбиљније сам почела да се бавим њом тек од факултетских дана, куповином професионалне опреме. Мислим и сигурна сам да су фотографија и умјетност моја задаћа у овом животу“, прича нам Маријана која је, иако рођена у Котору, школске дане и дјетињство провела у Гацку.
Истиче, воли много тога да фотографише, од људи, портрета, life и street фотографије, до позоришне која носи посебну емоцију и атмосферу. Ипак, каже, портрети су њена највећа страст.
„Моје портретисање није усмјерено на одјећу или спољашње атрибуте, напротив, то ме не занима нити примјећујем јер они често засјене праву суштину личности. Не тражим пуки естетски идеал, јер у мом свијету „ружно“ не постоји већ трагам за причом која је урезана у њихову кожу и тежим пренијети њихову најдубљу емоцију. Инспирише ме све што је лијепо, а за умјетника све је лијепо. То захтијева отворено срце и стрпљиво учење да заиста разумијеш свијет око себе. Умјетност је у томе да пронађеш љепоту живота у свему, и то је дар који нема свако. Мене посебно фасцинира једноставност, јер у њој лежи права чар. Инспирише ме надреално у реалном – када обичне ствари добију нови слој значења кроз машту и унутрашњи доживљај. Све што вас дирне, све што вас боли или радује, све што видите и чујете – све то је материјал за умјетност“, дијели Маријана са нама емоције које гаји према фотографији као умјетности и начину изражавања.
Не кријући емоције, објашњава нам да је за њу фотографија процес завођења.
"Loneliness", Маријана Милетић Хајровић
„Ако не осјетиш оно што гледаш, не можеш ни створити праву фотографију нити искрену умјетност. Увијек мораш бити искрен према себи. Прије сваког окидања важно је подесити дубинску оштрину срца. То стално понављам и та реченица има дубоко значење. Да би био добар фотограф и умјетник мораш научити гледати срцем, а слушати очима – то је прва лекција. Фотографија за мене није само слика него мост између ока и душе, између онога што јесмо и онога што бисмо могли бити. Сматрам да умјетник мора бити способан да чује себе да би створио умјетност која је дубока и искрена“, прича нам Маријана која је своју љубав употпунила образовањем на Академији ликовних умјетности у Источном Сарајеву.
Наглашава, с обзиром на њено дугогодишње искуство као професионалног фотографа и чињеницу да је магистар графике, њена жеља је да споји фотографију и графику као једну садржајну и визуелну цјелину. На тај начин, појашњава нам, сваки рад постаје прави одраз ње, њене личности, посвећености и умјетничке визије.
„Пошто експериментишем са различитим медијима – цртежом, сликањем, фотографијом и фотоманипулацијом – процес стварања може да потраје, зависно од сложености идеје, од планирања, скицирања, процеса реализације и на крају дигиталне финалне обраде која је најкомплекснија. Свака фаза овог процеса носи специфичну тежину и захтијева другачији ниво вјештина и концентрације. Сваки детаљ пажљиво разрадим. Од техничке припреме, поставке у студију, креирања атмосфере, костимографије, процеса самог фотографисања до комплексних манипулација и цртања у постпродукцији, сваки корак је дио садржајног и захтјевног стваралачког процеса којем приступам са пуном пажњом“, појашњава нам Маријана.
У свом умјетничком раду Маријана се бави темама надреализма јер, како каже, жели да фотографија буде више од документа – да достигне поетску и филозофску визију. Такву поруку, увјерена је, може да пренесе само кроз аутопортрет, који често обликује у концептуалном и надреалистичком стилу. У њеној тренутној фази рада доминантан елемент су руке које представљају симбол унутрашњих стања, продужетак душе који носи различите емоције и осјећања. За њу лично, руке су уједно симбол стварања, али и разарања.
Идеја рада „Мислим, дакле, постојим“, појашњава нам, проистиче из чувене Декартове филозофске мисли Cogito ergo sum, да је сам чин мишљења доказ постојања.
"Мислим, дакле постојим" (аутопортрет), побједничка фотографија Маријане Милетић Хајровић у категорији монохрома
„Овдје га постављам у контекст савремене презасићености и преиспитујем колико смо заиста присутни и постојани у тој буци ума. Рад је технички захтјеван комбиновала сам аутопортрет, студијску фотографију и дигиталну обраду и манипулацију. Користим реалне елементе и кроз поетско обликовање стварам надреалну форму и композицију. Тај рад је већ вишеструко награђиван, што ми је посебно драго јер потврђује да је порука коју сам жељела да пренесем препозната и ван личног доживљаја“, прича нам Маријана о свом побједничком раду.
Искрено нам каже да је сама себи највећи критичар и да у својим радовима увијек тражи оно што је могло бити боље, јасније, снажније или дубље.
„Самокритичност није лак терет, јер понекад зна да исцрпи, али је и најбољи учитељ. Тјера ме да не стајем, да се не задовољим првим резултатом, него да увијек тражим нови начин изражавања. Вјерујем да баш та унутрашња борба чини да растем као умјетник“, ријечи су Маријане Милетић Хајровић.
За једног професионалног фотографа, сигурна је, неопходни су подршка и разумијевање породице, а понекад је то све што му је потребно. Јер, колико год да је процес стварања тежак, за умјетника нема већег задовољства од тренутка кад заврши рад којим је заиста задовољан. Зато је потребно да породица буде ту, да разумије, охрабри и подржи.
И Бранислав и Маријана су чланови Фото-кино клуба Требиње и слажу се да су им заједничке изложбе од великог значаја јер се на тај начин шири круг пријатеља са којима може да се води квалитетан разговор о фотографији.
„У клубу имамо доста активности и дружења, а као аутори смо веома различити, свако од нас има свој поглед, свој стил, свој ритам и осјећај за свијет око себе. Али управо у тој различитости лежи чар, када се радови споје у једну колективну изложбу, они почну да дишу као цјелина. То је као да свако од нас донесе свој тон, а заједно створимо хармонију, једну комплетну форму која публици пружа шири, богатији доживљај“, прича нам Маријана.
Ту снагу заједништва и утицаја на публику потврђује и Бранислав, осврћући се на прошлогодишњу изложбу фотографија под платанима, коју је, како каже, погледао невјероватан број људи. Тај тренутак, истиче, био је јасан показатељ колико је интересовање за фотографију живо и снажно.
О наградама обоје причају веома скромно, оне им, наводе нису крајњи циљ, али свакако јесу подстрек и додатна мотивација. Увјерени су, труд, рад, посвећеност и љубав се увијек препознају и награде.
„У животу треба бити скроман, али у умјетности никада. У умјетности је најважније дати све од себе и избацити сав луксуз своје душе и ума и то ће временом бити препознато и цијењено“, закључује наш разговор Маријана Милетић Хајровић.
