ЧАСТ ЈЕ БИТИ ДИО ДЈЕЧИЈЕГ ОДРАСТАЊА

Разлика између некога коме је посао позив, мотив да властита знања са љубављу дијели са другима и онога коме је радни дан тек пука форма лишена садржине, не само да је уочљива, него и опипљива. Бити неко ко снагом професије и сопствене душе овај свијет чини бољим мјестом, нарочито када је ријеч о раду са дјецом, чини ону посебну карику у том нераскидивом ланцу званом васпитање и образовање. Управо таква је Бранка Кујачић, психолог у дјечијем вртићу „Наша радост“ Требиње, једини овогодишњи добитник републичке Светосавске награде из Источне Херцеговине, коју додјељује Министарство просвјете и културе РС.

Како нам је рекла, сама кандидатура за њу је већ била огромна част, а добити овакво признање, потврда да је њен рад вреднован. Ипак, властита залагања, истиче, никада нису била мотив ка наградама, већ искрена жеља да од себе увијек даје више због дјеце и родитеља.

„Изузетно сам почаствована и захвална што сам добила награду првог српског архиепископа, Светог Саве, која за мене има дубоко лично и професионално значење. Свети Сава није само симбол просвјете, већ и извор инспирације за све нас који желимо да управо образовање буде темељ напретка и развоја друштвене заједнице. Част је бити међу добитницима, што је свакако мотив да наставим даље да радим, те тако допринесем очувању и унапређењу образовања у духу вриједности које је он поставио. Желим да нагласим да је награда резултат тимског рада, тако да је ово признање за нашу комплетну установу. Захваљујем се свим колегама, дјеци и родитељима! Свега овога не би било без подршке менаџмента, директорице Јање Ћапин, која нас мотивише, са жељом да извуче максимум из сваког запосленог и која ми је омогућила комплетан потребан алат, а када је тако онда можемо да постигнемо чуда у раду!“

Као неко коме је породица темељ и база од које све полази, Светосавску награду, рече нам Бранка са пуно љубави, првенствено дугује родитељима.

„Одрасла сам у породици која форсира праве породичне вриједности, које сам некада давно усвојила и пренијела их данас и у своју породицу па и у посао којим се бавим. Мојим родитељима, Славку и Душанки Асановић дугујем Светосавску награду! Увијек су били моја највећа подршка, отворили су ми врата за све што ми је требало, омогућили да идем на факултет. Поред њих, велика подршка ми је и стриц Крсто, татин брат који је увијек био уз нас и за нас“.

Са родитељима који су увијек били највећа подршка

Бранка је своје мјесто нашла у психологији, коју је, прича нам, завољела још у Средњој медицинској школи, а да је на правом путу, потврдила са првим факултетским данима. И то посебно кроз сусрете и привилегију да учи од најбољих на Филозофском факултету на Палама, Универзитет у Источном Сарајеву, гдје је имала част да јој предају и професори са београдског Универзитета.

„Моје изучавање психологије темељило се, превасходно, на истраживању и ослушкивању емпатије. Наравно да факултет сам по себи тражи формално учење, али наши професори су били флексибилни и, поред редовних лекција, учили нас и много важније лекције о животу. Нас је било 40 на години а они су инсистирали да раде са нама као личностима. У то вријеме Психологија се није могла уписати без претходног разговора са психијатром, тестовима интелигенције и општег знања да се прво утврди да ли било ко од нас уопште може да буде ту. А кад смо већ ту, онда се радило на свакоме од нас, што је мене одушевило јер смо имали прилику да већ током студија научимо много животних ствари и ситуација које смо касније могли примијенити. Професори су јачали наше самопоуздање, радили на нашим манама да их отклоне или преусмјере у позитивно. Ни једног тренутка ми није било тешко. Напротив, био је то диван пут личног развоја уз дивне педагоге и људе који су нас животним примјерима припремили за будућност“.

Када неко са оволико љубави и респекта, након дистанце од малтене деценије и по колико је прошло од 2011. године када је дипломирала, говори о својим професорима, јасно је и да је студије завршила у року. Осим тога, још је јасније колико је за младог човјека важно када испред себе има ауторитете вриједне дивљења, оне који чују, уважавају и поштују њихову личност. Све оне вриједности које је и Бранка, првенствено носећи из дјетињства, а надоградивши кроз факултет, примијенила и у свом раду.

Са додјеле Светосавске награде

Нарочито, када се зна да је 2014. године када се запослила, била први психолог у вртићу у Требињу, а можда чак и у Источној Херцеговини. Носило је то са собом извјестан терет одговорности, која би и требало да постоји код свакога ко се опредијели да ослушкује, додирне и чује танане дјечије душе.

„Поред позитивне треме и сада памтим да сам имала терет одговорности кад сам почињала. Дјецу волим и са њима волим да радим тако да ту нисам имала неких сумњи. Размишљала сам највише како ће ме прихватити колеге, а затим родитељи, што је знало у почетку бити изазовно. На нашим просторима те 2014. сам појам психолог је био погрешно представљен и сама чињеница да дијете иде код психолога повлачила је чувено питање: Да ли је са мојим дјететом све у реду? Погрешна је била перцепција и највише ме водио циљ да у ономе што будем радила будем добра, да радим најбоље што могу, да родитељ има повјерење у мене као некога ко ће помоћи његовом дјетету. Сваки пропуст за дијете до седме године је пропуст за његову будућност. И када си тога свјестан, онда си свјестан и саме своје улоге за дјецу у вртићу. И заиста је част бити дио дјечијег одрастања и помоћи им да се изграде у добре људе. Изнова ме гане спознаја да сам учествовала у нечијем одрастању и да ће се та дјеца сутра некада сјетити мене. Јер дјеци је најбитније да их неко чује, то је поента цијеле приче, да су уважене њихове потребе, да им се на њих одговори, да имају базу. Трудим се да не пропустим да их чујем! Дивно је радити са дјецом, али и са свим колегиницама изузетно посвећеним свом позиву“.

Све то нам сугерише да се једино у таквој атмосфери могу рађати нове идеје, свака са оним, најважнијим циљем, да се све подреди дјеци, њиховим потребама и тежњи да се креира неко љепше друштво, испуњено саосјећањем, љубављу, одговорношћу. А то је могуће ако се прво позабавимо радом на себи јер од нас самих све полази.

„Припадам профилу личности који слуша и ослушкује и као први психолог у вртићу знала сам да ће ми требати пар година интензивног рада на себи и на то сам била спремна па сам ишла на разне едукације. Уз рад са дјецом волим и разговоре са родитељима, што сматрам тајном овог постигнућа. Родитељи и те како имају да понуде добар васпитни стил. Поред свих едукација, од родитеља сам добила практичне савјете и спознаје које су ми се свидјеле. Већ кад сам постала мајка, родитељство ме још више почело занимати. Прво, из угла како олакшати себи учећи, а онда сам добила жељу да олакшам и другим мамама родитељство. Тако је настала дидактичка играчка „Гусјеница училица 1“ везана за когнитивни развој код дјеце, коју сам урадила са колегиницама, логопедом Светланом Милојевић и педагогом Весном Којовић. Прошле смо међу 10 најбољих иновативних наставника БиХ, што није мала ствар. Тада сам осјетила вјетар у леђа, уважени су мој рад и идеје. За просвјетног, али и сваког другог радника значи када ти неко врати потврдну информацију да твоје идеје вриједе!“

„Гусјеница училица 1“ била је прва степеница након које је заједно са колегиницама одлучила да се поред когнитивног, као само једног аспекта развоја дјеце, посвете и емоционалном, једнако важном сегменту у развојном путу сваког малишана.

„Колегиница Светлана и ја смо одлучиле да когнитивна Гусјеница обухвати више аспкета развоја и 2022. године смо се пријавиле на јавни позив Министарства просвјете и културе РС за израду најбоље дидактичке играчке. Представиле смо се „Гусјеницом училицом 2 – Емоцију покажи ти“, која је веома добра за дјецу како типичног, тако и атипичног развоја. Омогућава да дијете учи о својим емоцијама које се никада не смију занемаривати, нарочито у раном узрасту“.

ДАР РОДИТЕЉИМА

„Ниједна наша играчка није рађена напамет него је прошла неколико мјесеци истраживања, анкета, рад са родитељима и дјецом и у сваку смо укључиле родитеље, упознали их са техником рада. Препознали смо колико дјеца након примјене играчке промијене понашање јер, када дијете зна да препозна своје емоције и може да их каже или покаже онда је то већ 50 одсто урађеног посла. То је са једне стране био и наш дар родитељима да олакшају и себи васпитање у тако малим годинама њиховог дјетета. И родитељи су прихватили јер је изузетно важна емотивна регулација код дјеце. Зато смо им и понудили дидактичку играчку„Гусјеница училица 2 – Емоцију покажи ти“, која се заиста показала квалитетном и за њих и за дјецу. Са Заводом за уџбенике и наставна средства Источно Сарејево потписали смо уговор за штампање и дистрибуцију наше играчке и очекујемо је ускоро у продаји и у нашим књижарама. То је наш поклон родитељима као један од начина адекватноги квалитетно проведеног времена гдје се кроз игру помаже дјетету и, најважније, развија однос са дјецом и дјеце са родитељима“.

И зато не чуди да њена потпуна преданост позиву није вреднована само Светосавском наградом, него и многима прије, као и још двјема, које су услиједиле непосредно по примању овог значајног признања. Припала јој је прва награда у другој категорији за њену дидактичку играчку „Тестиралица“, те друга заједно са колегиницама Весном Којовић и Светланом Милојевић, за сликовницу „Перин породични викенд“, са акцентом на емоционалну интелигенцију.

„Сликовница обухвата све аспекте развоја дјетета, са посебним освртом на породицу и социо - емоционални развој. „Тестиралица“, са друге стране, за коју ми је Министарство просвјете и културе РС додијелило прву награду, бави се когнитивним развојем, тачније базира се на припрему за школу. То није тест, већ опште знање које показује шта и колико је дијете усвојило или није, а у својој шестој години би требало да зна. Отуд симболичан назив „Тестиралица“, гдје је родитељ емоционални тренер дјетету и може, отприлике да види шта је дијете усвојило и на ком је нивоу“.

ДЈЕЦА СУ НАШЕ ОГЛЕДАЛО

„Кроз дуги низ година свог рада примијетила сам да се често не придаје довољно пажње социо - емоционалном аспекту развоја дјетета, и те како значајном и неопходном до седме године живота, већ се више ставља акценат на когнитивни развој, у смислу да ли је дијете научило пјесмице, препознаје ли боје, бројеве и слично. То се почело форсирати у посљедњих пар година, а ми смо у нашем вртићу одавно препознали важност социо - емоционалног развоја и зато на томе толико и потенцирамо. Дивно је што се свијест промијенила да је важно учити дјецу да показују емоције, да о њима причају, отворено реагују и како да их каналишу. Моја препорука родитељима је да буду и њежни према себи, да раде на себи, што ће бити боље и за њих и за дијете. Маме савјетујем да сваког дана похвале себе, да себи кажу браво, издржала сам дан, била сам одлична! Када допустимо себи показивање и контролу емоција, томе онда учимо и дијете. Зато је породица кључ, а баланс у породици веома битан. Инсистирам на што мање екранизма а више шетњи нашим прелијепим градом који има предивну културу, дивне људе и родитеље. Сугеришем да је важно показати емпатију једних према другима, слушати саговорника и уважавати туђе идеје, водити рачуна како се обраћамо другима јер никада не знамо шта ко носи са собом. Дакле, његовати поштовање и љубазност, културу и душу јер наша дјеца уче од нас и то тако што више гледају него што слушају. Дакле, уче на нашем понашању. Зато смо ми примјер дјеци, а дјеца су наше огледало!“

Досадашњи професионални пут посветила је едукацијама, семинарима, личним истраживањима како би могла да одговори на потребе дјеце и  родитеља. Дубоко свјесна чињенице да је теорија једно, а пракса посве друго, водила се тезом да се једино радом на себи постиже квалитетна и комплетна слика просвјетног радника. А када је и сама постала мајка, себи је потврдила да је улагање у знања и вјештине и те како вриједило. 

„Дисциплина и организација су пресудне. Не одустати од задатих задатака за тај дан. На послу сам психолог, а кући мама и то сам себи подијелила одавно. Не дозвољавам себи луксуз или слабост да било шта са посла носим кући и обратно. Зато сам кући само мама која ужива у сваком тренутку са својом кћеркицом!“

РАД НА СЕБИ – ТЕМЕЉ РАДА СА ДРУГИМА

Са жељом да увијек одговори на потребе дјеце, психолог Бранка Кујачић у протеклих 10 година прошла је низ едукација на различите теме. Од сензорног развоја, иновативности и креативности у основном високом образовању и психологији, превенцији малољетничке деликвенције, преко обуке за примјену EPoC теста потенцијалне креативности за даровиту дјецу, обуке за кориштење развојних Бихевиоралних скала за скрининг и праћење дјеце у предшколским установама РС до едукације за примјену најсавременијег теста интелигенције за дјецу „Weschlerov WISC – IV – HR“ 2023. године у Центру за едукације и истраживања Загреб. Истовремено је изабрана и као један од експерата за израду приручника за употребу софтвера „Boardmarker 7“ за развој когнитивних, сензорних и комуникацијских вјештина, чија верзија је послана у UNICEF, тако да је и један од аутора књиге. Од стране „Биофидбек асоцијације Србије“ додијељен јој је сертификат за едукацију на апарату Биофидбек и Неурофидбек, а у оквиру пројекта UEFE и Дизнија „Playmakers“ постала је и едукатор - тренер за женски фудбал. Усавршавала се широм РС, БиХ, Хрватске и Србије, а сарађивала са Центром за доживљајну педагогију Загреб, Удружењем „Заједно у Европу“ Бањалука и ICIE - Међународним центром за иновације у образовању, уз подршку UNICEF - a и Министарства просвјете и културе РС. Заједно са колегиницом Светланом Милојевић призната је и као предавач просвјетним радницима у РС за употребу софтвера „Boardmarker 7“ за развој когнитивних, сензорних и комуникацијских вјештина.

„Осим мог рада и мојих награда, имам доста колегиница које, такође, излажу стручне радове и освајају награде..Ја сам трећи „Светосавац“ из нашег вртића на републичком нивоу. Само ове године су три награде отишле у једну установу, што је заиста ријеткост и мени привилегија и част да радим са колегиницама које су квалитетне и иновативне“, наглашава Бранка Кујачић, психолог у вртићу „Наша радост“ Требиње.

С тога привилегију да се бави оним што воли и да јој је посао истинско задовољство, не узима здраво за готово те констатације других како јој радни дани протичу с лакоћом, сматра комплиментом. У коначници, и јесте тако. Дијелећи знања и љубав за добробит другога, посебно дјеце, енергија је која се умножава, а психолог Бранка Кујачић доказ да ју је и кроз посао могуће безрезервно ширити!