Тамо гдје је шума, и то она најгушћа – тамо је центар града. Коликогод необичан, ово би био сасвим прикладан одговор знатижељнику са којим би, са каквог видиковца, дијелили поглед на градску панораму. Историјско језгро Требиња, његову најатрактивнију архитектуру, није ни могуће видјети или овјековјечити из ове перспективе јер би њен највећи дио остао скривен иза големих и густих крошњи.
Многи путници пролазници или намјерници казаће вам да Требиње још од првог сусрета доживљавају као велики, брижно његовани зелени врт. Казаће вам још да су, и прије него што би у њега стигли, добро знали којем дрвету у том врту припада посебно мјесто.
Међу тим најстаријим „житељима“ града, нијемим свједоцима минулих требињских деценија - оно је једино постало шире препознатљив симбол града.
У СЈЕНЦИ ПЛАТАНА
„Платани су увијек били у првом плану. Сви знамо за њих. Оне најпознатије је садила Аустрија. Касније смо их садили и ми. То је моћно дрво, горостас. Лијепо и прилагодљиво, заиста дрво вриједно пажње. Али Аустрија нам је донијела и алепске борове, затим мурве, чемпресе, дивљи кестен, багрем, нешто и црног бора...“
Овако нашу причу о требињској урбаној хортикултури почиње Перса Алексић, наша суграђанка која је свој радни вијек, у надлежној служби предузећа „Комунално“ Требиње, посветила подизању и одржавању градског зеленила.
Перса Алексић, у друштву најстаријег алепског бора у градском парку
Иако данас ужива у заслуженој пензији, чини се да је љубав и бриге о дрвећу нису напустиле. Распитује им се за здравље и радо одазива млађим колегама, који су данас на њеним задацима - ако им затреба какав стручни савјет или помоћ. Саговорник веома брзо стиче утисак да свако стабло у граду „лично“ познаје. Због тога једнако брзо бива обесхрабрен у свом науму - да једном скромнијом цртицом издвоји и забиљежи само оно највредније, што је посебно ријетко или необично времешно и због чега заслужује да се и о њему понешто зна. У тој деценијама његованој градској башти за Персу је много тога што би било вриједно забиљежити...
Око једног смо се још на почетку разговора ипак сложили - Требиње није само град платана, па ни оних већ легендарних шеснаест у центру града. Зато ћемо их у овој причи поштедјети улоге јунака, да не би својим причама, којих никада није мањкало, засјенили оно што имају да испричају други.
Истина, историјске (не)прилике често би разграђивале оно што је људска рука подизала, али су деценије овдје ипак створиле богат биодивезитет урбане флоре. Потреба да се јавни простори култивишу зеленилом у Требињу је стара најмање вијек и по - још од почетака урбанизације у вријеме аустроугарске управе, када у наш град и крај стижу већ поменуте нове културе, увозног поријекла, касније тако одомаћене на овом поднебљу да их мало ко данас уопште доживљава „дошљацима“. Настављено је и у периоду између два рата, при чему је Требињцима најпознатија она епизода са Дучићевим даровима у садницима и сјеменима, такође алохтоних култура, које је доносио са својих службовања, углавном из Италије, у намјери да своје завичајно мјесто претвори у богато култивисану зелену оазу. Тек ће генерације у посљератним деценијама, па све до наших дана дати посебан замах овој племенитој Дучићевој замисли. Једној од тих генерација припада и Перса...
„Наслиједила сам на овом послу те 1989. године чувеног Алију Шеховића. Био је шумарски инжењер, а његови први сарадници били су Милан Спаић и Ристо Ћабак - и те људе заиста треба споменути јер је свако стабло које данас видимо макар једном прошло кроз њихове руке. У њиховом раду и труду увелико данас уживамо. Локална самоуправа, у сарадњи са ХЕТ-ом, седамдесетих година је одлучила да реновира инфраструктуру у Требињу. Између осталог је велики новац издвојен и за зеленило. Тих година је посађено много дрвореда, по пројекту Ивана Пехара из Мостара. У тротоарима су избушене рупе, које су ободом оивичене гранитним коцкама како би се нагласио тај, најчешће кружни, ивичњак...“, прича нам Перса.
ПРОЦВЈЕТАЛА АГАВА
Запослени на одржавању зеленила у „Комуналном“ Требиње скренули су нам пажњу на један веома риједак феномен: у башти хотела „Леотар“ процвјетала је агава. Цвјетање, свакако, није необична појава код биљака – али код ове „дошљакиње“ из далеког Мексика, данас одомаћене и распрострањене широм Средоземља, то је ријеткост и збива се - само једном у њеном животу. На цвијет агаве некада треба чекати и по неколико деценија.
Након тог првог и посљедњег цвјетања - агава ће да увене. Умире са стилом, рекли бисмо – уздижући у висину и по неколико метара своје раскошно цвјетно стабло. Из њега ће, она која је са митском јунакињом подијелила име - узвишена, око себе просути прегрште сјемена, као залог новог живота.
У цвјетању агаве, у тој драма смрти и поновног рађања, много је симболичног. Као да нам поручује да новог живота нема док претходно не умре стари...
Наставило се и касније, а сађено је највише на Тини, у Горици и у Бреговима. Кад се заратило неке су друге бриге претегле, па је новозасађено добрим дијелом запуштено и уништено.
У посљератно, наше вријеме услиједио је нови замах. Све популарнији еколошки наративи, свијест о томе колико је важно да живимо у здравијем и зеленијем окружењем неповратно мијењају културу живљења. Укорак су ишле и растуће туристичке амбиције, које су надахњивале на нове напоре - да град буде љепши и уређенији. Са Персом разговарамо у градском парку који је прије неколико година темељно реконструисан. Готово ниједна акција уређења јавних градских површина посљедњих година не прође - без нових садница. Недавно смо свједочили и посебно занимљивом рјешењу. Обимни рекоструктивни радови у Старом граду украсили су један његов дио - старим маслинама, међу којима је једна - како нас обавјештава натпис испод ње, на плочи захвалности Републици Србији на донацији - стара чак три вијека...
Али, вратимо се нашој саговорници, са питањем - чега све то има пажње вриједног у оазама нашег градског зеленила и шта је то што га чини посебним.
„Ми имамо климу какву нема нико у Републици Српској. Зато имамо и лагерстремије, мала стабла која цвјетају цијело љето и која су ко зна којим каналима у оно вријеме стизала из Италије. Имамо их у дрворедима у уским улицама, импозантна стабла имају пред Болницом и код зграде некадашњег 'Неимарства'. Имамо магнолија које нема Република Српска. Ево једне у парку, друга је код католичке цркве, па она код некадашње Привредне банке... У Бреговима и листопадну магнолију, посебну по томе што цвјета кад остала вегетација мирује. Све ово што ја набрајам, то су ријетке алохтоне биљке, поријелом са других континената...“
Циметовац у градском парку
Перса нам прича и о драгунима, брусонецији, албицијама, јудином дрвету, питоспори... Сјеверноамеричкој маклури – која је Требињцима, посебно најмлађима, ако није позната по имену, оно свакако јесте по плодовима – необично крупним, зеленим лоптама, које управо у овим јесењим данама падају са стабала. Деведесете године прошлог вијека доносе у требињски градски врт кедрове, атлантски, либанонски и химајалски. Друге различите културе Медитерана или оне већ навикнуте на ово поднебље а поријеклом су са далеких меридијана. Тако није необично што је и један еукалиптус, поријелом из Аустралије, нашао нови дом на обалама Требишњице. Водило се рачуна, казује нам наша саговорница, да се у култивисању јавних простора не занемаре ни наше аутохтоне врсте - попут кошћеле. Или, на примјер, када би за набавку липе понестало новца, ишло се у Поклонац, изнад Врела ока, доношене су тамошње саднице и сађене, па у дрворедима данас имамо и ту нашу липу. Али, вријеме је да понеки необично стар или риједак примјерак, по избору наше саговорнице, и лично упознамо. Није требало шетати дуго ни далеко, а редови ове приче већ су били добрано исписани...
ОД АЛЕПСКОГ БОРА ДО ЖУТЕ КОШЋЕЛЕ
Са разлогом крећемо од четинара топлих крајева Средоземља који је име добио по првим описаним примјерцима из околине сиријског града Алепа. Перса нам казује да су по налогу аустроугарских власти у дубровачком расаднику у Затону произвођене велике количина алепског бора како би се садио на подручјима Далмације и Херцеговине. Ваљда, што добро подноси и сушу и оскудно тло, а брзо осваја простор...
„Пионирска је врста – јако брзо се овом културом површине пошуме, а кад негдје неке од њих и изгоре, алепски бор је први који се обнови. Тако је и код нас дошла значајна количина овог дрвета. Адаптирао се овдје и годи му наша клима. Међу свим тим боровима има један који се налази у парку - а који је највјероватније посађен и прије аустроугарске. Могла га је овдје донијети нека турска или овдашња муслимска породица која је ишла на хаџ. Засигурно је ријеч о најстаријем и највећем дрвету у Требињу“, увјерена је наша саговорница.
Украси Цвјетног трга - алепски бор, тужна врба и либокедар
Ако се у парку од шуме не види дрво, један други алепски бор, онај у некадашњем љетном биоскопу на бедемима Старог града - онако усамљен и уздигнут, као Илићев „муњом опаљен грм на суром пропланку“ што одолијева свим силама природе и времену – засигурно је познатији својим суграђанима. Добро је стар, каже нам Перса, па је можда и он стигао са хаџилука или неког другог далеког пута. Чудно је колико дрво некад обиљежи неко мјеста да га без њега просто не можете ни замислити. Исти је случај и са оближњом тужном врбом на Цвјетном тргу, чији дугачки, танки а објешени изданци, налик на велику зелену фонтану, дају посебан шарм Дучићевој чесми.
А на зеленој површини из ње уздигао се четинар на којег нам саговорница посебно среће пажњу. То је калифорнијски либокедар, каже нам Перса али и напомиње да је систематика биљака ипак захтјевнија дисциплина него што се обично мисли, због чега с њом никад нисте до краја начисто. Имао је он своје тренутке када је мамио погледе, обично незаинтересованих, шетача: негдје у ово доба прошле године, за вријеме новогодишњег украшавања града, неко се сјетио да га окити свјетећим тракама и у празничним данима претвори у велику градску јелку.
„Ово је један једини примјерак који имамо. Природно станиште ове врсте је западна америчка обала, калифорнијске планине – али се ево и код нас показао као изузетно стабло. То је још у Алијино вријеме посађено, ја сам га затекла као мало дрвце, које нисмо смјели дирати. Он га је посебно његовао...“, присјећа се Перса.
Стабло питоспоре у Старом граду
Интерес за ријетке врсте враћа нас у градски парк – до дрвета заиста ријетког, али одлучног да нас остави без одговора како се уопште ту створило: пред нама је било дрво циметовца, рода љековитог и ароматичног биља поријелом са Далеког истока.
„Његова постојбина су топла подручја од југоисточне Азије до Аустралије. Овдје се добро примило. Мислим да је ово једини примјерак у цијелој Републици Српској“, напомиње наш водич.
Данас можете лако набавити садницу било које егзотичне врсте, али стара стабла свједоче о времену када су их могли доносити само далеки путници или поморци. Зато нас Перса води и до ријетког старог примјерка питоспоре, чија зимзелена крошња краси једну башту на главном тргу у Старом граду. Овај грм или омање дрво такође је поријеклом са Далеког истока, мада је већ поодавно одомаћено и на подручју Средоземља.
На Тргу Травуније нисмо само због њега: у угоститељској башти преко пута наша саговорница нам скреће пажњу на два стара, добро његована багрема, а до њих, у сусједној башти – стабло старе мурве, импозантног пречника, добро познато и суграђанима и редовнијим гостима ресторана.
Стара мурва на Тргу Травуније
Такође поријеклом са истока, мурва у наше крајеве долази са аустријском управом, напомиње Перса. Наши стари радо су је садили у окућници, у њеној хладовини тражили одмор од тежачких радова, сладили се њеним веома здравим и укусним плодовима. Декоративно стабло, опет, чинило је пожељном и за градско зеленило. Сађене су ободом парка, и данас у граду има ријетко времешних примјерака, али ова у Старом граду – увјерена је Перса – засигурна је најстарија градска мурва.
Требињска зелена башта нудила је довољно разлога да ова шетња са нашим предусретљивим а неуморним водичем још потраје, али је вријеме да и њу и ову причу приведемо крају. Коначно код једне посве аутохтоне врсте. Кошћела је наше домаће дрво, али је она у дворишту Епархијског дома мимо свих других јер рађа - жутим плодовима.
Жута кошћела
„Истина, није велика, али је добро стара. Плод јој је жут али такође јестив. Ово је једина жута кошћела за коју знам...“, каже нам Перса...
