„Свако дрво које се у вјери засади, остаје зелено у вијекове.“
— Свети Јован Златоусти
У каменитом крилу Херцеговине, гдје вјетар носи мирис смирне и сува земља памти сваку стопу, лежи село Бобовишта. Ту је живио Симо Перовић, човјек мирног гласа и погледа што је дубље сагледавао свијет од многих књига. Његова кућа, покривена каменом плочом, била је као молитвеник отворен према небу.
Са супругом Петрушом, родом Ћук са Љубомира, дијелио је сваки дан као што се дијели хљеб — у вјери, у тишини и у благодарности. Нису имали много, али им је све било освећено: и вода из бунара, и парче хљеба, и свака зора која би зазвонила над камењем као звонара.
Од Бога им дођоше близанци — Милан и Милош. Радост што је дупло засијала у очима мајке, као два свјетла у једном срцу. Али Милош је, недуго по рођењу, отишао у вјечност. Само неколико дана је дисао овај свијет, а онда је, као кап росе, нечујно нестао. Петруша је стајала над његовим колевком и шапутала:
„Господе, Твоје је било и Теби се враћа.“
И није плакала гласно. Само би ноћу, док све утихне, ставила руку на празно мјесто и тихо уздахнула:
„Гдје си, анђеле мој?“
Није прошло дуго, а судбина је опет закуцала на врата. Кћерка Јована, дјевојчица чистих очију, страдала је несрећом — крава је ударила, и послије кратке болести предала душу Творцу.
„Господе,“ рекла је Петруша док је љуљала њено мало јастуче, „ако си је узео, нека Ти служи као што је мени била утјеха.“
Милан је остао. Уз кћерку Ану, чеда која су носила сву наду, сву молитву, сву љубав. Одрастао је у кући гдје се није починало ништа без крсног знака. Учио се раду, поштовању у тишини у којој се чује Бог.
У вечерима, кад би се сунце спуштало низ брдо као кап уља са кандила, Милан би сједио под старим орахом и слушао.
„Шта слушаш, сине?“ питала би мајка.
„Како Бог шапуће дрвећу,“ одговарао би.
Симо га је послао у Беч да учи машинство — да знање донесе дому и селу.
„Носи молитву са собом,“ рече му, „јер само она не тежи у пртљагу.“
У туђем граду Милан није заборавио ни камен око кућног прага. Писао је кући писма пуна наде:
„Мајко, не брините. Ја се молим, и кад не знам шта да кажем, Господ разумије.“
Дипломирао је љета Господњег 1924. и кренуо кући. На путу срете пријатеља Рачића из околине Дубровника. Враћајући се са далеког пута, стадоше под велики орах, попише чашицу вина.
„Како је лијепо кад човјек зна да се враћа дому,“ рече Милан.
И заспаше у хладу.
Кад се пробудио, већ је кашљао.
Убрзо, болест, као невидљив пламен, прогутала је младост. Галопирајућа туберкулоза — смрт што иде брже од корака. Нису га могли спасити. Умро је мирно, као да се у сну враћа у оно што је већ знао: код Творца.
Казивала је сестра Ана:
„Његово лице било је као да се моли и смирује у исто вријеме. Као да види оно што ми не видимо.“
Петруша је у ноћима слушала вјетар како пролази кроз дрвеће и мислила да чује његов глас. Симо је тихо старио, све рјеђе говорио, све више се молио. Љета господњег 1928. угасио се и он.
Петруша, остарјела, продала је дио имања и отишла код ћерке Ане у Сарајево. Носила је само једну слику — Миланову. Свако вече је стављала поред кревета, прекрстила се и шапутала:
„Господе, не остави га у тами. Ако је моја душа ишта вриједна, узми је за његов мир.“
Свети Николај Жички је рекао:
„Ко плаче над гробом, нека зна да ту не лежи мртвац, него сјеме васкрсења.“
На Миланов гроб, убрзо након сахране, засађен је чемпрес. Није га ту посадио баш човјек, рекло би се — више анђео што је кораком крочио и оставио траг. Коријен му је у дубини гроба, а гране у небу.
Љети се зелени као свјетлост, зими не опада. Кажу да се у тихом шуштању његовог лишћа чује благ глас, као молитва што се враћа од неба ка земљи.
„То је Милан,“ говорила је Петруша. „Он шапуће: ‘Мајко, не плачи. Све је добро.’“
Вјетар што долази са мора, кад понесе његове иглице, носи и мирис смирне. Путник што стане под њега, не зна зашто осјети мир — као да му неко на срце стави руку и каже: „Не бој се.“
Прошле су деценије. Од Симове лозе Перовића нико више не живи у Бобовиштима, али чемпрес стоји. Сам, као стражар тишине. Зелено му лишће пјева у висини, а коријен грли Миланову земљу, хранећи се не тијелом, него молитвом.
И кад се сунце спусти, његова сјенка пада на гроб као благослов.
Као да небо свако вече прекрива земљу својим дланом и говори:
„Ево, ту почива мој вјерни.“
Јер чемпрес над Милановим гробом није само дрво. Он је усправна молитва што никад не клечи. Знак да је љубав јача од гроба, да је тишина пуна Божјег гласа, и да се душе које су живјеле у чистоти не губе, него прелазе у свјетлост.
И док год чемпрес стоји зелено под небом, знаћемо:
Бог не заборавља ниједно чедо које је Његово.
А коријен чемпреса, и дан данас, чедо Христово грли.
