Intelektualci raspravljali o budućnosti Evrope

U Parizu je održan “intelektualni samit” na kojem su navodno najblistaviji umovi Evrope raspravljali o njenoj budućnosti. Zaključak medija je poražavajući - za intelektualce, koji su se pokazali „otuđenim od realnosti“, piše Špigl. Zato je za Špigl glavna lekcija “pariskog intelektualnog samita” to da su “Evropi potrebni novi intelektualci”.

Pozivalo se i citiralo na Puškina, Getea, Herdera, Voltera, Frojda, De Gola i Adenauera i Šekspira... Sve se to događalo na ekskluzivnoj pariskoj lokaciji, Aveniji Šanzelize, u Teatru Rond-Point, pred izabranom i intelektualno potkovanom publikom.

Popis diskutanata – a na sceni Teatra Rond-Point bili su Umberto Eko, mađarski teoretičar Đerđ Konrad, Julia Kristeva, urednik El Paisa Huan Luis Sebrian, pisac Peter Šnajder, njegov kolega Hans-Kristof Buh i francuski filozof i bonvivan Bernard-Anrii Levi - jednako je impresivan kao i popis onih koje su diskutanti citirali. Evropski intelektualni krem je raspravljao o pitanju “Evropa ili haos”?, što je prilično tendenciozno postavljena dihotomija, a prema izvještaju njemačkog Špigla, cijeli događaj je pokazao da su “Evropi potrebni novi mislioci”.

Generalni utisak je da je bilo puno „intelektualne depresije i apokaliptičnosti“, a ni u jednom trenutku “pariska diskusija se nije pozabavila stvarnim svijetom”.

Više zabrinjava to što su navodno najveći intelektualni umovi Kontinenta “ponavljali ono što govori politika već 20 godina – da Evropa nema alternative”, ali “niko nije uvjerljivo izložio zašto je to tako”. Zato je za Špigl glavna lekcija “pariskog intelektualnog samita” to da su “Evropi potrebni novi intelektualci” koji su “sposobni da razmišljaju o budućnosti”.

Šta se desilo slobodi mišljenja?

Više od pukog političkog projekta, Evropa bi trebalo da bude moralni projekat i utočište slobodi govora i tolerancije. Intelektualci imaju centralnu ulogu u tome, ali, nažalost,  ponekad nisu otvoreni za široke poglede, primećuje filozof Alicja Gešćinjska.

Baš kao što Evropa nije samo geografski entitet, i EU jeste nešto više od pukog političkog tela. Ja je vidim pre svega kao moralni projekat. Ako težimo za Evropom kao otvorenim društvom, onda to podrazumeva i potrebu da ona podrži određene vrednosti kao što su sloboda, tolerancija, pojedinačna i međusobna odgovornost. To su i moralne vrednosti, koje treba da budu ‘usidrene’ kako politički tako i institucionalno. U protivnom, ove bi se vrednosti srušile.

Često ove vrednosti uzimamo zdravo za gotovo. Tek kada se pojavi rizik da nešto od toga izgubimo, shvatamo da to nije tako. Pre nekoliko nedelja je bezbednost međunarodno poznatog sociologa Žigmunta Baumana bila ugrožena od strane stotinu poljskih skinheda tokom njegovog predavanja na Univerzitetu Vroclav. Ovaj uznemirujući incident me je podsetio na preko potrebnu debatu o intelektualnim slobodama i ulozi koju intelektualci treba da imaju u društvu.

Sloboda mišljenja postoji samo kada možete da preispitate svoje stavove. Čak i ako samo-istraživanje i samo-relativizam ponekad dovode da se osećate kao šarlatan, kako je to poljski filozof Lešek Kolakovski jednom primetio. On sam je model slobodnog duha. Uvek je bio antiteza filozofa koji stalno stoji s podignutom pesnicom, izgovarajući svoju istinu. Kolakovski je naglašavao svoje neznanje – isto koliko i neznanje drugih. On je, na taj način, nesumnjivo doprineo pravednijem pristupu istinitosti stvari od samozvanih “kritičkih umova”, koji su uglavnom kritični prema drugima, a ne prema sebi.

Intelektualci kao protivteža političkom ekstremizmu

Intelektualna rasprava može proizvesti veliku protivtežu političkom ekstremizmu i populističkoj retorici. Stoga nije slučajno što najteži napadi na slobodu intelektualnog prostora dolaze iz populističkih i ekstremnih izvora. To se može videti u Mađarskoj Viktora Orbana, gde se umanjio prostor za  slobodu štampe i opozicije, i u kojoj su intelektualci bačeni u zasenak, gde su antisemitizam, netolerancija i nedostatak slobode u porastu. Napada na vroclavski Univerzitet znače napad na intelektualnu slobodu, koji, takođe, dolazi iz nikada-previše-demokratskog-ugla. Grupa huligana je sa Univerziteta na kraju uklonjena zahvaljujući do zuba naoružanoj policiji i pripadnicima poljske antiterorističke jedinice. Intelektualna sloboda je, možda biste pomislili, time sačuvana. Ali, ako sloboda mišljenja i govora postaju i posao za naše antiterorističke službe, zar se onda u Evropi ne dešava nešto što duboko nije u redu? Slobodoumna shvatanja su teška ako na sebi imate navučenu ludačku košulju.

Ideje su roba

Postoji mnogo načina za suzbijanje slobode, ali oni ne moraju neophodno uključivati eksplicitnu silu. Manipulacija, implicitni pritisak, konformizam i čak negovanje nečeg nebuloznog i nejasnog kao cajtgajst – duh vremena i “modni krik” uvreženih stavova – sve su to efikasni načini da ljudi ostanu u svojim razmišljanjima “na jednoj liniji”. Danas, postoje različiti faktori sužavanja intelektualnog prostora. Pritisak na akademike da objavljuju, i uz to, na primer, i opsednutost ciframa prodaje na tržištu knjiga, sve što usmerava sadržaj i oblik mišljenja u određenom pravcu. Ideje su roba, i ne isplati se plasirati – izraziti – ideju koja se ne prodaje.

Ovaj ekonomski pritisak je pokretačka sila koja stoji iza povećanja radikalizma i razornog uprošćavanja stvari. Morate biti izuzetni da biste (se) prodali. Umereno-predstavljena-istina i srednji put koji balansira između ekstrema uskoro će biti zgaženi od strane nadirućih ekstremnih stavova.

Priredio: Zoran Đerić