Andja Zora Glogovac.jpg (288 KB)
Анђа Зора Глоговац

Ако некога познајемо као Драган врло често се деси да му у документима пише Миодраг или Предраг. Скоро па свакодневна је то комбинација имена у нашим крајевима и некако, већ је постала уобичајена па и не привлачи пажњу. Међутим, у нашем граду постоји много људи који имају два потпуно различита имена, а разлог томе су необичне породичне приче, обичаји и неиспуњене жеље.

„Рођена сам као Анђа, али ме сви знају као Зору. И ја се одазивам на име Зора. Тако ме зову и дјеца и унуци.“ – започиње наш разговор у дворишту породичне куће, у требињском насељу Полице, Анђа Зора Глоговац.

Два имена је добила на рођењу, али једно је било право које ће остати уписано у сва документа, а друго које ће носити и по коме ће се препознавати.

„Из Рапти сам, од Пејановића. Рођена сам 1955. године и тада су се у нашем селу жене махом порађале кући. На порођају, мајци су помагале баба Анђа – очева мајка и тетка Савета Гудељ – очева сестра. Кад сам се родила, тетка ме је прва узела у руке и узвикнула: 'Ево нама Анђе, Анђелије!', на шта је баба загаламила: 'Не Анђа! Нипошто!' Тетка Савета се снашла у тренутку и рекла: 'Добро, онда нека буде Зора јер се родила у саму зору!' И тако сам постала Зора.“ – наставља да нам објашњава ова ведра жена и каже да је то био почетак комбинације имена Анђа – Зора, а који је прати цијели живот.

По њеним ријечима, ускоро је услиједило крштење и свештеник је у крштеницу ипак уписао име Анђа, а онда су је и родитељи тако пријавили у Матични уред и остало је уписано Анђа Пејановић.

„У овим нашим крајевима се некад много више водило рачуна о именима. Нису баш стари вољели да им се име понови ако су још у животу, чили и здрави. Имам осјећај да су се плашили смрти и тражило се одобрење од ђеда или бабе да унуче добије њихово име. Тако је било некад. Ето, такав се случај и код нас десио на мом рођењу.“ – додаје Зора Глоговац, која признаје да никад није жељела да у документима промијени име у Зора јер је Анђа ипак подсјећа на једну дивну жену, њену бабу.

Памти ова жена бројне анегдоте због два имена и током школовања, и на радном мјесту, али осмијех јој на лице развуче свако подсјећање на њену пријатељицу, нажалост недавно преминулу. Одрасле су заједно у Раптима и заједно ишле у школу која је тада била у згради данашњег Музеја Херцеговине у Старом граду.

„У Раптима су ме сви звали Зора, а у школи нису знали за то већ су ме сви звали Анђа. Сходно томе, та моја пријатељица од Рапти до школе се мени обраћала са Зоре, а чим пређемо школски праг она одједном почне да ми говори Анђо. То је чудо једно било. Толико је била опрезна да се никад није преварила.“ – кроз смијех нам прича Зора како се и данас, ето толико година послије, многи зачуде кад је неко прозове по имену из докумената – Анђа Глоговац.

Jelena Maja Nozica 1.jpg (239 KB)
Јелена Маја Ножица 

Јелена Маја Ножица је одрасла у Београду и њена прича је потпуно другачија. Иако је и она Јелена само у документима, а Маја у свакодневном животу.

„Два имена су само резултат тврдоглавости мог старијег брата. Имам брата који је 15 година старији од мене. Дуго је желео сестру и када сам се родила родитељи су ми дали име Јелена. Међутим мој брат, иако се није противио имену Јелена на почетку, убрзо је почео да ме зове Маја. Сматрао је да је то име прикладније за мене, јер сам била његова мала сестра, а као свако мало дете које тек проговори нисам умела чисто да изговорим слово Л па је његова мала сестра уствари била "маја" сестра. Зато ме је он прозвао Маја. Пошто је био упоран са Мајом, Јелена је остала само име на папиру.“ – прича нам Маја, која каже да је ово име којим се увијек представља, али и на које се увијек одазове.

Такође, Јелена Маја Ножица признаје и да јој је име Маја много драже јер је то име које јој је дато од брата и од миља. Рекли бисмо, куд ћеш љепше.

Маја је једном и пожељела да и у документима постане Маја. Било је то на њеном крштењу, кад је већ била формирана личност. На њено питање упућено свештенику да ли крштено име може да јој буде Маја и да бар у неком документу буде Маја, свештеник је ипак одговорио да треба да остане Јелена. И тако је, прича нам ова префињена црнка, остала Маја која се  званично потписује као Јелена.

И Мајин тј. Јеленин живот обиљежиле су бројне анегдоте, али њој најдража, баш као и Зори Анђи, везана је за њену најбољу пријатељицу.

„Одрасла сам у згради, а у стану испод мог живела је моја најбоља другарица са којом сам расла, била нераздвојна од малена и са којом сам кренула заједно, првог дана у школу, у исти разред. На првом часу учитељица је кренула са прозивком ђака и када је дошла до мене изговорила је Јелена Вујовић. Устала сам да се представим, а у том тренутку моја најбоља другарица је почела да плаче убеђујући мене и све остале како ја нисам Јелена него Маја. Било је тешко убедити је да ја јесам Маја, као што ме она и зна и зове, али да ми је ипак право име Јелена.“ – с носталгијом у гласу присјећа се Јелена Маја Ножица дјетињства и додаје да је доста муке имала док је својим трима кћеркама објаснила да мама није Маја него Јелена односно да није Јелена него да је Маја.

obrad dragan vukovic.JPG (193 KB)
Обрад Драган Вуковић 

Занимљиве животне ситуације прате и нашег суграђанина Обрада Драгана Вуковића. Поријеклом је из Шћепан поља, а од 1985. године је у Требињу. Каже нам да се представља као Обрад Вуковић, али да увијек дода и оно Драган јер по имену Драган је много познатији.

„Право име ми је Обрад, али ме сви зову Драган. Још од малих ногу. Искрено, да се зовем Обрад сазнао сам кад сам пошао у школу. Дјед, очев стриц, негдје око 1900. године је отишао у Америку. Како он није имао породицу, моја баба је предложила да се понови његово име. То су моји родитељи и учинили, али и они су ме звали Драган.“ – овим ријечима започиње наш сусрет овај духовити човјек и већ на почетку нашег разговора шали се на свој рачун.

И он има рођаке и себи блиске људе који још увијек не знају да му у личној карти пише Обрад па су анегдоте бројне. По сопственом признању ни у родном Шћепан  пољу га нико не зове Обрад.

„Поносан сам на оба имена и никад их не бих мијењао, али сам свјестан да сам са оба имена направио милион ситуација у којима смо се добро насмијали. А читаоцима Гласа Требиња ћу испричати да сам много муке, наравно ненамјерно, годинама наносио човјеку, који се зове Драган Вуковић. Док су људи још звали на фиксни телефон, њему је нон стоп звонио телефон, а тражили су мене. И он ми је једном приликом испричао да је поред свог телефона ставио цедуљицу са именом Обрад да у сваком тренутку може да упути људе кога да траже у телефонском именику.“

Ово су само неки од бројних Требињаца који имају два различита имена. Не одричу се ниједног, али се слажу да је њима лично „право“ само оно којим се представљају.