Календарски љето улази у завршницу и доба је смокава – чак и оних најбољих, поповских! Међутим, знате ли како су смоква и маслина добиле имена? Због чега су та њихова имена друкчија него другдје у свијету? Херцеговачки преци су ти, уосталом, у насљеђе оставили и прегршти имена, често их изговараш, али знаш ли шта значе и поручују? Како могу бити повезани кроз вријеме и кроз простор? Гдје нестају и ишчезавају изрази из наших раних дјетињстава? Овај запис жели да те понука да о томе размислиш. Па, понешто и сам запишеш... и сачуваш од заборава у овој све рјеђе насељеној регији.

Korpe sa proizvodima iz Popovog polja.JPG (470 KB)

У наше вријеме свеопште отуђености, невјероватних узлета у свемирска пространства, увлачења у микросвијет атома, генома, тајанствености живота, није неважно упознати богату баштину својих имена као важну саставницу сопственог идентитета. Наша су имена непрочитана књига о историји простора и друштва, одшкринута врата у наш свијет именских садржаја и именских структура...

Овако је, скоро дословце, казивао познати хрватски ономастичар Петар Шимуновић, уз мало загонетан смијешак и напомену да би се овом језичком граном морали бавити људи тек кад зађу у зреле године и наталоже обиље искуства, а у себи задрже још нешто од давне дјечачке радозналости и очараности музиком звукова и израза.

МАСЛИНА ЈЕ КАО МАСЛО!

Од Петра сам први пут чуо како су се некад наши преци – сточари – са стадима и крдима, трагајући за пашом, спустили с вјетровитих планина у Приморје, приобаље, на јадранска острва, па тамо срели двије чудесне биљке и надјели им посве нова имена. Једну, коју је претходни свијет звао „уљка“ и из ње извлачио друге сличне варијанте тог имена, сточари – дошљаци прозваше маслина, јер их је то уље подсјећало на њихов најдрагоцјенији сточарски производ – масло!

Другу, чија је сласт опијала њихово непце као бијела мрс или смок назваше – смоква! И остаде тако до дана данашњег. Носио сам то у мислима као симпатичне успутице – као анегдоте, узречице, поскочице, пословице, сентенције, афоризме, натукнице, локализме, неку непотребну „чичковину“ што се залијепила за ме у давним и дугим репортерским лутањима од Подкорена у Словенији до Демир Капије у Македонији, кроз бившу нам заједничку државу, не мислећи да ћу се икада тиме забавити сувислије од уписивања тих израза у укрштене ријечи. Као узгредан податак за какву репортажу или пак као квизовску натукницу, знао сам, наравно, и за Петра Скока, његов „Етимолошки рјечник“, али нашим језиком се у том смислу никад озбиљније нисам бавио. Готово пет година континуирано сам извјештавао за новинску агенцију са разних приредби у новосадској Матици српској – нашој дичној установи која издаје „Летопис Матице српске“, најстарији, односно најдуговјечнији часопис на свијету! У истој тој установи, признајем, био сам мало збуњен кад су ми рекли да се српски језичари ономастиком организованије баве тек од седамдесетих година прошлог вијека (!).

ЉЕЊИ ОД ДРУГИХ

И још нешто, у оно доба изненада с излажењем стаде часопис „Језик данас“, због чега сам нескривено био љут... Ходајући новосадским улицама: Змај Јовином, Дунавском, Пашићевом припитивао бих знанце „писмењаке“ разних сорти и занимања: ма људи, шта је ово, гдје су сви ти наставници српског од основне до факултета, гдје ђаци и студенти, гдје књижевници, новинари, правници, економисти, умјетници, професори разних фела, лектори, коректори, директори, умници и они који би то хтјели да постану, па да им не треба један такав часопис, а трибине нам одзвањају (истина, углавном политичком) виком и повиком, на моменте и дерњавом – како се, ето, српски језик мора из петних жила љубити, његовати. Све док ми у Матичиној књижари и антикварници тјешитељски не објасни легендарни чаробњак Раша Попов: „Смири се, млади човече. Знаш како је говорио Андрић о Сими Матавуљу: „и осим мене, многи га хвале, али само да га не би морали читати!“ Схватио сам: лијени смо, љењи од других, од сусједа, спори за ритам времена у ком обитавамо, па бисмо то заостајање да покријемо помпом и паролаштвом. Од тада никад више никог нисам упитао гдје је „Језик данас“... ни зашто каснимо у ономастици. С тим што ћу, сад, са задовољством, додати да је „Језик данас“ касније наставио с излажењем, вративши мрву добре воље у редове страснијих заљубљеника у први језик на ком су срочили прве реченице.

НА РИМСКОЈ ЦЕСТИ

Али, ево, нисам више ни млад, као што је говорио Раша (одавно већ покојни), па ме онај преостали дјечак у мени често повуче, с лађом пуном упитника, у ономастичку (и језичку) луку раног дјетињства, тражи да му по систему „кажем ја себи“ одговорим на силна питања. И онда, отприлике почињем:

Gornji Gradac.JPG (412 KB)

Горњи Градац

„Рођен сам у кући с бројем 7, у кући без струје, у селу Горњи Градац. Градац, Грац и Грачишће синоними су за села и насеља подигнута на рушевинама ранијих насеља, остацима кула и тврђава. Конкретно овај Градац био је и прва четири вијека нове ере омање римско насеље, на познатој римској цести од данашњег Цавтата (Епидауруса) до Метковића (Нароне). Руине те цесте и сад вијугају тик уз наше (у међувремену електрификоване) куће, још су, истина скромно, у употребном стању. Од тамо гдје улази у наш љубињски крај до изласка из њега, сви топоними уз њу су славенског поријекла. Прво село Кртиње (крто, растресито земљиште, отуд и име животиње – кртица), па ниже поток Буковштак (зову га и Букови поток по буквама којима је с обје стране обрасла долима кроз коју повремено тече), први мост који га премошћује од Кртиња према Љубињу је на сјеновитом мјесту Студенац (ту му је вода најхладнија, најстуденија – и све до индустријализације Љубиња и масовног силаска у град људи су те чешће питали „је ли студено“, него „је ли хладно“, односно хладно је могло бити јело код куће, а студено вријеме пред кућом; говорило се неријетко и: грдна студен). У мост на Студенцу уграђена су два римска миљоказа (камене путне ознаке с почетка нове ере). Спуштајући се даље низ долину поток тече крај степенасто, на више нивоа, пореданих њива – Зуруша (име су добиле по ранијим власницима – Зуровцима – који одавно више не живе у нашем крају већ у Чапљини и другдје), сјеверозападно од Зуруша су, такође, степенасто нанизане њиве – Сливе – створене од муља и пијеска нанесеног слијевањем („сливањем“ – па отуд сливе) вода са стрмих брдских падина.

Pogled na planinu Bjelasnicu iz Ljubinjskog polja.jpg (333 KB)

Поглед на планину Бјеласницу из Љубињског поља

Минувши Зуруше, Буковштак скреће на југ, према селу Ограда, код Лука (тих невеликих крашких обрадивих површина у завјетрини, уз водоток). Лука има Јањићевих, Стајчићевих, Бијелићевих, Пешутових...), десно од њих, код Лазине (лаз или лазина брдска косина која се може савладати ходом) одваја се пут, уз Бријег, за Горњи Градац и градачку цркву На Бријегу. Лазина отпочиње из подножја другог голог, каменитог брешчића с именом Трлова главица. (Не зна јој се поријекло имена, међутим у селу веле да стока ноћу у штали „прави трло под собом“, па би могло бити нешто као сатрвена и изгажена главица).

РАСОВАЧЕ ПУНЕ ЖЕЛУДА

Надомак горњоградачких кућа са југозападне стране простиру се Расоваче (одмах се уочава да су то у ствари храстоваче, храстови гајеви, пуни желуда (жирова) некад омиљене и квалитетне хране сеоских свиња; израз „желуд“ се у селу лагано губи, а чешће се чује да се свиња „жири“. Храст, то иначе митолошко дрво које се везује за врховна божанства код разних народа, уз остало и дрво бога Перуна, у селу су наши преци, као и пјесник Војислав Илић, звали – грм. У школи учили стихове: „Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји...“ (Имамо и сад такав стари грм изнад Ђурића кућа, на каменитој чистини, у који зна ударити гром кад изнад грма загрми, и дебло му је са стране опаљено). Преци су косијерима кресали гране грма, слагали их у лиснике за сточну храну, потомци то не раде..

Ime po dubovima - selo Dubočica.JPG (454 KB)

Име по дубовима - село Дубочица

По Словенији и Истри честа су насеља која носе име по храсту. Храстје, Храстник, Храстовље, код Сарајева – Храсница, али, гле, у нашем првом сусједном селу храст су чешће звали, другим словенским именом - дуб. Па се испод села простиру гајеви дубова, а село се зове Дубочица! Од дуба су име добили и Дубровник, и Дубраве и још једна много већа Дубочица од ове, она код Лесковца, и дубак, и дуборез и подубице... И Бијели дуб у недалеком селу Убоску, одакле су се Горњоградчани и Доњоградчани масовно женили Меданушама, Жаркушама, Буквићушама, Ђогушама, Банђурушама. Широка прича, па ћемо ту стати и вратити се горњоградачким хидронимима: три најближе локве (водопоје за стоку), које потичу из старих времена су Брестица (по бријестовима који је окружују), Грнчара (са доста земље бјелице и гдје су се давни људи бавили грнчаријом) и Поганица.

ПОГАНИЦА ПОД ЂУРЂЕВОМ ГЛАВОМ

Ономастичари пишу да сличних Поганица или Паганица има у више мјеста по Далмацији, вежу их уз словенски слој имена, додајући да је то посебно сигурно ако се уз такве воде у видокругу налази на какав помен светог Ђурђа и светог Илије. Стојећи крај горњоградачке Поганице сјеверно видиш брдо – Ђурђеву главу, источно Илино брдо, југоисточно планину Илију, стара сеоска црква је црква Светог Илије. У словенске коријене имена не сумњаш ни кад гледаш јужни ланац планина и узвишења: Бјеласницу, Врањак (вран као врана, значи – црн, истог поријекла је и билећка Врањска: Аустроугари су га писали као једну ријеч: Црнобрдо, истичући га као атрактивно ловиште на јаребице), Липница, Радовиња... Ни кад ходиш по доловима: Иванов до, Мокри до...

Gradačka lokva Poganica.JPG (524 KB)

Градачка локва Поганица

А кад си под Митровом подворницом, не очекујеш двор, сјетиш се кад си био мали и кад би се баби чуварици несташлуцима попео на главу, укосила би поглед, заповиједивши; „Излази надвор!“, што је значило пред кућу, па је подворница обична сеоска поткућница неког давног Митра, који ни не почива у нашем гробљу. А и кад би неког од сељана запекло да не може обавити велику нужду, шаптали би му иза леђа; шта ће кукавац, мучи се данима, а не море надвор!

Pogled na ljubinjski Gornji Gradac i Djurdjevu glavu.JPG (417 KB)

Поглед на љубињски Горњи Градац и Ђурђеву главу

ЗЛАТНИ ЋУП СА ЗЛАЦА

Изнад кућа нам ледина заносног имена – Златац, ту смо кратко вријеме трапили кртолу зими, па сам са стрицем по снијегу ишао да извадимо које кило за ручак и било ми увијек изнова интересантно то отварање трапа и откривање у сламу скривених гомоља... Баба ми једном зборила, ваљда да ме примири, како нека прича каже да је на тој ледини закопан ћуп са златом и наћи ће га онај који на Ђурђевдан изађе у цик зоре и спази гдје на Злацу удара први сунчев зрак, од сунца што израња иза жрвањских Вртина. Ту требаш копати, ту је ћуп... Излазиш и видиш да не можеш ухватити први сунчев зрак, око тебе све се жути и мирише од маслачака и других жутих цвјетова... Па схватиш: ништа од злата. Можеш извући само коју заборављену, полугњилу кртолу из онога трапа. Што си закопао то ћеш и откопати, а и то мање и безвредније ако доста времена отече! Неки је занесењак јадној ледини због овог васколиког жутила дао име Златац; да има бар лијепо име кад ништа друго вриједно нема!

НАШЕ ЛУЖЕ И ДРУГЕ ЛУЖИЦЕ

Кад би ми рекли иди у Под, па се играј, не бих гледао у кућни под, већ ишао с лоптом на зараван на пристранку, на стрмој ливади испод кућа. Много касније ћу видјети да су Подаца код Макарске ономастички рођаци том мом Поду. Или, рецимо, да је московски кварт Лужники, гдје сам још као дјечак одсјео за вријеме боравка у Москви у некаквој вези са нашом лужом, лугом, лугаром, лукшијом, можда и Лужицама и Лужичким Србима... Као што сам још као предшколац укапирао да је Подцрковница наша велика ливада испод оне цркве На Бријегу, да је сусједни Браћевац заједничко имање више браће, да се на Беришњаку љети стално нешто бере и сабира, да је водијер гвоздена футрола с водом за гладалицу, младијер зелени изданак најчешће из коријена или стабла старе џанарике... Име је, дакле, знак. Мање или више поуздан, али увијек некакав знак. Ако нешто нема имена као и да не постоји.

ЗАВОДЉИВИ СВИЈЕТ ОНОМАСТИКЕ

Зато, поштовани читаоче, набави свеску и оловку па биљежи именослов најужег завичаја. Не дај зубу времена који немилице руни, расељава и пустоши наша херцеговачка села да избрише те називе и имена; та имена му се посљедња опиру. Јер, кад њих нестане не остаје ништа до глуво ништавило – и „дубока празнина која може да уплаши џина“.

Биће ти сигурно занимљиво то путовање кроз заводљиви и врложни свијет ономастике, некад ће и та твоја свеска још неком другом затребати. Истражи, дакле, тај „микрокосмос“ на који до јуче ниси ни обраћао пажњу.