„Ускоро вјештачка језера потопиће Мируше и села која су се смјестила у котлини поред Требишњице. Покриће Чепелицу, па Паник, Орах, Косијерево и Добрићево, један дио требињског излетишта Ластва и Арсланагића Мост, гдје се налази и истоимени стари објекат. Сеоба са угроженог подручја већ је почела. Десетак села и заселака напустиће око 400 домаћинстава – 1.600 становника и преселити се у нове крајеве. Не у печалбу, већ у нове, љепше и свјетлије домове. Ова миграција треба да се обави у двије етапе. Становници са подручја које ће покрити горичка акумулација треба да се иселе најкасније до марта ове године, а са подручја будућег Мирушкој језера (горња акумулација) нешто касније. Одлазак око 400 домаћинстава планиран је раније како би се благовремено могло извршити чишћење двају базена, а затим почети и са акумулацијом воде у њима“. (Глас Требиња, јануар 1964.)

he trebinje.JPG (532 KB)

Јануарски број Гласа Требиња из 1964. године доноси посљедњу забиљешку о једном свијету који је нестајао. Вијекови су овдје посијали обиље трагова – од праисторијских тумула и остатака античких насеља, преко средњовјековних сакралних објеката и некропола, до етнографске духовне и материјалне баштине: све ово свједочило је о дугој а непрекинутој нити живота који је још од праскозорја човјечанства бујао у долини Требишњице.

Истовремено са припремама за изградњу хидросистема, покренута је и опсежна акција проучавања и спасавања најдрагоцјенијег дијела овог блага. Дотекло је воље и новца и за оне најзахтјевније, код нас још пионирске, подухвате у конзервацији: два најзначајнија споменика древне архитектуре са овог подручја - манастир Добрићево (1965.) и Арсланагића моста (1966-1972.) растављени су па реконструисани на новој локацији гдје ће наставити да броје вијекове.

Житељи потопљене долине, међутим, са пртљагом из свог краја понијеће само успомене, а сав њихов свијет, дотадашњи живот, предачка огњишта, земља и гробови заувијек ће потонути у водама Горичког и Билећког језера. Стари је морао да ишчезне како би се иза те плиме помолио нови живот – љепши и свјетлији, попут ових домова обећаних у надокнаду за обол принијет општој ползи. Земља у изградњи требала је струју за своје градове и фабрике...

Требаће и људе, све више у годинама и деценијама које су неповратно мијењале живот комуне. Зато ни другим селима судбина није била наклоњенија. Ако је онима у долини Требишњице кратко пресуђено, друга су осуђена на дуго и полагано умирање. Готово непримјетно а неопозиво, дух нестајања увлачио се међу скромне камене кућерке наших села и заселака иза себе остављајући затрављене њиве и утрнула огњишта...

 „ТРЕБИЊЕ ЈЕ ОСВАНУЛО ОКИЋЕНО ЗАСТАВИМА...“

„Из хидроелектране 'Требиње' 25. марта је први пут потекла струја. У 11,40 часова у огромној машинској сали, предсједник Тито је аутоматском командом покренуо два моћна агрегата. Тиме је завршен вишегодишњи труд стручњака разних професија и радника да на ћудљивом крашком земљишту, изукрштаном подземним водама, заврше прву фазу хидроенергетског система Требишњица.

Посао је завршен, а остала је 123 метра висока и 439 метара дугачка брана Гранчарево и акумулационо језеро код Билеће са преко милијарду кубних метара воде. У подножју Гранчарева смјештена је електрана 'Требиње' која са електраном 'Дубровник', пуштеном у рад прије три године, гарантује у свако доба године редовно снабдијевање струјом – у просјеку за 12 мјесеци 2 милијарде 100 милиона киловатчасова.

Брана изнад Требиња и језеро код Билеће зауставили су бујице које су редовно плавиле близу 5.500 хектара плодног пољопривредног земљишта у Поповом и Требињском пољу. У исто вријеме брана и језеро ће омогућити, помоћу одводих канала, залијавање 12.000 хектара ораница...“ (Глас Требиња, април 1968.)

Свечаност о којој Глас Требиња опширно извјештава у априлском броју из 1968. године означила је крај деветогодишњих напора и побједу радника и градитеља на највећем и најсложенијем инжињерском подухвату којем је наш крај икада свједочио у својој дугој историји. Требиње је тог „25. марта ујутро освануло окићено заставима и транспарентима (...), неколико хиљада Требињаца и становника сусједних херцеговачких општина изашло је на улице да дочека и поздрави предсједника Тита, који је дошао да пусти у рад хидроелектрану Требиње“.

Пројекат по значају далеко надилази локалне оквире - по обиму и деликатности радова, инсталисаној снази и просјечној годишњој производњи хидросистем Требишњица „спада у до сада највеће изграђене хидроенергетске капацитете у СФРЈ“. Отуда на свечаности и највише званице, предвођене предсједником Југославије – којима је Ратко Таушан, директор електрана на Требишњици, у холу пред машинском салом, најприје испцрпно реферисао о значају и бенефитима пројекта и достигнућима градитеља.

Издвојићемо тек неколико акцената из реферата. Величина овог подухвата није само у гарантованим милијардама киловатчасова струје нити у хиљадама плодних хектара крашких поља, која ће се у периоду обилних падавина ослободити поплава а опет, у времену оскудице воде, наводњавати. Нити што је овом крају у инфраструктури остављена солидна развојна основа (јер је успут „изграђено или реконструисано преко 80 км путева са савременим коловозом, измјештено 27 км жељезничке пруге, изграђено 147 км далековода разних напона, четири водовода, подигнута четири градилишна насеља са сталним стамбеним и пратећим објектима за 2600 становника...“). Реализација овако сложеног задатка, у првом реду, била је „изванредан стручни и научни испит наших пројектаната и најширег броја научно истраживачких установа, које су учествовале у овом значајном подухвату“ и које су тај испит успјешно положиле.

„Ово велико градилиште (...) било је велика школа уздизања кадрова. На студијама, истрагама, пројектовању и градњи непосредно је учествовало преко 1000 инжињера, техничара и разних других стручњака из наше земље и иностранства, чији је допринос развоју науке, технике, пројектовања и градње хидроенергетских пројеката у крашком подручју веома значајан“.

Требињски хидроенергетски подухват, наставља Таушан, заинтересовао је и свјетску стручну јавност, а то се „најбоље види по томе што су на посљедња три међународна конгреса за високе бране одржана у Единбургу, Лисабону и Истамбулу стручни проблеми и рјешења примијењена на изградњи ових објеката заузела значајно мјесто“.

„Свакако да највећи домет техничке и конструкторске умјешности представља брана Гранчарево, која по својим димензијама, облику конструкције, условима фундирања, инјекционим и консолидационим радовима, с обзиром да се налази на подручју изразитог карста (...) представља посебно значајан и за науку смион подухват“.

У истражним, пројектантским и изведбеним радовима на систему (која је у овој фази обухватала - градњу брана Горица и Гранчарево, одводног тунела од Горичког језера до Плата, градњу и опремање електрана „Дубровник“ и „Требиње“), те другим пратећим и инфраструктурним радовима – учествовало је на десетине предузећа и научно истраживачких установа из цијеле Југославије. На хиљаде радника смјењивало се на градилиштима, а њих седам – тамо је изгубило животе.

За „нарочите заслуге и постигнуте успјехе на раду од значаја за социјалистичку изградњу земље“ предсједник Тито одликовао је 206 градитеља хидросистема Требишњица. Наш лист биљежи и „здравицу“ предсједника СФРЈ на свечаном ручку приређеном у хотелу „Леотар“ након свечаног пуштања у рад агрегата ХЕ „Требиње“. Градитељима је честитао на великој побједи „која ће бити од користи не само овом крају, већ читавој нашој социјалистичкој заједници“. Говорио је и о првим знацима стабилизације и важности да се наставе започете привредне и друштвене реформе, затим о неиспуњавању задатака са посљедњег партијског конгреса, ту и тамо још увијек присутном локализму... „Поподне је предједник Републике, чија се колона пробијала кроз густ шпалир раздраганих грађана напустио Требиње“.

ПРОТЕСТ ПРОТИВ „АМЕРИЧКОГ АГРЕСОРА“

Кад смо већ код уличних манифестација воље народа, забиљежимо и ову.  Ти моћни агрегати и опрема за све објекте хидросистема, поноса наше социјалистичке заједнице, набављени су новцем који је „по повољним условима кредитирала Агенција за међународни развој Владе Сједињених Америчких Држава“. А већ у наредном броју исте 1968. године - таман да још више збуни оне којима ионако нису посве јасни замршени геополитички односи и позиција наше земље на размеђи подијељеног свијета – Глас пише о великом протестном митингу требињске омладине против „прљавог“ америчког рата у Вијетнаму, организованим „у знак солидарности са страдањима недужног вијетнамског народа“.

protest protiv američkog agresora.JPG (855 KB)

„Више од хиљаду младића и дјевојака на себи својствен начин дали су одушка свом нерасположењу према америчком агресору. Много транспарената, карикатура, фотографија крваве вијетнамске дјеце и скандирање – створили су атмосферу чврсте ријешености наше омладине да једном народу који се успјешно брани од надмоћнијег непријатеља више од десет година пружи сваку могућу подршку.“ (ГТ, мај 1968.)

Локалне одијеке политичких збивања из земље и далеког свијета налазимо на страницама нашег листа још од првих бројева. Тако још „Наша комуна“ у јануар 1953. пише о протестном саопштењу Хрвата Требиња у којем се осуђује „најновији непријатељски акт Ватикана, који је Алојза Степинца прогласио кардиналом“, дајући тако „највишу црквену дужност издајнику народа“. Требиње нису заобишли ни „жучни изљеви гњева и протеста“ који су захвалити све градове и села, и старо и младо, поводом „неоправдане одлуке влада САД и Велике Британије, којом би зона 'А' и Трст требале да се припоје Италији“. „Још су свјежа сјећања на оне славне дане када су борци наше XXIX Херцеговачке дивизије, ломећи непријатеља, из борбе у борбу, јуришали према Трсту и носили слободу поробљеној браћи. Зар тамо (...) не леже кости наших синова и кћери?!“. Ни егзотична Африка није била довољно далеко од наших живота и свакодневице да се дебатни клуб у требињској гимназији, пригодним скупом и предавањем, не би прикључио „бројним протестима наше јавности због мучког убиства легалног предсједника Конга Патриса Лумумбе“ и са њом подијелио „дубоко огорчење и осуду према белгијским колонизаторима и њиховим слугама Чомбеу, Мобутуу и Касавубуу“.

gradilište Doma kulture.JPG (870 KB)

Само политички освијештена младост може да гради и чува тековине социјализма. А потом су радио и телевизија учинили да нам некако и свијет више не изгледа толико велик ни далек. Са шездесетим годинама антене су све више почеле да освајају кровове града иако су први телевизори могли да „ухвате“ само италијански ТВ-сигнал преко мора. У новембарском броју нашег листа из 1963. године читамо да су почетком тог мјесеца „у Требињу примљени први пут програми југословенских телевизијских студија“, након што је „антенски стуб репетитора постављен на самом врху Леотара...“

ПРАЗНОВАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

„Предизборна и изборна активност протекле су у одрађивању радних договора, митинга, предавања и низа културних и друштвених манифестација. (...) Кандидати за народне посланике говорили су на митинзима о развоју социјалистичких односа и правима радних људи, сагледаних у односу на досадашње резултате и у свјетлу нових настојања, нашег новог Устава и начела наше спољне и унутрашње политике. Културне установе и културноумјетничка друштва у част избора припремили су више музичких вечери, позоришних и кино-представа, смотри, сијела, изложби и спортских приредби. (...) Када је освануо дан избора били смо увјерени да ће и ова манифестација народне воље потврдити одушевљење с којим ступамо у нове успјехе у изградњи социјализма код нас. (...) Избори су обављени у празничном расположењу, спонтаним изразом народних весеља, кола и пјесме омладине. Бирачка мјеста била су украшена фотографијама наших истакнутих руководилаца, букетима цвијећа и шароликим ћилимима...“ (ГТ, јул 1963.)

За изборе се обично каже да су празник демократије. Судећи према опису ових, одржаних 1963. године за републичке и савезне посланике из требињске општине – непосредне манифестације воље народа у оном времену и заиста су биле налик на светковину. Друго је питање шта се заиста тих светковинама празновало и колико су тадашња схватања демократије – иако је поносно уздизана међу темељне тековине социјализма - уопште блиска нашим разумијевањима овог појма. Посебно када се тој вољи народа не би нудила могућност избора, већ само право на потврђивање онога што је негдје већ одлучено и одабрано. Свеједно, власти су се трудиле да бирачи озбиљно схвате своју грађанску дужност – штавише, да у народу потакну јавне манифестације одушевљења. Тако у тексту сазнајемо да је, рецимо, те године за Савезно вијеће на изборе изашло преко 96 одсто грађана Требиња са правом гласа (уз то да се већина оних који нису изашли „налази у ЈНА, на сезонским радовима или у школама“), те да је за кандидата (изгледа, јединог) на овим листићима „гласало 19.386 бирача, што у односу на број оних који су гласали износи 99,48%“.

ИЗБОРИ 1963.JPG (1.65 MB)

Избори у Требињу 1963.

На изборима одржаним двије године касније биљежница нашег репортера оставила је живописна свједочанства о изборној светковини на биралиштима у селима Поповог поља.

„...Бирачи журе, хоће да међу првима испуне своју грађанску дужност, да гласају. У Орашју на сваком кораку расположење, село је добило свечани изглед. Домаћини се дозивају: 'Хајдемо на изборе да не будемо задњи!' И заиста, тог празничког дана нису били 'задњи': и посљедњи бирач је гласао у првим поподневним часовима.

СТРУЈИЋИ. Предсједник бирачког одбора Вуко има пуне руке посла. У раним јутарњим часовима долазе бирачи у групама, домаћини, домаћице, омладина. Вуко стрпљиво дијели гласачке листиће, објашњава начин гласања. Омладина послије гласања заметну коло, заори се пјесма, настаде весеље, а стари задовољно посматрају младост како игра и пјева. Дође и старица Илинка Бакотић, свечано обучена у сукнену доламу, поносно улази на бирачко мјесто и пита: 'Вуко, за кога ћу гласати? Ја се не разумијем у овај листић, знаш да не знам читати. Ти ми то објасни!'

ВЕЛИЧАНИ. Бирачко мјесто свечано украшено, на сваком кораку влада свечана атмосфера. Директор школе Славко укључио радио и грамофон. Музика и пјесме наших радио-станица допуњују свечану атмосферу на бирачком мјесту. Долазе и осамдесетогодишњи старци Ђуро Комненовић, Гајо Оро и Ристо Цимирот, полако улазе на бирачко мјесто. Предсједник изборног одбора их чека на ногама, срдачно се рукују и пружа им гласачке листиће. Гласају. Предсједник понуди старце да сједну, да послушају пјесму и музику, да мало одморе. А један ће од њих: 'Ми ову живу пјесму не разумијемо! Дај ти, брате, нама гусле!' Славко брзо устаде, намјести плочу, одјекнуше гусле и глас гуслара. Пјесма 'Сарајевски атентат'. Око 12 часова на бирачко мјесто дође инг Неђо. Око њега се брзо окупи група бирача. Питају га о Горичком језеру, о брани и како се одвијају радови на Гранчареву. Неђо им полако и стрпљиво одговара. (...)

ДРАЧЕВО. Стари Јован, члан бирачког одбора, жури да не би закаснио. На бирачком мјесту чека га група младића и дјевојака, донијели ћилиме и цвијеће. Јован их пита „Јесте ли то дошли да гласате?'. Из групе зачу се један глас: 'И да гласамо и да украсимо бирачко мјесто, нека свечано изгледа!'...“ (ГТ, мај 1965.)

Тачно четврт вијека касније у социјалистичкој Југославији биће одржани први вишестраначки избори. Демократија је освојена, тек сада доживјеће свој пуни тријумф. Да ли ће умјети и да пјева као што се некад пјевало о њој?