Прве Дучићеве вечери поезије (1968.), на импровизованој сцени у сали Скупштине општине Требиње - Меша Селимовић, Мак Диздар, Весна Парун, Витомир Николић, Добрица Ерић, Цицо Арнаутовић
„Мислим да Дучићу треба посветити више пажње него што је то учињено код нас, јер постојала су два начина како се прилазило Дучићу – или апологија или потпуно одушевљење. Мислим да није добар ни један ни други начин. Он је новина у нашој литератури, нарочито у погледу версификације и језика. То је појава коју треба изучавати, а исто тако треба откривати наново оно што је прећуткивано. То је врло мисаон пјесник. Неке његове пјесме нису досад истицане мада спадају међу најљепше које су написане код нас. Рецимо, пјесма 'Непријатељ' - једна је од најснажнијих наших пјесама. Тако да се у том погледу имало много шта још ново и интересантно рећи, то ће учинити и други - али мислим да Требиње у томе треба да одигра важну улогу. Чини ми се да је прилика да се поводом Дучића сваке године одржавају вечери Дучићеве мисаоне поезије. То би била прилика да се Дучић у једном плану, који би се сачинио на дужи рок, размотри много шире него досад, тако да се сваке године истакне једна врста његове поезије и да се говори о једној маркантној особини. Чак мислим да треба да се организује и симпозиј на тему Дучић. То би било врло оригинално, зато што би једна литерарна акција била базирана на нечем што је врло темељито и има свој дубок коријен као што је везаност Дучића, његова активна везаност за овај крај. А уз то би се могле још надодати манифестације које би значиле афирмацију савремене поезије - тако да би та два крака - један аутентичан дучићевски – један савремени везан за поезију уопште, значила много више него што значе неке манифестације почете у другим крајевима гдје се није та дебела жила искористила као што је у случају овдје са Дучићем. Ја се надам да ће зато вечери Дучићеве поезије у Требињу постати традиционалне и да ће значити манифестацију, не само у корист Требиња, у корист Дучића, него у корист уопште. То је по мом дубоком увјерењу и једна шанса за Требиње.“
Ове ријечи академика Меше Селимовића о Дучићу и Требињу, једној везаности која може бити и шанса за Требиње и корист за цијелу заједицу и њен културни тренутак - биљежи наш лист у репортажи са новустановљене манифестације, која се тог октобра 1968. године по први пут одржавала у нашем граду - „Дучићевих вечери поезије“.
Истина, савременици ће свједочити и забиљежити да је прва пјесничка смотра посвећена Дучићу, као локална манифестација, одржана годину раније у организацији овдашњег клуба књижевне омладине „Свитање“, те да ће иницијативу младих књижевних стваралаца већ наредне године прихватити заједница и њени јавни радници - у напору да утемеље манифестацију, која ће по учесницима, њиховом ауторитету и важности за културни тренутак, бити ширег, републичког значаја.
Та три октобарска дана 1968. године „у тијесној сали Општинске скупштине“ говорило се о Дучићу, славила поезија. Тешко да је тада могао ико слутити да ће тих дана заметнута прича о Требињу и поезији надживјети и свој вијек и већ грабити трећом деценијом овог нашег...
ДУЧИЋЕВЕ, ПА ТРЕБИЊСКЕ
Репортажни запис Гласа Требиња оставио је и свједочанство о учесницима првих Вечери, од великих и проминентних до оних млађих још неафирмисаних имена наше књижевности, а коју су заједно, рјечју о Дучићу или својим стихом, дали обол утемељењу једне од најзначајнијих требињских културних традиција (Меша Селимовић, Хамза Хумо, Мак Диздар, Изет Сарајлић, Вук Крњевић, Ненад Радановић, Весна Парун, Добрица Ерић, Витомир Николић, Никола Мартић, Цицо Арнаутовић...).
Повољни одјеци прве манифестације посвећене Дучићу даће повода и полета јавним културним радницима Требиња да подигну љествицу и учине напор да већ наредне године требињској светковини поезије дају југословенски значај. Требиње не пати „од провинцијалне инфериорности, још мање од провинцијалне магеломаније“, само настоји да корак усклади са природним редом ствари: Дучић, који је нашу поезију приближио европским токовима, духу и дометима, довољно је велики да би био југословенски - а баш овдје је његово родно мјесто.
„Град има свог великог пјесника, има климе и слуха за пјесничка казивања – не прави ли се тако рам за једну традицију. А традиционалне смотре, поготову на овом плану, сложићете се, изоштравају физиономију једног града, уграђују нешто специфично у његово трајање. Град, између осталог, и тако мјери свој узраст и доказује га другима. Ту чињеницу не можете прескочити макар и имали дара за прескакање“, казаће нашем новинару члан Организационог одбора „Дучићевих вечери поезије“ др Џевад Фазлиновић, кад већ буду увелико одмицале припреме за другу манифестацију, заказану за крај септембра 1969. године.
И различите форме популарне културе све више освајају град...
Од предсједника Организационог одбора Николе Чучковића сазнајемо нешто више и о концепту и учесницима. Прве вечери је планирано да значајна имена наше књижевности - а Дучићеви савременици евоцирају успомене на своје сусрете са пјесником (долазак су већ били потврдили Десанка Максимовић, Густав Крклец, др Милан Кашанин, још се очекује потврдан одговор Милоша Црњанског), док ће избор из Дучићеве поезије казивати познати глумци из Београда. Друга вече била би резервисана за позната имена савремене поезије (Стевана Раичковића, Јуре Каштелана, Миодрага Павловића, Изета Сарајлића... ), а трећа - за наступ најмлађих босанскохерцеговачких пјесника, који су ове године објавили своју прву збирку поезије. Већ је за другу манифестацију установљена и требињска пјесничка награда „коју ће посебан жири додијелити једном од учесника треће вечери, чија збирка буде оцијењена као најквалитетнија“.
Као и све друго што се у Требињу тих година рађало, много више на полету ентузијазма него што су то околности заиста обећавале – и ове пионирске напоре пратио је низ „техничких потешкоћа“...
„То 'технички' – напомиње др Фазлиновић - толико нарасте као проблем да нисте сигурни да се не зове: све. И овдје, као и обично прича почиње од новчаних средстава. (...) С друге стране, ова манифестација довела је до усијања проблем недостатка прикладне дворане...“
Требињска светковина поезије, двије године касније, добиће прикладну дворану – након дуге градње у коначно завршеном и свечано отвореном здању Дома културе. Међутим, и прије тога изгубиће – Дучића, и у имену и у садржају. Политичке и културне догмате можда још нису биле опростиле великом пјеснику. Или је пак Требиње дучићевски проговорило у невријеме, када су пробуђени духови прошлости, као никад до тада у посљератној југословенској заједници – заоштрили питања националних права њених народа, а све је то тражило опрез и уздржаност. Свеједно, град великог пјесника од 1970. године па у свим наредним деценијама славиће писану ријеч - на „Требињским вечерима поезије“...
НА ТЕМЕЉИМА СРЕСКОГ СУДА...
„Дан жена је ове године прослављен свечаније него ранијих година. Поред бројних пригодних свечаности, отворен је и Дом културе, велелепна грађевина, за којом се већ дуги низ година осјећала потреба...“ (ГТ, март, 1971.)
А градња на овом локалитету почела је деценијама прије - кроз историјска невремена 20. вијека било је у том напору нечег налик на оно епско зидање Скадра на Бојани. Наш лист са свечаности отварања репрезентативног здања, тог 8. марта 1971. године, биљежи ријечи предсједника Скупштине општине Требиње Ахмета Спаховића.
„И куће као и све друго имају своје животе и своје историје. И ова наша има врло бурну, дугу и необичну историју, а тек је сад довршена. Градња је почела прије 60 година за вријеме Аустро-Угарске, а за потребе суда. Да је довршена била би то огромна, типична аустријска грађевина која би већ и својим изгледом улијевала страхопоштовање пред моћном монархијом и њеном правдом коју је требало дијелити по бунтовној Херцеговини. Али, рат је прекинуо и идеју и градњу, а од моћне царевине није остало ништа, а од замишљеног суда само темељи...“
Када наш лист започиње своју седамдесетогодишњу хронику града, тих раних педесетих, на овом мјесту затиче скромније заснован и још недовршен објекат - Дома културе. И непрестане апеле јавних радника да се објекат доврши и омогуће кудикамо пристојнији услови за развој културног живота у Требињу. Током шездесетих година одвијаће се радови на завршетку - али са доградњом на значајно проширеној основи зграде. Трајаће цијелу деценију...
„Градњу Дома помогле су скоро све радне организације, а посебно треба истаћи сарајевску Хидроградњу, ХЕ Требишњицу, Неимарство, Металац, Социјалистичку изградњу и Скупштину општине. Према глобалним процјенама вриједност данашег Дома је преко 15 милиона динара; у свом саставу има биоскопску салу са 350 сједишта и концертну дворану са 470 сједишта, салу за састанке, билијар салу, просторије за библиотеку и изложбене просторије, затим најсавременије клима уређаје и централно гријање. Сигурно је да по свом уређењу и функционалности спада међу најбоље објекте овакве врсте у нашој Републици“.
За свечано отварање домаћини су приредили и богат програм. Остаће забиљежено да су „на даскама модерне позорнице први гостовали глумци Црногорског народног позоришта из Титограда са представом 'Лажни цар Шћепан Мали', док је у биоскопској сали одржана премијера домаћег филма 'Клопка за генерала'“. Свечани тренутак увеличали су и требињски ликовни умјетници – приредивши изложбу „на којој су своје експонате изложили академски сликар Ејуб Беговић, затим Љубо Милојевић, Неџад Фазлиновић, Михајло Барбић и познати архитекта Вук Рогановић“.
ФЕСТИВАЛ ЈЕ СТИГАО У ГРАД
Велико здање Дома културе било је можда архитектонски исувише амбициозно за културне потребе и стваралачке домете једне мале средине и домаћих креативаца тог времена – али је Требињу, само годину након отварања, пружило шансу да постане фестивалски град, значајан и у југословенским оквирима. Штавише, да тада утемељи још једну важну културну традицију, која живо траје све до данас. У Гласу о томе читамо већ у мартовским бројевима 1972. године – наиме, Фестивал драмских аматера Југославије деценију и по се одржавао на Хвару, али је домаћин те године „из посебних туристичких разлога“ отказао гостопримство. Требиње са новим и репрезентативним Домом културе понудило је своје, ишчекујући са нестрпљењем одговор из Београда, који је убрзо и стигао...
Плакат и фотографије са првог фестивала одржаног у Требињу
„Јуче је у Београду Одбор за драмски аматеризам Заједнице културно-просвјетних организација Југославије одлучио да се овогодишњи Фестивал аматерских позоришта Југославије одржи у Требињу. (...) Повјерење организације Фестивала Требињу без сумње је признање нашем граду, па отуда и пред нама, као пред домаћином, стоје и веће обавезе. Што се тиче простора за извођење представа, наш град је спреман јер новосаграђени Дом културе пружа све могућности, али пред другим службама у граду стоје задаци које треба ријешити до почетка Фестивала. Очито понајвише посла имаће комуналци и угоститељи у погледу смјештаја. Фестивал ће трајати четрнаест дана, а један дио приредби одржаће се и у амфитеатру Бегове куће.“ (ГТ, март 1972.)
Тај 16. Фестивал драмских аматера Југославије – а први чији је домаћин Требиње, одржан је од 15. до 27. јула те 1972. године. Тринаест позоришних вечери, Требињци су уживали у остварењима аматерске драмске продукције из цијеле Југославије, оним најбољим која су одабрана да буду на завршној, савезној смотри.
Магија позоришта брзо је освојила срца наших суграђана. Фестивал је дошао у неки њему непознат град, који га је гостопримством пригрлио, као да је одувијек био ту и само његов. О овој љубави још на први сусрет тих јулских дана свједочиће и препуна сала Фест-клуба на разговорима за „округлим стом“, након сваке представе, а које је те прве требињске године фестивала водио сарајевски редитељ Владо Јаблан.
„И највеће оптимисте просто је шокирало огромно интересовање гледалаца за ове разговоре. Нећемо претјерати ако кажемо да је сваку вече било присутно око 100 гледалаца, нерачунајући професионалне критичаре, редитеље, новинаре и учеснике дотичне представе. Боље рећи, било их је онолико колико је могло стати у Фест-клуб. (...) Овакви разговори могу, безрезервно, добити квалификатив мале драмске школе за гледаоце. Чути једну исцрпну стручну анализу гледане представе (...) је, несумњиво, велики добитак за драмски образовни ниво публике“. (ГТ, август 1972.)
Нека још за историју буде забиљежено да је на првом Фестивалу драмских аматера Југославије у Требињу „Златну плакету“ за набољи представу освојило Народно аматерско позориште из Кикинде (за остварење „Па извол'те у Сакуле“). Међу шест најбољих глумачких креација фестивала, награђених похвалама, налазимо и једно познато име: у представи београдског позоришта „Дадов“ („Ако су живи лепо им је данас“), на фестивалу награђеној „Сребреном плакетом“ - своје прве кораке на позоришним даскама, тада још као гимназијалка, направила је глумица Мирјана Карановић. У изузетној умјетничкој каријери побраће их касније прегршт, много већих и значајнијих, али је ето из Требиња понијела једно од својих првих глумачких признања...
