Трагајући у архиву нашег листа за давно изблиједилим сликама једног града и времена, стигосмо и до почетака седамдесетих. Глас је тих година често писао о одласку Требињаца на привремени рад у иностранство. Не би ту било ничег новог за наш крај, одакле се увијек одлазило трбухом за крухом, да печалбарења овог времена нису били ствар неке више политике, штавише међудржавних споразума.
За раднике је било све мање мјеста - и у земљи радничке класе. Организовани „извоз вишка“ био је, како се данас углавном сматра, изнуђени одговор једног система, суоченог са властитим економским неуспјесима и болним привредним реформама које су током шездесетих обилато производиле незапосленост. Притом је и капиталистички Запад некако измицао пропасти какву су му историјска нужност и класна борба злурадо предвиђали. Насупрот томе, мамио је вишим зарадама и бољим животом. Са жељезничких перона широм Југославије радничка класа кретала је у обећани рај. Привременост би за многе постала трајна - ишло се само на рад а тамо често налазио дом и нови почетак.
Представници друштвено-политичких организација комуне звали би их на састанке кад би их годишњи одмори враћали у завичај, упознавали их са актуелним привредним и друштвеним кретањима у земљи, увјеравали - да ће ускоро бити довољно посла и код куће. Наш лист доносио приче о њима, животу и раду у иностранству, њиховим жељама и плановима. Из Требиња се много мање одлази него што је то случај у другим срединама – била је најважнија порука ових написа, који су по правилу ширили оптимизам. „Са подручја требињске општине на привременом раду у иностранству налази се 291 радник од тога 52 жене. (...) Највећа миграција из ових крајева усљедила је прошле године. Тада је у иностранство отишло 126 Требињаца. Те године се први пут није ишло стихијно. Посао се добијао преко Завода за запошљавање а већина радника били су оспособљени за разне послове путем добро организованих курсева чији су иницијатори били такође Заводи.“ (ГТ, новембар 1971.) Међу нашим „странцима“ понајвише је квалификованих металаца који посао налазе у индустрији Западне Њемачке. Сви би се они, како од реда свједоче, вратили радо кућама и својим породицама, само када би им овдје било понуђено више шанси за запослење и кудикамо већа примања. Наде се биле обостране, а бука машина са градилишта и из нових погона – понешто је и обећавала...
БИЋЕ ПОСЛА И КОД КУЋЕ
Највише наде полагано је у највеће, још раније препознате носиоце развоја овог краја. Наредна фаза изградње хидросистема отворила је тих година ново велико градилиште – у мајском броју из 1973. Глас пише да је „у Свитави код Чапљине почела градња главних објеката (...) прве реверзибилне хидроелектране у земљи и тренутно највећег хидроенергетског објекта који се гради у Европи“. Већ у децембру исте године читамо да је Раднички савјет „Хидроелектрана на Требишњици“ усвојио инвестициони програм изградње још једног великог енергетског капацитета у Херцеговини. „Изградња термоелектране у Гацку заснована је на истраживањима значајних налазишта угља у Гатачком пољу. Резерве руде износе око 250 милиона тона, а то је резерва која обезбјеђује рад електране за преко 135 година.“ (ГТ, децембар 1973.) Израду пројекта требало је да финансирају „Хидроелектране“, док би остала инвестициона средства била обезбијеђена из више кредитних извора, понајвише од испоручилаца опреме за рудник и електрану - из Совјетског Савеза.
Десетак дана раније, 1. децембра 1973, комуна је прослављала још један камен темељац. „И поред изузетно хладног и снијежног времена у Индустрији алата било је веома свечано – слављена је још једна значајна радна побједа овог колектива – почетак изградње нове фабрике“, која би „већ у 1975. години (...) требало да упосли преко 600 радника“. Још су раније са требињског бироа поручивали – наша индустрија већ оскудијева са квалификованим металцима, па је „највеће требињско предузеће Индустрија алата било приморано да ове године прими 100 неквалификованих радника које ће у току производње обучити за рад на машинама“. (ГТ, јануар 1971.) Потражња на тржишту алата почетком седамдесетих (иза фабрике тада биће деценија и по редовне производње, а пуне двије од оснивања) охрабриће на дотад незапамћене производне резултате - и још амбициозније инвестиционе планове. „Производња је из године у годину расла фантастичним темпом и прошле године требињски алатничари попели су се на прво мјесто по производњи резног алата у нашој земљи. (...) Индустрија алата сутра – то је највећа фабрика ове врсте у Европи“. (ГТ, октобар 1971.) Квалитет је широм отварао врата и најзахтјевнијих тржишта: након Европе, алат из Требиња сигурним корацима освајао је Америку и Канаду, све више и Кину. Већ је у 1971. години просјечан број запослених износио око 1.300, а до 1975. рачунало се да ће достићи 2.000...
Пропали покушаји са текстилном индустријом „Требињка“ још средином 1971. године покренули су преговоре са словеначком „текстилном товарном“ из Новог Места, са повољним епилогом – у Требињу ће се градити савремен конфекцијски погон ове реномиране југословенске куће, специјализован за производњу мушких, женских и дјечијих панталона. Двије године трајале су припреме, адаптација простора у згради некадашњег „Арпаџика“, опремање погона најсавременијим машинама из Њемачке, обука радника у погонима у Новом Месту. Требињски „Новотекс“ почео је са пробним радом 4. јула 1973. године, а уз велика очекивања свечано отворен за прославу Дана ослобођења, 4. октобра.
„Овај погон урађен је на најсавременији начин, а уређаји представљају 'посљедњу ријеч' технике. У току пробне производње показао је веома добре резултате и сви производи пласирани су на инострано тржиште – Западну Њемачку и Сједињене Америчке Државе. (...) До краја године у погону ће се повећати број запослених на 300 радника. У наредним годинама предвиђа се да ће тај број порасти на 600...“ (ГТ, октобар 1973.)
Почетком маја 1973. године са радом почиње још један производни погон – нова фабрика намјештаја у оквиру предузећа „Луч“, још раније интегрисаним са сарајевским „Шипадом“. Реформе су биле тема која је тих година понајвише пунила ступце Гласа резервисане за привреду. Налагале су интегрисање радних организација и развој самоуправних органа, што је требало да им осигура - и већу продуктивност и више социјализма. На линији нових партијских директива и уставних амандмана - и требињска предузећа морала су под исти кров са сличним републичким.
Станоградња почетком седамдесетих (Глас Требиња, октобар 1973.)
„Уједно, пуштањем у рад нове фабрике обиљежена је 25-годишњица рада овог најстаријег требињског радног колектива који је прошао веома тежак развојни пут од мале занатско-столарске радионице са десетак запослених до модерног и савременог погона за прераду дрвета“. Модернизација погона започела је 1971. године, а нова производна хала од 1.700 квадрата са опремом најсавременије технологије омогућиће да се у наредним годинама планира и значајан раст производње, прихода и нових радних мјеста, тим прије што је за намјештајем и столаријом из требињског „Луча“ и до сада „владало велико интересовање у подручју црногорског и далматинског приморја...“.
Глас биљежи да је у 1972. завршена и изградња анекса Хотела „Леотар“, са додатне 64 собе на четири спрата, чиме су „створени услови за стицање 'Б' категорије и пријем група из Дубровника и околине, које туристичке агенције у периоду јун-септембар доводе у Требиње, јер нема довољно одговарајућих капацитета у Дубровнику и околним мјестима“. За дан ослобођења града, 4. октобра исте године, озваничен је и завршетак градње објекта новооснованог предузећа за продају и сервисирање возила „Ауторад“. Истог мјесеца у Требиње (које тада већ има око 1.500 аутомобила) стижу и први „фијатови“ модели из крагујевачке „Црвене заставе“.
Требињци су се до сада снабдијевали хљебом из Билеће, али ће убудуће јести свој „домаћи“: код жељезничке станице у Полицама, читамо у јулском Гласу из 1973. године, саграђена је и пуштена у рад савремена парна пекара мостарског „Житопромета“, капацитета пет тона хљеба дневно, са могућношћу проширења и до 20 тона на дневном нивоу. Већ у наредном броју налазимо цртицу о градњи још једног објекта који је граду недостао. „Травнички комбинат 'Борац' (...) завршио је све припремне радове за изградњу универзалне робне куће у нашем граду. Како је предвиђено, ова робна кућа имаће око три хиљаде квадратних метара продајног простора...“
ГРАДИ СЕ НА СВЕ СТРАНЕ
У корак са отварањем нових привредних капацитета, у Требињу се почетком седамдесетих граде и важни јавни и комунални објекти.
За осмомартовску прославу 1971. године, а о томе смо већ писали, свечано је отворен Дом културе. Радови који су трајали читаву деценију један скромни и недовршени објекат претворили су у репрезентативно здање и даровали га културном животу града.
Крајем априла 1972. свечано је отворен новоизграђени павиљон Медицинског центра у којем је „смјештено очно, гинеколошко-акушерско и неуропсихијатријско одјељење и операциони тракт са интензивном његом и хируршка поликлиника“. Требињска борба за здравствену установу вишег реда била је дуга и тешка. И запослено особље, како пише Глас, одрицало се плата да би се започето довршавало. Зли језици ширили приче да је болница у Требињу ствар политичке воље, не и реалних потреба, злурадо је називали „политичком болницом“. Требињци нису одустајали. „Није било тако давно када је у Требињу цјелокупна здравствена служба била смјештена у 4-5 просторија са једним љекаром (...) Данас имамо око 40 љекара, фармацеута и стоматолога,“ биљежи наш лист у прилогу са ове свечаности. (ГТ, мај 1972.)
Исте године окончани су и радови на реконструкцији Арсланагић моста, који је свечано пуштен у промет у октобру, за прославу Дана ослобољења. Дјело древног неимара, од камених блокова „размонтираних“ са аутентичне грађевине, четири вијека касније поновили су модерни градитељи на новој локацији, између Полица и Градине - у подухвату који је у оно вријеме цијењен јединственим у југословенској конзерваторско-рестаураторској струци. Спасавање знамените грађевине финансирале су „Хидроелектране на Требишњици“ а за радове на реконструкцији, започете 1970. године, ангажован је „Партизански пут“ из Београда. Нису морали на далек пут - београдско предузеће је у то вријеме градило херцеговачки дио магистрале Београд - Дубровник, дионицу од Требиња до Гацка. О њима и данас у сјећањима старијих оживи понека анегдота – која по правилу поручује како су се путеви некад градили много солидније и строго по пропису.
Није још био ни завршен а недалеко од моста ниче још једно градилиште. Почетком те 1972. године Глас ће извијестити да су на Абазовини „почели први радови на изградњи великог спортско-рекреационог центра“, који опет финасирају „Хидроелектране“ на име обештећења Требињцима, купачима и спортистима, који су изградњом хидросистема остали без пливалишта и омиљених купалишта на ријеци (због дубоких акумулација, вода је постала исувише хладна за купање).
„Снажни булдожери равнају површину од преко 40.000 квадратних метара земљишта на којој ће се подићи објекти центра. Прво ће се градити отворени базен олимпијских размјера. Нешто касније почеће градња покривеног базена са физиотерапијом (12,5х10), затим омладинског дома, угоститељско-туристичког објекта са 50 постеља и терена за мале спортове.“ (ГТ, јануар 1972.)
Модерно опремљен базен олимпијских димензија биће свечано отворен већ наредне 1973. године, током октобарске прославе Дана ослобођења. Испоставиће се да су амбиције ипак ишле испред реалних могућности, па ће ово „нешто касније“, у случају најављене градње покривеног базена, потрајати читавих пола вијека, све до наших дана, када ће „Хидроелектране“, изградњом великог и модерно опремљеног здања, достојно „обештетити“ неке данашње пливаче и рекреативце.
Током исте прославе биће озваничен и завршетак градње још једног важног објекта на који се дуго чекало и о којем се тих година у Гласу са посебним ентузијазмом писало. „Нова, савремена основна школа за 800 ученика, изграђена је мјесним самодоприносом, као дар грађана најмлађим Требињцима“. Прва школска зграда за основце подигнута након рата имаће све што оскудне околности надомјештане имповизацијом нису могле да пруже требињском школству: посебно опремљене учиониоце за разредну и предметну наставу, биолошко-хемијски и кабинет за физику, радионицу за опште техничко образовање, спортски терен и фискултурну салу, ђачки ресторан...
Нису заборављени ни они још млађи, предшколци. Фотографију са забиљешком о још једном градилишту „Неимарства“ (које, ваља и то поменути, гради скоро све што се у то вријеме у Требињу подизало) налазимо у мајском броју из 1973. године – у Бреговима, у близини Дома културе, већ се виде темељи нове зграде која се подиже за смјештај вртића „Наша радост“.
РЕФЕРЕНДУМОМ ДО ПРВЕ ШКОЛЕ
Скоро три деценије је требало да прође од рата да би у граду била изграђена прва зграда за основну школу. Борба и за њу је почела деценију раније. Још тада је постало извјесно да зграде двије градске школе нису довољне за све основце, још мање за број уписаних који се очекивао у наредним годинама, те да би требало градити нови објекат за смјештај прекобројних одјељења. (Прва основна школа је радила у главној улици, данашњем хотелу „Централ парк“, а Друга основна у бившој згради гимназије у Старом граду, данас Музеју Херцеговине).
Посљератно школство у Требињу углавном је подстанарило у „туђим“ и често ненамјенским зградама, а Глас Требиња све ово вријеме био је подршка напорима просвјетне заједнице у борби за боље услове и квадрат више. За овакав ангажман нашег листа почетком седамдесетих постојали су посебни разлози.
Наиме, за школу није било новца у општинској каси па је одлучено да се највећи дио средства обезбиједи завођењем мјесног самодоприноса. За неупућене, то значи да би градњу углавном финансирали грађани, они запослени који би солидарно за ову намјену требало да издвајају одређени проценат својих нето личних примања. Оваква мјера, разумије се, подразумијевала је изјашњавање грађана - на референдуму. Локација за школу била је већ одређена „на земљишту Бокоњића“ у Полицама, у дијелу града који тих година и деценија доживљава интензиван урбани развој.
Још 1967. године заведен је мјесни самодопринос од 1%, који није могао да обезбиједи довољно средства, па је у септембру 1970. од грађана затражено да пристану на 2% издвајања. Тај приједлог Требињце очито није одушевио. Али ни комуна није одустајала након неуспјелог референдума. „Поправни испит солидарности“ заказан је за 21. март наредне године. Овога пута ствари нису препуштене случају, а у кампању за прву савремену школу укључио се и Глас Требиња.
Из броја у број писало се о невољама нашег школства. Између осталог да „у Требињу од 1894. године није саграђен нити један метар новог школског простора за основце“. Зграда у којој је „прије рата боравило и школовало се 300-350 ученика данас је (...) 'животни' простор за преко двије хиљаде ученика“. Прилив нових, из године у годину, био је све изразитији...
„Простор се напросто 'губио' у вреви нагомиланих ученика. У оваквој стисци изнајмљена је трошна зграда Црквене општине, неколико просторија у Војном логору а за фискултурну салу обје школе користиле су се једном учионицом. Посљедњих неколико година настава се изводи у три смјене, тако да се учионице не могу довољно ни 'охладити'.“ (ГТ, септембар 1972.)
Подаци из матичне службе казују да ће стање у годинама које су долазиле бити само теже - већ до 1973. биће уписано 600 ученика (15 одјељења) више него што ће их до тада завршити школовање. А за најмлађе основце већ сада није било мјеста у школи. С разлогом су их звали - малим војницима.
„Али ко су мали војници? То су малишани 'првачићи', њих око 170, који иду у школу у Сјеверни логор. Као по неком неписаном закону и овдје се настава одвија у три смјене... – И сами видите – рекла нам је учитељица Цана Правица – да се настава одвија у просторијама које су некада служиле војсци. Просторије нису ни адаптиране за потребе школе. Почетком школске године, требало је наћи неко рјешење за 'прекобројне' ученике и рјешење је нађено - уселили смо овдје...“ (ГТ, март 1971.)
Требињци нису могли против своје дјеце - 21. марта гласали су за школу. Двије године касније звоно се први пут огласило са „поличке љепотице“. По градњи прва и најстарија требињска - а по утемељењу Трећа основна школа, која ће касније понијети име Вука Караџића, наредне године обиљежиће својих пола вијека...
