Пребирајући по старим новинским чланцима, у амбициозној и од почетка сумњивој накани да докучи и оживи слике једног минулог времена, аутору ће се можда учинити да о једном граду и његовим житељима неће сазнати толико по ономе што су у своје вријеме чинили и стварали – колико ће истинитије о тим генерацијама посвједочити њихове визије и стремљења, оно што су жељеле и у шта су вјеровале, будућност какву су свом граду и нама данас смјело замишљале.
Средином седамдесетих причало се и у Гласу писало о новом генералном урбанистичком плану, који ће због задатка да негдје антиципира и пројектује развојне перпективе града до краја овог миленијума, бити популарно назван „Требиње 2000.“ Па да видимо - како су генерације прије нас замишљале Требиње будућности...
КОНТИНЕНТАЛНИ СТРАДУН И ВЕЛИКО ГРАДСКО ЈЕЗЕРО
Индивидуалном и колективном изградњом планирано је ширење „у свим правцима“ док град не достигне жељених 50 хиљада становника.
„Што се тиче вишеспратне колективне изградње – говориће за Глас Никола Чучковић, тада директор Завода за урбанизам СО Требиње - предвиђено је да се град шири према Полицама, и то на простору 'Ложионе', Мокрих долова, складишта уз Дубровачки пут, дијела 'Неимарства' и Растока. Друга 'ударна' тачка су Брегови и Сјеверни логор, а у даљој перспективи, кад град прерасте 40-50 хиљада становника, ширење ће се наставити према засадском и мостаћком пољу.“ (ГТ, октобар 1975.)
Посебна пажња посвећена је обликовању историјског урбаног језгра Требиња, а замисли ни тада нису биле много другачије од данашњих. Мета је остала иста, нешто мање растојање.
„Стари град, као историјско насеље – наставља Чучковић - треба да се ревитализира. Нова основна намјера је да буде центар интиме, а уз атрактивне угоститељске објекте, кућне радиности и слично оживјети простор који мора бити значајнији туристички пункт у граду. Ово претпоставља уклањање објеката који су ван мјерила ове средине. Планом је предвиђено откопавање затрпаног канала (хендека), повезивање путем мостова и сл. У осталом дијелу града посебан третман има Титова улица, која треба да постане континентални страдун. Искључењем саобраћаја, реконструкцијом објеката, поплочавањем улице као и садржајима у објектима, улица би добила карактеристике трга као највише урбане културне баштине медитерана“. (...) „Из дијела Сјеверног логора предвиђена је успињача на врх Леотара, гдје би се лоцирао ресторан - видиковац.“
Од свих замисли за урбани центар посебно нам се данас чини занимљивом идеја о великом градском језеру на Требишњици, површине 17 хектара, које је замишљено као „велики водени трг, око којег би били нови градски садржаји“.
„Оно би требало да буде окосница будућег градског центра. Пјешчано-шљунковите плаже дужине око 1.800 метара, повезане само вјештачким стазама под густим високим зеленилом, и атрактивни садржаји у приземљу стамбених објеката је интегрални дио осталих атрибута које језеро чине једним од најмаркантнијих дијелова Плана.(...) Студија о могућностима извођења језера у техничком и економском погледу дефинисаће и коначно опредјељење.“
ЗАШТО 50 ХИЉАДА СТАНОВНИКА
„Један од битних задатака новог плана – писаће опет Глас - могао би се сажети у пароли: потрага за становницима. Наиме, Требиње са 16 до 30 хиљада становника (град, Општина), са високом стопом урбанизације преко 50 одсто, а са највећом територијом општине у БиХ, има 'нерентабилно' мало становника. План предвиђа за 2000. годину Требиње са 40 до 50 хиљада становника, а сви објекти инфраструктуре и друштвеног стандарда, димензионирају се за тај капацитет...“ (ГТ, април 1975.)
У овом правцу заоштено демографско питање није само израз лијепих жеља, сувише оптимистичних и неодговорних пројекција, већ нешто што се мора, што једино чини оправданим инвестирање у развој савременог урбаног садржаја, нешто од чега у коначници зависи опстанак и будућност града. Или, како ће нешто касније за Глас појаснити аутор плана магистар архитектуре Радмило Бокан...
„Мали град од 10 до 15 хиљада становника не може у данашњим мјерилима да опстане, то јест не може да пружа све оне елементе стандарда, образовања, здравствених услуга, културних услуга и свега осталог што га чини градом, док већи град од 40 до 50 хиљада становника прелази ту границу и постаје жариште људске концентрације.“ (ГТ, фебруар 1976.)
Тим прије што Требиње, напомиње Бокан, спада „међу та подручја, која имају најидеалније услове за живот човјека“. Такође... „Код многих градова појавио се проблем повезивања већ изграђеног са оним што треба да се гради. Мислим да Требиње, насупрот томе, може да се похвали да простор није упропаштен.“
Планом замишљено Требиње новог миленијума као свој важан развојни принцип поставља здравије животно окружење и окренутост природи.
Такво опредјељење, казаће аутор плана, видљиво је у више праваца - од уређења корита Требишњице (уз већ поменуто „испитивање могућности изградње једног великог градског језера“), преко ревитализације историјског језгра града, „читавог подручја до старе Дубровачке капије“ како би постало ексклузивно „царство пјешака“ – и коначно, до развоја различитих типова зелених површина у и око града (пошумљавање околног карста, формирање шума-паркова међу градским зонама, градских паркова, туристичко-рекреационе зоне уз Требишњицу и будуће језеро, спортских шума-паркова са спортским теренима...)
„Изградњом паркова и зелених површина око Требиња – закључиће Бокан - добила би се нова 'плућа' града, тако да се тај простор који има обиље сунца, близину мора, воду и енергију, још више оплемени...“
ОД „СТАРОГ“ ДО ГЕЉЕВА МОСТА
Биће ово од средине до краја тих седамдесетих правац најинтензивније урбанизације. Низањем вишесправница уз магистрални пут према Дубровнику, писаће Глас већ 1977. године, стигло се до Гељева моста, „мјеста које је не тако давно било далеко ван градског подручја“.
У том низу зграда биће и она „највећа у граду“, са 52 стана, а којој су од тог броја, ваљда још неимари док су градили, сковали име - да би још тада, па ево и до данас, суграђане поносно опомињала на своју монументалност. У исто вријеме са њеним усељењем, крајем те 1976. године, аутобуси ће коначно преселити са стајалишта испод платана у центру – у новоизграђену аутобуску станицу. На отварању за октобарску прославу Дана ослобођења те године Глас ће још забиљежити да је „ово модерно и надасве функционално здање, које поред пословних просторија и осам перона, посједује ресторан и самопослугу, пројектовао инж. архитектуре Миленко Ковачина“, те да је „ово аутубусно пристаниште, по мишљењу многих стручњака, једно од најљепших у нашој републици“.
Објекти јавне употребе и значаја ничу тих година са обје стране ријеке. Иста прослава озваничила је завршетак градње модерног пословног комплекса филијале Привредне банке, подигнутог као архитектонски украс главној улици, код моста који су Требињци звали Новим, а на простору гдје је све друго било старо, руинирано и неугледно да би од њега „обично окретали поглед на другу страну“, који је по некадашњој ткаоници носио име „Ћилимара“. А на оном млађем мосту, који су сви, опет, звали „Старим“, нешто раније, у марту 1976. године, биће отворена прва универзална робна кућа у граду - травничког комбината „Борац“, у оно вријеме „гиганта југословенских размјера“. Пројектовано као за разгледница, ово „лијепо, архитектонски интересантно здање, подигнуто на једном од најљепших мјеста у граду, на самој обали Требишњице“, на преко 5.600 квадрата и 15 продајних одјељења, нудиће Требињцима све „од игле до - аутомобила“, производе „свих водећих фирми из наше земље, а у рафовима ће се наћи и роба из увоза“. Осим што је роба из увоза данас више правило него ексклузивитет, неке друге ствари ни тада нису биле другачије. „Колико је жељно очекиван овакав објекат“- забиљежиће тада Глас – можда најбоље говори то што је „робна кућа само у току првог дана свог пословања остварила промет од 30 милиона старих динара“.
На поличкој страни ријеке крајем 1977. биће отворен и новосаграђени Центар за телекомуникације требињске радне јединице ПТТ-а (уз који је најављена скорија градња и нове поште), са вишестуко увећаним, максималним капацитетом од 15 хиљада телефонских прикључака, како и приличи граду који своје потребе у будућности димензионира смјелије и амбициозније.
Најпосле, крајем те деценије почеће урбанизација и простора некадашње жељезничке ложионе, низа складишних објеката који су служили за снабдијевање „ћириних“ локомотива. Жељезничка станица још за вријеме изградње хидросистема преселила је на нову локацију, потом је и „ћиро“ пензионисан (за њим ће убрзо, као нерентабилна, и овдашња жељезница у прошлост), па ће на напуштеном простору у априлу 1979. почети градња 110 станова модерног стамбеног и пословног блока, које ће барем у називу сачувати спомен на деценије када је и Требињем пролазила пруга и клопотао „ћиро“.
Буке и прашине градилишта неће бити поштеђени ни други дијелови града. Штавише, тамо ће бити поприште грађевинског подухвата који је по значају и размјерама још тада називан генерацијским – на Дан ослобођења, 4. октобра 1975. године озваничен је почетак градње градске канализације - фекалне и оборинске одводње, коју ће Требињци солидарно финансирати средставима мјесног самодоприноса.
Све што се градило тих година и деценија, скоро цијело посљератно Требиње, станове („око 90 одсто новије стамбене градње“) фабрике, јавне и комуналне објекте подизало је домаће грађевинско предузеће „Неимарство“. И више од тога - њихово „градилиште се протегло далеко ван општинских, па и регионалних граница“: требињски неимари градили су стамбене зграде и у Билећи, Гацку, туристичке и привреде објекте у Дубровнику, Будви, Оребићу, на Корчули и Тјентишту... Писаће Глас те 1975. године о успјешном колективу који броји 500 радника, посједује најсавременији машински парк и властиту индуструју грађевинског материјала, нуди комплетну услугу – од пројектног бироа до финалих радова, које је акумулирало и солидну материјалну базу да градњу ако треба и кредитирају. Уз то, да имају и амбициозан петогодишњи план - до краја деценије, кажу, удвостручиће и приходе и број радника. Причу ће зачинити једно радничко сјећање на 1948. годину и почетке (тада „Среског грађевинског предузећа“). „Имали смо један трофејни камион и то је била сва наша механизација. Остало – лопате, крампе, доносили смо од својих кућа. Први радови били су на путу Ластва-Нудо, затим на проширењу пута Ластва-Никшић и Требиње-Иваница, изградњи дјечијег одмаралишта у Цавтату и неколико мањих објеката. Сљедеће године набављена је прва мјешалица за бетон, касније још двије...“ (ГТ, март 1975.) Тих седамдесетих година заиста није било тешко вјеровати да ће до краја миленујума Требиње бити град са 50 хиљада становника...
НОВИ ПРОЗОРИ У СВИЈЕТ
„Тачно у 13 часова и један минут, глас Николе Калопера, новинара Радио-Сарајева пошао је у етар и назначио оно што су Требињци годинама очекивали: Овдје Радио-Требиње. (...) Требињска свакодневница је обогаћена за једно савремено средство информисања, чији су могућности и значај и велике и несагледиве. Дневна вијест о најзначајнијим и најактуелнијим збивањима у нашој комуни, постаће приступачна сваком дому, сваком радном човјеку и грађанину...“
Овако ће Глас на насловници децембарског броја из 1975. године забиљежити почетак емитовања програма Радио Требиња, са којим ће од тог 29. новембра 1975. године, па све наредне деценија до данас, бити на истом задатку јавног медијског сервиса и под истим кровом тада формираног - Информативног центра Требиње. Наш радио, који ће за двије године обиљежити пола вијека рада, био је тада други у Херцеговини, а „37. по реду у великој породици босанскохерцеговачких радио-станица“.
Са посебним нестрпљењем тих година Требињци су чекали још један прозор у свијет. Глас ће у више наврата писати о изградњи релејне станице на Леотару, која ће створити техничке услове да и наши суграђани на малим екранима коначно могу да прате - други телевизијски програм. Уз то, и квалитетнију покривеност првим програмом, веће капацитете веза ПТТ саобраћаја, „Хидроелектрана“, још неких корисника...
Пред градитељима су били велики изазови. На врх Леотара, његов уски плато, требало је поставити 56 метара високи антенски стуб, на највишу тачку изнад града допремити његове 40 тона тешке конструкционе елементе. Још десетине тона грађе, бетонске смјесе и воде како би се уз стуб изградила и једноспратница за смјештај уређаја релејне станице. Најсложенији подухват био је развлачење струјног далековода до врха Леотара, о чему је занимљиво свједочанство у слици и ријечи сачувао наш лист. Хиљаду вриједних акцијашких руку требало је посложити и управити само ка једном циљу – врху Леотара. Призор је морао бити несвакидашње упечатљив.
„У саму зору, 5. септембра, на 'зборном мјесту' у Хрупјелима, окупило се око 500 радних људи, грађана и омладине Требиња, да својим рукама несебично помогну акцију. (...) Уз литице неприступачног Леотара, чија је стрмина износила и до 45 степени, требало је извући кабл дуг 4 километра а сваки метар овог огромног ужета био је тежак око 9,5 килограма. Попут непрегледног ланца уз литице Леотара формирала се колона. Пажљиво корак по корак освајана је стопа за стопом негостољубиве планине, уз камење које је послије обилне кише клизило испод ногу...“ (ГТ, септембар 1976.)
Вишемјесечни напори општине и радних организација Требиња успјешно су окончани 17. јуна 1977. – кад је релејна станица пуштена у рад, а на малим екранима у Требињу коначно се појавио и други програм.
