Осамдесете нису биле тако веселе како су их касније - неких наредних, још суморнијих година и деценија - носталгични призиви и варљиви оптимизам сјећања оживљавали.
Збуњеним и несигурним кораком земља је у деценију закорачила тешко уздрмана кризом која је гурала у дужнички колапс. Тамо је најпосле и стигла, већ 1982. године, ако је вјеровати онима који данас говоре и пишу о посљедњој деценији југословенског социјализма. Иста накнадна памет придикује како је драматичан раст цијена нафте и доларских камата морао скупо коштати земљу која је дозволила да се свако у њој неконтролисано задужује и привреду која се толико ослањала на овај увозни, некада јефтин енергент. И политички систем који је много више полагао на увјерења идеологије него на закономјерности економије. Свеједно, високи стандард седамдесетих све је више личио на благостање без покрића и на вересију. Цијела земља – на Потемкиново село.
Онда је четвртог дана маја 1980. године живот напросто стао. Народима и народностима Југославије телевизија је саопштила да је умро друг Тито. И у Требињу је живот наједном утихнуо. Комеморације у друштвено-политичким организацијама, фабричким халама, у школама. Непрегледна колона грађана који стрпљиво чекају да се упишу у књигу жалости у Дому културе. На лицима неизмјерна туга а у очима пркосни понос и мисао о бесмртном дјелу. На уснама она позната стихована заклетва о нескретању с пута. Тако се отприлике писало. У душама неки неспокој, далека и нејасна слутња. Можда, није се писало...
Оно што је језиком политичких еуфемизама једног времена називано стабилизацијом – у првом реду и у слободном преводу значило је: стезање каиша. Политика штедње била је обавезујућа на свим нивоима, у радним колективима, друштвеним организацијама, у грађанству.
Понајвише, чини се, због одсуства с(а)вјести ових посљедњих - преко Гласа је поручивано да је стабилизација „питање у првом лицу једнине“, коликогод, макар и интимно - помишљали да је то нешто што ће мимо нас „проћи у причи, на састанцима, или на телевизији“. Даље, писало се и о „новим заокретима и новим друштвеним доживљајима друштвене потрошње“, која нија само економска, па ни социјална или психолошка, већ и идејна категорија „јер орјентација ка трајнијим и социјализму иманентнијим потрошачким формама један је степен у трајном разобличавању митова у којима се потрошачка моћ изједначава са друштвеном моћи...“. Хтјело се, ваљда, поручити - штедјети је социјалитички, и онда кад се има. Посебно - кад се нема.
Чини се да овакве замршене и непроходне теоријске апстракције нису особито импресионирале грађане, већ навикле на комотнији доживљај потрошње. Самоуправљач је лако постао потрошач, пут уназад је био много тежи.
Какогод, нагли раст цијена и инфлацију пратила је и хронична несташица свакојаке робе, посебно оне која се и раније намиривала из увоза. И то не у причи, на телевизији или у рефератима – него уживо пред очима грађана, загледаним час у отањчале новчанике, час у полупразне рафове и излоге. Оскудица је притисла скоро све потребе - од енергената, преко грађевинског материјала, бијеле технике и ауто-дијелова, до свакодневних животних артикала. Струја се барем могла уштедјети – принудним рестрикцијама. Гориво тако што је на пумпе уријетко и долазило. Слично је и са другом дефициратном робом. Кафе је било док се у јагми не разграби. Како би се увео некакав ред и правичнија расподјела - покушало се са списковима. У Гласу тако читамо да је „од маја до краја године /1982./ кафа дијељена шест пута: 200 грама по домаћинству“. Без кафе се, ваљда, некако и могло - али се почело озбиљно оскудијевати и са најосновнијим животним намирницама.
Из једног доста суморног снимка стања у рафовима трговина „Травуније“ из новембра 1982. године сазнајемо да у посљедње вријеме ни брашна нема довољно јер је „Житопромет Билећа ове године откупио мању количину пшенице него ранијих година, па не може да у довољној мјери снабдијева све општине“. А „из Војводине и Славоније брашно се врло тешко или скоро никако не може добити“. Са испоруком млијека стање се знатно поправило, иако је и даље „ситуација са производњом (...) веома критична“. Због „диспаритета цијена сточне хране и меса, као и повећеног извоза – несташица меса је на домаћем тржишту изразита“ па ће га и у нашим продавницама бити тек повремено а „до краја године ситуација се неће поправити.“ Кад уља нема то је стога што је „производња уљарица ове године подбацила“, а могућност увоза сировине неизвијесна. Ни маслаца (погађате) нема, али зато што га и не производимо. За увозни – нема девиза. Такође, нема ни детерџента, али се ускоро надају једном контигенту од 15 до 20 тона „што би донекле ублажило посљедице које су проузроковане његовом несташицом“. На тржишту ће га убудуће бити чешће и више - ако... и уколико...
СВЕЧАНЕ ВРПЦЕ И ДАЉЕ ПРКОСЕ
Криза и политика штедње нису, разумије се, најбоље вријеме за инвестиције, много штошта је морало да сачека неке боље дане - али ни ове странице нашег времешног хроничара нису остале празне. Истина, биљежио би тај хроничар и покоју нервозну притужбу на „Неимарство“ због кашњења радова и пробијања рокова - као у случају нових фабричких хала, зграде школе или стамбеног насеља на Ложиони (гдје се, приде, знало приговорити да тамо све касни јер су станови „по површини превише комотни за наше прилике и за средства са којима се располаже...“).
Свечарски тон, који би сваког 4. октобра прослављао нове радне побједе, ни ових година није утихнуо. Ако су га магле сутрашњице и пуниле неспокојем, храбрио би се погледом уназад.
„ - Данас се, након 37 година живота и рада у слободи с правом поносимо на све што смо остварили или изградили. У 1980. години постигнут је национални доходак по становнику у износу од 2.160 долара, а број запослених износи 9.500, што значи да је запослен скоро сваки трећи становник наше општине. И по низу других показатеља, којима се мјери степен развијености, Требиње се свртстало међу развијеније општине, не само унутар наше Републике, него и шире друштвено-политичке заједнице“. (ГТ, октобар 1981.)
А све то - поручивао је даље у свечарском реферату тадашњи предсједник Скупштине општине - посебно добија на значају „ако се зна да Требиње прије рата није имало никаву индустријску традицију, да је уочи рата, 1939. године, било запослено 342 радника, од чега 148 у занатским и трговачким радњама и 194 у државним службама“.
Само дан раније прва узданица привреде – Индустрија алата – прославила је 30. годишњицу рада. У погон су пуштене још двије нове фабрике. Уз њих и најава да у јубиларној години све већи „горички град“ у више од четрдесет земаља свијета планира да извезе алат „тежак“ 22 милиона долара. Осврт уназад свечаре је пунио посебним поносом – само у претходној деценији изграђено је и опремљено преко 40 хиљада квадрата новог производног простора, запослено преко двије хиљаде нових радника, производња је физички порасла за шест и по пута, извоз за тридесет пута... Поглед напријед отварао је мање веселе теме. Криза, отежани услови привређивања, мјере стабилизације. Раст продуктивости као прва и основна мјера - поручиће одговорни - у наредном периоду мораће се ослонити на „боље коришћење постојећих капацитета и кадрова“ јер су „ту још увијек значајне унутрашње резерве“. Другим ријечима, ако машина не може више, може радник ако одлучније заврне рукаве...
Током исте прославе Дана ослобођења 1981. године отворена су и два свечаном врпцом везана „поклона најмлађима“. У Горици, иако још није била употпуности довршена - нова зграда за основну школу, изграђена средствима мјесног самодоприноса, а у мјесној заједници Полице, уз тамошњу школу – нови дјечији вртић.
„Школа је капацитета 20 одјељења и 610 ученика, који су до сада били смјештени у згради Друге основне школе у Старом граду. Захваљујући новим просторијама, од сада ће ученици Прве и Друге основне школе имати петодневну радну недјељу.“ (ГТ, октобар 1981.)
Вијест да је истог дана на Иваници отворен савремени продајно-дистрибутивни центар, који су заједно изградили „Шипад“ и словеначка „Леснина“, не би била превише интересантна за ову нашу хронику да званичници на свечаности тим објектом нису најавили „истовремено и почетак интензивније изградње овог дијела наше општине“. На Иваници тих година почиње да ниче „међуград“. Наредне 1982. години Глас ће писати да је у новом насељу већ издато око 400 локација за викендице и стамбену градњу, да многе радне организације показују интерес да баш овдје отварају своје објекте, због чега се од Иванице у будућности очекује да постане „најјачи дистрибутивни центар јужног Јадрана“.
„ - Скоро 50 одсто купаца за индивидуалну градњу на Иваници су наши сусједи, Дубровчани. Све локације су распродате, ријетко ко одустаје. Око 150 захтјева имамо више, што значи да је интересовање за ово подручје велико...“, поручивали су тада из општинског Завода за планирање града, а Глас ће још писати:
„Архитектонско обликовање Иванице карактерисаће савремен медитерански израз, ићи ће се на типску градњу, посебно индивидуалних стамбених простора. Понуђено је 15 типских пројеката, извршена је и анкета како би требало да изгледају куће у овом насељу. (...) Све куће на Иваници биће обојене у три тона, три нијансе тако да ће се добити једна цјелина, а избјећи монотонија. Урбанистичким планом предвиђено је доста зелених зона. (...) Рок градње стамбених објеката на Иваници је условљен – пет година. Овакав укупан урбанистички план Иванице већ је почео помало да се реализује. Негдје ничу темељи а негдје се зидају димњаци. Изглед иваничког међуграда већ се може донекле замислити...“ (ГТ, октобар 1982.)
ДВА ИСТОРИЈСКА И ГЕНЕРАЦИЈСКА ПОДУХВАТА
Савременици су их обично китили овим епитетима – а биће крају приведена баш почетком осамдесетих.
„Хидроелектана 'Требиње II' пуштена је у пробни погон 25. марта. (...) На овај начин уједно је означен и завршетак друге фазе изградње енергетских објеката на сливу Требишњице. У протекле 22 године, колико постоји радна организација 'Хидроелектране на Требишњици', извођени су замашни радови на сливу некад највеће европске понорнице и енергетски систем наше земље је, захваљујући новоизграђеним објектима, значајно обогаћен“. (ГТ, април 1981.)
Укупној снази хидросистема од 836 мегавата, посљедње изграђени, горички агрегат доприносиће са својих скромних - десет. Примарна сврха интервенције на још раније подигнутој брани Горица и није била производња – требало је изградити регулационе органе за испуштање (осам до 45 кубних метара у секунди) воде за низводно постројење у Чапљини, а уградња прибранског агрегата за оволики проток воде замишљена је тек као успутни бенефит. Пред градитељима је ипак био сложен подухват – пробијање тијела бране, које није смјело угрозити њену сигуности нити обуставити рад хидроцентрале „Дубровник“, гдје је вода из акумулације тунелом транспортована.
Као посебно издвојену занимљивост, у Гласовом прилогу са свечаног пуштања у рад, 3. јула те 1981. године, читамо да је уз њемачки „Telefunken“ опрему за горичко постројење испоручила аустријска фирма „Andritz“, којој „ово није први контакт са Требињем: 1938. године њени стручњаци су пројектовали, изградили и монтирали хидроелектрану 'Пареж', снаге 400 киловата“. Ако је касније потопљена парешка била прва – ова горичка, поручено је тада са бране, неће бити и посљедња електрана на Требишњици. И не само на Требишњици... „Трећа фаза предвиђа нове објекте, а међу њима посебну пажњу заузимају мале електране, које би биле у директној функцији развоја пољопривреде у неким крајевима. На примјер, изградњом бране на Брови у Љубомиру, омогућиће се наводњавање Љубомирског поља...“ (ГТ, јул 1981.)
Успут биљежимо и да је нешто раније, 13. јуна 1981. године, великим народним збором у Капином пољу код Никшића, свечано пуштен у саобраћај нови магистрални пут Требиње - Никшић, изграђен удруженим средствима двије републике. Асфалт значи квалитетнију и бржу везу између два побратимска града, још више јер их измијењена траса чини ближим за 14,5 километара па ће се „од сада, умјесто скоро трочасовне вожње по лошем макадамском друму, ова раздаљина прелазити за мање од сат времена“.
И најпосле... „ - У урбаној историји града, од његовог постанка до данас, ово је најзначајнији тренутак“ – самоувјерено ће поручити први човјек извршне општинске власти док је падала још једна четвртооктобарска пресјечена врпца, овог пута 1982. године, у Засад пољу на тек изграђеном објекту пречистача отпадних вода, чиме је званично пуштен у погон систем фекалне и оборинске канализације и окончан „седам година дуг, историјски подухват, радних људи, грађана и привреде Требиња“. (ГТ, октобар 1982.)
Интензивна индустријска и стамбена градња, раст броја становника а посљедично и потрошње воде - временом су створили несношљиво стање да је Требиње „пливало у отпадним водама, које су се излијевале по градским просторима“. Стога, објекати система које су грађани подигли властитим рукама, завођењем мјесног самодоприноса, „имају несагледив значај са аспекта културе живљења и становања, здравља становништва, превентивне заштите и загађивања околине“. „– Они ће задовољити Требиње и кад буде имало 50 хиљада становника, што значи да ће будуће генерације бити ослобођене наших брига за дуги период времена“.
Завршетак једног генерацијског посла прилика је и да се, барем унајкраће, по ставакама и у цифрама квантификује све оно што је овај подухват подразумијевао.
„ – То су главни одводни канали у дужини од пет километара, два сифона за превођење фекалних вода са десне на лијеву обалу ријеке, секундарна градска мрежа у дужини од 19,5 километара, 38 километара кућних прикључака, оборинска канализација дуга 4,5 километара, са девет излазних грађевина и преко 500 сливника. То је и реконструкција градских улица и тротоара, то је око 160 хиљада квадратних метара новог асфалта, то су нове зелене површине и 2.000 нових садница. Док су раскопаване улице, у подземљу је извршено проширење ПТТ мреже, електричне мреже за градску расвјету, водоводне мреже, постављене су инсталације за техничку воду и направљен катастар подземља. Међутим, душа читавог система канализације је овај пречистач, једна врста вјештачких плућа (...) изграђен на најсавременијим достигнућима наше и свјетске технологије у овој области. Воде које ће из њега отицати у Требишњицу биће пречишћене и до 90 процената, што је гаранција да биолошка равнотежа Требишњице и других вода у подземљу неће бити угрожавана...“
