„Због чега се град облачи (не увијек) у позајмљене хаљине увозних и имитационих облика, када има пуне ормаре своје робе?
Због чега поједина градитељска 'уљепшавања' немају никакве везе са изворним развитком града и то са средствима која стварно изражавају особине једне друге и стране културе?
Због чега је долазило до појачаног одвајања човјека мјесне заједнице од изворног природног амбијента и културно-производног оквира, који нам је оставио аутохтони Требињац у аманет?
Зашто и колико индустријализацијом изградње губи Требиње своју хуману и естетску компоненту?
Какви су могући асанациони захвати и нови трендови?“ (Глас Требиња, октобар 1982.)
Старо и ново Требиње
Овако критички заоштрена питања, која већ на прву буде знатижељу и данашњег читаоца - стоје на почетку ауторског прилога познатог требињског архитекте Вука Рогановића за Гласову рубрику „Трибина“, која се тог октобарског броја 1982. године бавила темом културног насљеђа.
Уз кратку ретроспективу развоја требињске архитектуре, аутора текста (штампаног под насловом „Одвајање од изворног амбијента“) понајвише интересује аспект њене визуелно-естетске изражајности, усклађености новог са градитељским насљеђем и локалним колоритом, посебно градње из времена најинтензивније урбанизације – у деценијама након Другог свјетског рата. А у првом реду околности и разлози због којих је тај аспект градње, попут посљедње рупе на неимарској свирали, у тим деценијама углавном изостајао.
Некоме ће се проблем учинити једнако актуелним и данас, када као да свједочимо репризи тих година кад се градило масовно и на све стране. Други, опет, да ће ту прије бити ријеч о нечем старијем и свевременијем, што постоји и трајаће колико и људска потреба да смислено гради: о увијек актуелном неспоразуму између оних који знају струку, виде шире и даље - и других који имају сопственички интерес, потребу и новац и који од тих далеких и широких видика немају никакве рачунице. Вјечитој тензији на којој су ницали и развијали се градови, а у којој су пречесто први посустајали и одустајали управо они који „граде“ оловком у руци. Ваљда, стога што је за грађевину, и ону најскромнију, потребно и понешто више од оловке...
Какогод, размишљања Вука Рогановића о архитектури града, којима се, како рекосмо, не може одрећи да дирају у неке наше савремене и свевремене дилеме, након четири деценије дајемо на увид и суд данашњем читаоцу...
ИСТОРИЈА У ТКИВУ ГРАДА
„Требиње је у дугој историји свога постојања прошло кроз велике преломне тренутке, који су се, на различите начине, одразили у његовом ткиву, као и на начин његова ширења. Још у римској Травунији, Требиње град на ријеци, у богатој и плодној долини, има и велики војнички значај, чији ће печат носити све до савремене историје.
Главно значење Требиње добија (а то су објекти који су уоквирени бедемима Старог града – Кастела) након повлачења Турака из Херцег Новог 1699. године. Истакнут положај града даје еминентну стратешку важност, поготову због амбиција Млечана у овим крајевима.
Некако симултано на кршевитим падинама, сјеверно, настало је насеље Крш, питорескни ритмички и логички неред кућа, посебних амбијенталних вриједности.
Аустроугарски период је концентично заокружио историјско језгро града на десној обали ријеке, ријетко рафинираним урбанистичким потезима. Направљено је, концем прошлог и почетком овог вијека, више објеката у медитеранском стилу, са нешто утицаја који су дошли са 'К und K' гарнизоном. Пијаца и башта 'Платани' представљају непоновљив и јединствен урбани простор.
Глас Требиња, април 1977.
Најатрактивнији 'имиџ' Требиња из тог периода, а и данас је Титова улица, мали 'Страдун', улица посебних сценских вриједности, због конкаве чији се један проспект закључује на обали ријеке, а други се зауставља у групацији пинија, што широким крошњама прелазе улицу. Посебан визуелни доживљај представљају остаци фортификацијских објеката на градским чукама и околним брдима, као, сад већ драги, орјентири у проспекту града.
Градња између два рата је практично занемарљива.
Послије рата, педесетих година настало је насеље Брегови по регулационом плану проф. Јураја Најдхарта, насеље које је дограђивано и до наших дана, а које није искористило оптимално идеалне теренске и просторне услове старе беговине, на ријеци и у близини историјског ансамбла Бегове куће.
Шездесетих година настало је велико стамбено насеље у Полицама, као градилишно насеље грађевинске оперативе Хидроелектрана на Требишњици (ул. Моше Пијаде и Омладинска), чији начин градње, бонитет и архитектонски израз нису били у сродству са сусједним насљеђем.
Попис становништва из 1981.
У исто вријеме дошло је до 'популационе експлозије', велике миграције становништва из потопљених акумулационих базена, а некако истовремено и опште интензификације индивидуалне градње. Од 1959. до 1965. године изграђена су углавном насеља Абазовина, Хрупјела, Зећева махала, према урбанистичким плановима Републичког завода за урбанизам. Од 1960. до 1970. друштвена градња је успорена ради политичких и економских рестрикција а вршила се стихијски у виду 'издавања' локација а не планирања простора. Од 1970. до 1980. долази до 'инвестицијске експанзије', која се не може сматрати нормалном јер је прерасла економске, техничке, стручне, организацијске и остале снаге. У овом периоду урађено је више него у свим периодима раније.
ЕКОНОМИЧКЕ „КОЦКЕ“ И ПРИНЦИП НЕЗАМЈЕРАЊА
Због брзе урбанизације, мобилности, безбројних креативних учесника често анонимних (типски пројекти), промјена организационих форми, преструктурирање друштва и сл. - треба објективно признати да је једна општа ликовна контрола јединствености или усклађености израза била немогућа, чак под иделним садејством (...) мериторних структура које могу да одлучно утичу на ток ових проблема. Објективни проблем је што је Требиње углавном развијало капиталну, базичну градњу - стамбене зграде и насеља без пратећих објеката који дају одлучујуће функционалне, естетске и изражајне поенте. У свим насељима недостају (а они ће временом доћи) кључни садржаји који треба да донесу адекватнију валоризацију и визуелно-ликовне ефекте.
Економски разлози углавном диктирају изградњу коцака – усправних и положених квадера, наполитанки који су свуда у свијету налик једни на друге као јаје јајету.
Ново Требиње
Могућност индивидуалног креирања са тих пет плоха минимална је па чак и уз помоћ полихромије често узалудног фарбања са пет четака.
Зграде се бацају на тржиште и третирају као остала потрошачка роба, често не водећи рачуна о трајним квалитетима, само с том разликом што друга потрошачка роба не траје дуго а може се и одбацити ако не вриједи и купити друга, док зграде имају вијек трајања дужи од људског, а градови дужи од низа генерација, па и од самих друштава.
Императив штедње доводио је до потпуне бирократизације основне идеје и вулгаризовања свих естетских норми композиције (обавезна градња на 4 спрата, рестрикција на виталним обликовним дијеловима, подрумски станови, лоша опрема фасада, непотпуна локална уређења и сл.).
Глас Требиња, април 1980.
Глас Требиња, децембар 1981.
Урбанисти, у дуги низ година кадровски и бројно нејаки, често су били на маргинама догађаја, а по правилу су се одрицали права да утичу на обликовање објеката. Опхрвани захтјевима пренаглашене потребе за градњом, на вјетрометини несретног посла планирања на 25 година, а није се знало шта сутра радити, учаурили су се у чиновничку љуштуру грађевинске регулативе, саглашавајући се са већином пројеката који је испунио техничке услове.
Благонаклоно су се одобравала успјела, а подсмјешљиво неуспјела остварења и у томе лежи сва разлика. Принцип незамјерања – најлибералнија особина интелектуалца стручњака. И тако често кроз одбрану односа и показатеља су више пута пролазили пројекти који су задовољили све услове сем једног: добре архитектуре за требињске просторе.
ИНВЕСТИТОР, УПРКОС СВЕМУ
Између многих који су чисто техничке природе, истиче се један услов, створен инвеститором. Као по правилу инвеститор се поново рађа са сваким новим објектом, поново стручно неписмен и поново у свој важности личности која посједује средства. Све оно ситносопственично и ћифтинско, иначе скривено и потиснуто, он испољава над пројектантом, иживљавајући своје 'ја' кроз објекте које гради. Неумјесни захтјеви, измјене, прераде, допуне и анекси, све то утиче на коначан изглед објекта при чему су ликовно-естетске вриједности задња мисао.
Често инвеститор, у сагласности са извођачем, а без знања аутора и 'мјеродавних', изводи измјене. А затим долази нови пројекат, нови инвеститор који прије није успио да се иживи. Велики прилив становништва из гравитационих подручја, нормалан процес деаграризације тих подручја, учинио је да су у тој клими могли и неки принципи културних вредновања привремено повенути као цвијеће на мразу. То се нарочито осјетило на неприхватању аутохтоних принципа градње, што је резултирало са стилском хеторогеношћу у индивидуалној градњи.
Глас Требиња, април 1981.
Разне, често и непромишљене реорганизације служби су увијек доприносиле дисконтинуитету планирања и дјеловања, а то су најопаснији тренуци кад долази до 'стилских' аутономија и заокрета.
НОВИ ТРЕНДОВИ
Увиђајући стилске грешке ближе прошлости кроз обиман рад на урбанистичком плану 'Требиње 2000' пришло се тражењу нових путева валоризације простора града. Зона Старог града, аустроугарског периода и дијела Крша, назване историјско језгро града, новим планом су заштићене као трајне вриједности идентитета града и у тим просторима су дозвољене само асанационо-ревитализациони захвати од објекта до објекта, чувајући стилски и просторни склоп.
Глас Требиња, новембар 1979.
Глас Требиња, фебруар 1981.
На подручју Ложиона - Гељев мост организован је позивни југословенски конкурс за израду регулационог идејног плана.
Првонаграђени аутор инг. Лојаница 'упућује своје интересовање оснивању чврсто сабијених архитектонских структура које се изразом наслањају на традицију грађења Кастела. Ломовима кровних плоха и растварањем прочеља, те измицањем архитектонских маса постиже микропросторе високе вриједности, сликовитости и интиме'.
Слични трендови осјећају се и у новим насељима...“
Глас Требиња, септембар 1981.
