„Посљедњих година два ударца пријете да дотуку село. Прво: укинута је школа. У збјегу је, ето, некад постојала и била рентабилна, а данас друштво оцјењује да је – чист губитак. Закон који је укинуо сеоске школе тренутно је најнепопуларнији и многима до краја неразуман акт друштвеног договарања. За ђацима оде све село. Ако сеоска школа није рентабилна, испада да није рентабилно ни село...“
„Чиновници су увијек радо поправљали народ. У случају Оровца бавили су се и правописом, па су у мапама, земљишним књигама, крштеницама и родним листовима исписивали 'правилну' варијанту назива – Ораховац?! У Оровцу је штошта двоструко и на двије воде. Некад, Оровчани су били једном ногом у селу, другом у Бијелој гори. Данас ону ногу којој је суђено да путује искорачили су у Требиње. Наишло је такво вријеме кад бива дословце по оној народној: какав дан, онаки му дар.
Оровчани памте свакаква времена. На граници је било увијек напретек свега, осим спокоја. Први свјетски рат платили су крваво. Двјесто четрдесет и три човјека су сатрта. Остала је, приповиједа се, само једна трећина која се сабрала осамнаесте под попаљене кровове.
Село је и тада било богато. Спомиње се да су Аустријанци 1914. заплијенили близу четири хиљаде брава. Породице су биле јаке. Радиле су све што је било за рад. У Бијелој гори нису сви имали колибе, али тешко да је ко био без пашњака. Негдје у априлу у гору би се са стадима упутиле планинке и чобани. Гдјегод, ишле су и цијеле фамилије. Дешавало се почесто да се у гори ноћи, а да се у селу ради. О ројидби опет су били у селу да би сачували пчеле.
Планина је била и збјег. Преко прага, учас, могло се ускочит у Црну Гору. За тешких времена и буна у гори се зимовало. У гори је основана и прва школа. Једна долина и данас се зове Попова школа. У њој је поп Тодор Деретић учио прве ђаке оном што се дало под ведрим небом. Да ли из те бјелогорске долине, из тог кромпиришта потиче некакав природни дар и жеља за учењем, карактеристична за овдашњи свијет?
Оровац је смјештен на планинској заравни, на ластванском ободу Орјена. До Бегових корита осам је километара, до Ластве нешто више од четири. Куће су подигнуте укруг, око поља, с благим терасама, које су данас углавном под ледином. Ради се оно што је најлакше, оно од чега је највише користи, или оно што се не може избјећи. Донедавно, Оровчани су могли казати: док је гара биће пара. Однедавно, сав иметак је - у коверту. Од земље више нико не живи.
Глас Требиња, август 1983.
Посљедњи који је живио на начин прадједова био је Рако Грубач. Од земље школовао је три сина. Тако је ишло док се није преконтао и запослио у предузећу 'Пут'. Да ли му је љепше него раније – не знамо, али лакше – очито јесте. Својим примјером Рако готово математички тачно означава тренутак кад је нестало и посљедњег трага некадашњег Оровца.
Рако и данас ради поприлично. У предузећу му је зарада, а на земљи тек некаква прислуга. Зато и каже: 'Кад узмеш оловку – нема ништа. Али, поново радиш и мислиш неће ли, неће ли?!'
И сељани су листом застали. Као да већ сви рачунају на крај, на неко друго мјесто. Искуство је казало: кратке главње, готови угарци. Тако је већ данас. Зато је један читав Оровац подигнут у Требињу. Они који су одселили сазидали су четрдесетак кућа.
Сједили смо у кући двојице 'викендаша': Илије и Јагоша Деретића. Они спадају у оне који и без великог рачуна гурају узбрдо. Каква је корист од неколико обрађених дунума, од нешто ражи, кромпира, купуса?
Сваким даном све већа, каже Јагош. Поготову данас, кад је сасвим неизвјесно докле се може с платом. Они који раде земљу лакше ће пребродит кризу. Један дунум, ако се добро ради - једна је платица!
Глас Требиња, мај 1984.
Оровац памти мало гладних година. Старији приповиједају да су четрдесет четврте партизани казали да у цијелој Херцеговини, осим негдје на Борчу, нису наишли на богатији крај. И поред тога, било је кућа из којих би се по шесторо браће измијенило у Америци. Оровчане нешто гура напријед, у њима (да ли је то само утисак) увијек нешто мрда и корача.
За друге крајеве, живјели су по једноставном рачуну. Месом су плаћали хљеб. Сијала се пшеница, кукуруз, кртола, али се жито ипак узимало на вересију, до јесени. Зато је и овдашњи народ свикао на промишљен потез. И оно што се догађало посљедњих година отприлике је тако. Задруге су пропале а с њима и којекакве прилике. Изградњом ХЕТ-а започело је осипање. Све је хрлило на државни посао. Многи међу онима који су отишли ни тада нису мислили на повратак, а данас још мање...
_____________________________________
УРЕЂИВАЧКИ ЗАОКРЕТ
Репортажни запис са Оровца само је један од десетина сличних које налазимо у архиви нашег листа са почетка осамдесетих, углавном из истог, препознатљивог пера, утиснутих на папир и трајање са наканом да похватају и овјековјече оне још неутрнуле остатке живота требињског села, чије је споро али сигурно одумирање тада већ улазило у завршну епизоду.
Требиње се у деценијама посљератне индустријализације и урбанизације неповратно промијенило.
Ни Глас тих осамдесетих година више није био исти. Некако уобичајна и јубилејски пригодна фраза - како је кроз све своје деценије био хроничар требињске свакодневнице – у овим годинама понајмање је истинита. Дневно, тек информативно, фактографско и хроничарско, Глас је великодушно препустио свом млађем и савременијем сапутнику у истом послу и под истим кровом Информативног центра – Радио Требињу.
Себи је оставио задатак да заоре дубље и сагледа шире. Дневна информација могла је бити само полазиште, повод за промишљање. Требало је отворити фронт према свим актуелним друштвеним темама и проблемима. Редакцијска хемија је храбрила а младалачка надобудност одапињала стријеле. Да ставом изазове, потакне и продрма. Морало се почесто писати и „уз нос“ и „мимо линије“, а опет, избјегавати замке јефтине сензације и јаловог критизерства. Глас је морао бити конструктиван, креативан и еманципаторски. Без пресуда и аксиома. Зато је о свакој теми, ако би и заметао прву – другима, који имају шта да кажу, препуштао посљедњу ријеч. Тема и аналитика и раније су били неизоставан дио садржаја, али никад у овој мјери уређивачки јасно профилисан и артикулисан концепт.
Даровитост посебне врсте, зрела у духу, а вјешта и лака на перу, била је одлучна да помјера границе. Не само у стандардима професије, жанра и новинарског језика - већ и мјерила средине. Није пристајала да мало и локално нужно мора бити осредње и провинцијско.
Писао је, тако, Глас о нашим наравима, пракси и логици. Приликама и политикама. Продуктивности која изостаје и неодговорности које углавном не мањка. Запошљавању мимо друштеног договора или „епидемији“ лажних боловања. „Ушанченим“ кадровицима који радије бирају „хладивину“ него тамо гдје су најпотребнији. Духу конзумеризма у времену политике штедње и несташице. Против „опортунизма, формализма и свих испразних облика дјеловања“ партијских организација. Већ пословично свеприсутној „линији незамјерања“. Младима који се послу више и не недају. Омладинском активизму који у новом времену и околностима трага за оним старим еланом а новим циљевима. О надолазећој „диско-генерацији“, њеним погледима, жељама и очекивањима. Па даље, о нашим старинама што небригом пропадају - Тврдошу и Завали, мостаћкој Климентици, Беговој кући, које тешко оштећене у земљотресу (оном из 1979.) већ броје године чекајући на пријеко потребне санације (само зато што неко „горе“ мисли да у времену штедње и стабилизације има и прешнијих брига од оне о културном насљеђу). Преиспитивао је и властите позиције, кроз реакције читалаца, као у напису поводом 30. годишњице листа.
„У посљедњој години – вјероватно сте примијетили – Глас је направио један заокрет у издавачкој политици. Отварањем Радио Требиња, непосредна, дневна информација у новини је постала незанимљива. (...) У том периоду, спонтано је дошло до трансформација које су, поједностављено речено, текле на линији претапања фактографског у аналитичко. (...) Нови курс, на тај начин, добио је и један нови политички квалификатив који није најсјајније доречен а тиче се нашег наводног минималног или већ сасвим одбаченог опортунизма. 'Допадљиво је', ово мишљење није ријетко, 'то што у Гласу више нема празних форумских извјештаја, нити привида да је састанак алфа и омега друштвене акције'. (...) Неки читаоци (...) често желе новину контраста, с неким неодмјереним нестрпљењем траже егзекуторске рубрике, текст-оптужницу, трибину-судницу, коментар-кулоар. (...) Водити политику калкулантског избора, бавити се издавачко-идејним рецензијама или објеручке грабити све што пристиже - подједнако нам се чини неразумно и некорисно“. ( ГТ, децембар 1982.)
Од написа омеђених једним временом и друштвеним контекстом, данашњег читаоца још више плијени оно – ванвременско и свевременско. Сусрети са човјеком, портрети наших суграђана, „обичних“ људи, а опет на свој начин посебних и аутентичних за аутора танане осјетљивости духа и посебне дубине увида. Свеједно, прегалаца за машином и плугом или стваралаца са пером, длијетом и кистом. Литеране цртице или духовите биљешке о нашој свакодневници, занимљиви прилози о нашим старинама и прошлости.
Или већ поменути записи о селу и посљедњим чуварима огњишта, у којима каменити пејсаж и те скромне потлеушице, предање и легенда, народна мудрост и духовитост једнако живо и сликовито проговарају са горштацима, репортаже које су много више од занатског, књижевна огледања о једном свијету који нестаје и са којим ће нестајати и тај језик, живописан и експресиван, да би умјесто њега све гласније проговарао неки његов крути и беживотни, полуадминистративни, хибридни варијетет...
Овдје нам се чини необично важним да из тог редакцијског састава, те младе генерације која је стварала нови Глас, издвојимо једно перо – посебне даровитости, богате ерудиције и ренесансне свестраности. Новинарски и уређивачки рукопис Неђа Марића обиљежиће све наредне године и деценије нашег листа...
_____________________________________
Посљедњих година два ударца пријете да дотуку село.
Прво: укинута је школа. У збјегу је, ето, некад постојала и била рентабилна, а данас друштво оцјењује да је – чист губитак. Закон који је укинуо сеоске школе тренутно је најнепопуларнији и многима до краја неразуман акт друштвеног договарања. За ђацима оде све село. Првачићи су своје родитеље присилили да се некуд селе, некуд ближе школи. Чим дијете приспије за школу, родитељи се пакују.
Неђо Деретић, пензионер, радио је у просвјети. Његово чуђење, ако ништа друго, тражи поштовање. На све стране говори се о томе како је селу потребно вратити живот, а нико неће да изгуби у тој акцији, сви на селу хоће да зараде. Ако сеоска школа није рентабилна, испада да није рентабилно ни село.
Други проблем је саобраћајни. По посљедицама не разликује се много од првог. Пут до Оровца пробијен је педесетих година, а прије двије године је асфалтиран, међутим, аутобуске линије још увијек нема. Сељани разумију превознике. Немају рачуна – и у реду. Али, мисле и овако: ако је друштву потребан који вагон оровачког кромпира, ако већ свима треба 'бивши' оровачки тор, зар онда није неразумно да се у општини не може наћи неко ко ће 'ризиковати' – на аутобуској карти?
Глас Требиња, октобар 1983.
Гдје су онда оровачке перспективе?
Они који су остали кажу: у сточарству! Или у мини фармама или у већој друштвеној фарми. У оба случаја потребно је ријешити низ успутних проблема, али и са оним најједноставнијим ствари иду споро и замршено.
Неђо Деретић каже да је заљубљеник села. Припада онима који су све рјеђи, онима који не стављају све на оловку. Каже да се на селу осјећа суморно и беспомоћно. Каже да је покидао везе с колегама и да му је једини спас од чамотиње – књига. Недавно је прочитао Марксов роман 'Сто година самоће'. Наслов симболичан за Оровац каквим га он види и какав он данас изгледа и да јест.
До Неђа и његових комшија долази све оно што се збива и у Требињу и подаље. Штампа ипак некако стиже у оровачке куће у којима – кажу сељани – нема неписмених. Неђова генерација полако заборавља сама на себе. Зато није ни чудо што Неђо каже да га у посљедње вријеме више море друштвени, него лични проблеми. За оне који живе у граду, овакав однос према стварима можда изгледа необичан и нереалан, али у оровачкој тишини, кад више ни за лијека нема чактара, кад је све у некаквом потиштеном ишчекивању, ријечи Неђа Деретића нису баш за чуђење...“ Н.М. (Глас Требиња, април 1983.)
.jpg)
